Kako su Beograđani trčanjem pobedili Dolinu smrti

Trčati dva dana bez prestanka vrhunski je izazov. Preći u tom cugu 550 kilometara je podatak za respekt. Preživeti čuvenu američku Dolinu smrti je svojevrstan podvig. Sve to kao kolektiv uspeo je beogradski trkački tim BURT, koji je prvi sa ovih prostora dobio poziv i uspešno završio ekstremnu i prestižnu trku "Spid prodžekt 5.0" (Speed Project 5.0), a koja je podrazumevala rutu od Santa Monike u Kaliforniji do Las Vegasa u američkoj državi Nevada. To je najveći uspeh i uslovno rečeno "kruna karijere" ovih Beograđana, a kako su u taj nekonvencionalni svet trčanja ušli, kako su u njemu napredovali i šta još rade otkrili su u razgovoru za Internet portal RTS-a.

Nije mali broj ljudi koji su se profesionalno bavili nekim sportom, ali ih je život odveo u neke druge vode, te nikada nisu ostvarili svoj san da zaigraju u fudbalskom timu Real Madrida, osvoje Vimbldon ili odu u NBA ligu. Kod nekih potreba i volja za bavljenje sportom opadne ili čak nestane tokom godina, ali ima i onih koje ona nikad ne napusti, već tragaju za načinom da je "izbace" na nakom drugom polju.

Upravo to je bio slučaj sa Aleksom Jovanovićem i Markom Tomićem, Beograđanima koji su se bavili košarkom, koji danas imaju posao u sasvim drugim oblastima ali koji su svoj novi smisao u sportu pronašli u trčanju, uglavnom po gradu, rekreativno, a koji su se sa još nekoliko svojih prijatelja i trkačkih kolega udružili u BURT tim (Belgrade Urban Running Team), odnosno beogradski urbani trkački tim.

Ideja 

"Mi smo rekreativni trkački tim. Niko od nas nije profesionalac, mada imamo u timu neke bivše profesionalce. Mi volimo za sebe da kažemo da smo grupa početnika i bivših početnika, i naši rezultati su daleko od nekih ozbiljnih vremena. Slični timovi postoje svuda u svetu, tj. ljudi kojima je trčanje neki vid ventila i rekreacije", kaže Marko, inače "ajtijevac".

Njegov kolega trkač Aleksa zaposlen je Filozofskom fakultetu, gde je na doktorskim studijama, pored rekreacije, trčanje vidi i kao šansu da obiđe svet.

"Trčanje je super izgovor za putovanje. Svuda u svetu ima trka, što gradskih, što nekih maratona i polumaratona. Zašto ne otići za vikend negde, petak–nedelja, istrčati i videti nešto novo? Mnogo je bolje nego ostati u Beogradu i izaći u klub. Možda to nekom deluje buržujski, ali zapravo nije. Ako se organizuješ na vreme, avionske karte mogu biti baš jeftine, a svuda po tim evropskim gradovima ima ljudi koji se bave ovim. Odeš kod njih, spavaš kod njih, vratiš im gostoprimstvo kad oni dođu ovde", objašnjava Aleksa svoj recept za jeftina putovanja, dok se Marko nadovezuje:

"S vremenom se povežeš i svako to putovanje tu postane i jeftinije i interesantnije, jer ne odeš u taj neki grad čisto kao turista, već znaš nekog ko će ti pokazati i voditi te, videćeš grad kako ga neko ko tamo živi doživljava".

Dodaju da su oni, kao tim deo globalnog pokreta koji se zove "Bridždgep" (Bridge the gap), a cilj tog pokreta je da spoji nespojivo i da se povežu ljudi i da se redefiniše trčanje, da to nisu samo neki mršavi ljudi već da mogu da trče bukvalno svi.

Međutim, kako kažu, ima tu štošta i da se uči.

"Moraš da naučiš da u trčanju budeš strpljiv, kako da dišeš, kako da pravilno koristiš ruke da ti pomažu, kakav korak da ti bude, da rasporediš svoju energiju, a ne da kreneš odmah najbrže. Takođe, treba znati i kako da se postepeno i ubrzavaš, kako da povećavaš distancu, šta da jedeš, kako da se oporaviš, kako da programiraš trening. A bitno je da sve to možeš da deliš sa ljudima, da se konsultuješ sa onima koji imaju iskustva", kaže Marko Tomić, i napominje da oni imaju pomoć Bilje Cvijanović i Miloša Salaškog, nekadašnjih atletičara.

Pretrčavanje Amerike

Najveći izazov koji je BURT kao tim imao bio je Spid prodžekt 5.0 (Speed Project), odnosno pretrčavanje američke teritorije od El Eja do Vegasa, kroz čuvenu Dolinu smrti (Death Valley). Pošto je to najveći izazov u ovom njihovom sportu, nešto poput Svetskog prvenstva za fudbalere, uzbuđenje je bilo veliko, a pripreme obimne, detaljne i teške. Ali imali su iskustvo, jer je Aleksa prošle godine bio deo zajedničkog tima koji su činili trkači iz Milana, Zagreba i Beograda.

"Prošle godine smo učestvovali sa timom iz Milana, ovde godine smo dobili pozivnicu i otišli kao BURT. Logistička priprema je bila ozbiljna, trčalo nas je deset. Suport tim odnosno tim za podršku, kamerman, fotograf, pi-ar... Morali smo da tražimo sponzore, kojima se ovom prilikom i javno zahvaljujem, i uspeli smo u tome. Ali svi u timu su bili ljudi koji inače trče sa nama", kaže Aleksa.

A šta je sve bilo potrebno obezbediti? Pre svega kombi-kamper (ar-vi), u koji može da se smesti i spava osam do deset ljudi, što je, kako kažu, preporuka organizatora – da trkači trče uz to vozilo.

"Došli su u Ameriku tri dana ranije, tj. u Los Anđeles. Iznajmili kuću, tu spremali hranu i taktiku i logistiku. Imali smo tim koji je iznajmljivao vozila, na to ti se gubi ceo dan. Takođe, bila je formirana i ekipa koja ide u kupovinu hrane i tečnosti. Sve je bilo unapred isplanirano", dodaje Jovanović. 

Za ovu trku postoji i preporučena ruta koja se pravi prema putanji i rezultatima prethodno najbržeg tima. Ali, ono što je zanimljivo – ne postoje nikakva pravila. Nema kontrole. Tim organizatora trke prati samo prve ekipe zbog merenja vremena. Prosto i ukratko rečeno – cilj je da tim kako zna i ume dođe do cilja.

"Da, pravila su da nema pravila. Trka je baš drugačija od bilo koje druge. Nema nagrade, trčiš samo zbog sebe. Jedna ekipa je ove godine uspela da pronađe kraći put za nekih 30 milja (50 km) i da postave novi rekord, bolji za tri sata. Preporučeno je da se trči po asfaltu, ali oni su pronašli neki utabani pustinjsko-šumski put po kojem su mogli da zadrže ritam", otkriva Marko.

Naravno, tokom ove ekstremne trke ima i poteškoća za učesnike. Nije retko da na put izleti pas, da vas napadne roj kakvih insekata ili da vas pak iz nekog žbuna iznenadi zmija. I to se sve uglavnom dešava na manje pristupačnim delovima rute, kada vozila idu auto-putem, a trkač sa strane, jer se auto-putem ne sme. Dakle, kada je trkač sam.

Uz to, vrlo je bitna i taktika koju će tim primeniti, a neretko tokom trke i promeniti. 

"Mi smo u jednom trenutku promenili taktiku, od njihove preporučene da svako trči po 10 kilometara prebacili smo se na kraće distance, skratili je jer je vazduh veoma suv, i morali smo da odlučimo da svako trči po dve milje, pa onda dva tima od po pet članova trčali su tri 'kruga' od po milju, dakle jedan tim trči 15 milja pa sledi zamena", kaže Marko.

(Ne)spavanje, gubljenje... 

Noć. Dan. Noć. Dan. Trka i dalje traje.

A kako je sve to podneti? Kako i koliko se spava? 

"Ti nemaš puno vremena da spavaš. Ja sam prve noći spavao 45 minuta, a druge noći koju celu moraš da trčiš i za taj dan sam ukupno spavao sat i po. Niti možeš odmah posle trčanja da zaspiš, moraš da se smiriš ali i da pomogneš u komunikaciji i organizaciji, moraš da jedeš, da presvučeš...", premotava film Marko Tomić, potom objasnivši taktiku ishrane.

"Što se hrane tiče, na meniju su bile paste, pirinač, namazi, nešto suhomesnato. Od voća pre svega avokado i banane. Pomenuto ar-vi vozilo i nema baš veliki frižider. Najviše smo jeli paste i sendviče, one "power" barove, pilo se dosta koka-kole, izotonik pića. Trudili smo da sve to zaštitimo celofanom, da ostane što je moguće više sveže".

Pored taktike i ishrane, mora se misliti i brinuti i o sigurnosti ekipe.

Marko se najnesigurnije osećao kada je morao na početku trke, prilikom izlaska iz "grada anđela", da prođe kroz mračni podzemni prolaz koji zaposedaju beskućnici. Aleksa se pak bio izgubio. Tačnije, mimoišao se i ostao bez kontakta sa svojim timom.

"Ne znam kako, ali promašili smo se. Ja sam, valjda, prošao ispod nekog podvožnjaka, a ar-vi iznad i tako je došlo do toga da se ne izvrši zamena i da ja istrčim 16 kilometara, mnogo više od planiranog. I šta ću, nastavljam da trčim, na osećaj, orjentišući se po ostalim trkačima i gde oni idu. I onda izlazim na neki bulevar, gde me konačno nalazi jedan od ta dva pomoćna automobila koja smo imali, i tada nastaje izmena. I olakšanje", kaže Aleksa.

A najveće olakšanje nastupilo je posle 340 milja odnosno 550 istrčanih kilometara, nakon 44 sata i 33 minuta od kada su krenuli. Tada je beogradski tim stigao, 18. po redu, pred čuvenu tablu "Las Vegas", koju su dotakli onako kako su sve do tada radili – zajedno.

Ali zajedničko slavlje je ipak moralo da sačeka... 

"Bili smo toliko iscrpljeni i isceđeni da nismo imali snage da proslavimo, već smo uzeli stvari i otišli u hotel i svi zaspali", ispričao je Marko.

Dan kasnije sve je bilo mnogo lepše, mnogo lakše. Utisci su se "slagali", doživljaji pričali i prepričavali. I već tada počeli da se kuju planovi za narednu godinu, planovi za još bolju organizaciju i još bolje vreme.

"Da, pripreme za sledeću godine već su tada počele. Plan je da imamo i mušku i žensku ekipu, ali i da budemo još konkurentniji", zaključuju ovi neobični trkači a sasvim obični i normalni momci.

Marko LjUBOMIROVIĆ (Marko Ljubomirovic)

broj komentara 2 pošalji komentar
(ponedeljak, 10. jun 2019, 17:10) - anonymous [neregistrovani]

Niš online

Cestitam na podvigu, bravo

(ponedeljak, 10. jun 2019, 14:32) - anonymous [neregistrovani]

svaka cast

sve pohvale za uspeh