Двадесет први век – црно време за хероје

Живимо у демократско време. Где су нестала она времена кад се забрањивало, прислушкивало, проскрибовало... Тада су уметници наликовали херојима који се сами, само с мачем уметности у руци, боре против змајева и мрачних друштава тајних служби.

Игра је била једноставна: уметници су с променљивом срећом тражили кавгу, а режим их је, такође с променљивом срећом, забрањивао. Кад се данас све сабере, сви најважнији дисиденти источне Европе надживели су своје опресивне режиме и чак у добром здрављу поживели још десетине година, из чега се да наслутити да им током година борбе, живот није био озбиљно угрожен. У међувремену дошло је ново време.

Оно се види свуда. У моди више нису појединци, него тимови. "Формула један" вози се са два заустављања и два мењања гума, зато да се не би тркали само возачи, него и тимови механичара. Најуспешнији менаџери, у свом бескрајном цинизму, уверавају запослене да у њиховом тиму не постоји ауторство појединца, него само групни потпис који побеђује... Дошло је, дакле, црно време за хероје, па нема више ни оне "старе" уметности.

Некад се знало: уметник не пита за мишљење своју публику како ће да ствара, а она, са своје стране, има право да га заволи или одбаци. Данас је све другачије. Писци и те како питају за мишљење своју публику, па неретко преко стубаца новина нуде неколико расплета најновијег романа на гласање. Већ годинама су у моди "отворене приче" које омогућавају домаштавње, или директно исписивање са читалачке стране. Такви клонови затим се објављују као дело "писца-читалаца".

У музици је ствар отишла и даље. Диригенти данас морају да наликују политичарима, јер су самосвест и самопоштовање оркестарских музичара отишли толико далеко, да је концерт нека врста нагодбе између замисли диригента и оркестарског тона.

Што се визуелних уметности тиче, ту је процес демократизације изгледа стигао до правог рецептивног комунизма. Нема више слика, нема више скулптура. Концептуала већ више деценија захтева активан однос посетиоца и гледаоца и живи ни на страни уметника, ни на страни публике, него једино у неухватљивом простору интеракције...

У реду, ако је и одвојена од реалности, уметност не треба да буде слепа и глува. Велика историја херметичне уметности не постоји, али... Али, уметност вековима има структуру која се не заснива на отвореној негона затвореној форми (да се не каже баш цикличној).

До овога је дошло најпре зато што се пред нашим очима свакодневно одвија једна отворена форма која се зове живот, па уметност има најдубљу потребу да направи један "одрживи" издвојени и усаглашени затворени свет. Сваки такав свет био је јединствен и природно срастао с појединцем који му је давао лични печат, па се данас тако говори о Кафкином свету, Џојсовом свету, Шагаловом свету, Бетовеновом свету...

Кључно рецептивно питање данас зато гласи: да ли такав јединствени свет могу да направе масе, па да тако сви заједно "стигну до своје авантуре". Позовимо у помоћ психологију и филозофију. И једна и друга дисциплина казаће нам да то није могуће, јер ниво људске комуникације није сличан пчелињем или птичјем. Да је друкчије, заједница од сто људи могла би да напише сто реченица тако што ће сваки од чланова исписати по једну реченицу а крајњи продукт од сто реченица свих сто чланова сматрати скупним чином. Но, рекло би се да ово није могуће.

Шта онда радити с "демократском уметношћу". Изгледа да је крајње време, да се све снаге упру у неговање демократије у друштву, на чему не треба штедети снаге, али и да се схвати да људска иновација и интуиција морају бити препуштене саме себи. На овај начин направиле би се сфере људског деловања где демократија нема алтернативе и забрани где она не треба ни да ступа.

Ипак, да ли је и то могуће? Изгледа да ни то није вероватно. Људска друштва, рецимо то шпенглеровски, пролазе кроз етапе. Двадесети век видео је ауторску уметност и сву силу забране која ју је пратила.

Двадесет први век је време ентропичне уметности без икаквих забрана. Шта нам следи. Па наравно, нови тирани који ће забранама направити нову велику уметност.

Није "добро да боље не може бити"; није "лоше да лошије не може бити", него је "глупо да глупље не може бити".

број коментара 2 Пошаљи коментар
(среда, 11. дец 2019, 14:15) - anonymous [нерегистровани]

И ја волем бајке

Живимо у демократско време. Где су нестала она времена кад се забрањивало, прислушкивало, проскрибовало...

(понедељак, 09. дец 2019, 16:07) - anonymous [нерегистровани]

Gatalica jedini i pravi klasik

Zanimljivo bi bilo procitati ovaj tekst za 50 godina. Po mom skromnom misljenju vi cete biti jedini pisac koga ce ljudi citati i tada i nakon toga jer pisete sa toplinom i uzvisenim stilom o zivotnim i istorijskim zgodama i nezgodama.