Макијавели, зли ексер сваког владаоца

Кажу да сваки владар мора пажљиво да прочита Макијавелијевог „Владаоца“. Ми вам нудимо причу о настанку књиге коју многи читају прекасно.

Најчувенију политичку расправу на свету није написао један човек. Написали су је један живот, једна судбина и једна каријера.

Настала после Макијавелијевих петнаест година службовања у фирентинским државним телима, у тренутку када је он ту службу изгубио и био прогнан из родног града, ова књига не може да се чита без паралелног проучавања, ишчитавања живота самог аутора, бирократе, државног службеника, који је у њој применио своја знања и своје искуство.

И погрешно је Николу Макијавелија звати историчарем, правником, хроничарем, пошто он није био ништа од тога, а истовремено, био је, помало, и све и много више од тога.

Рођен 1469. године у осиромашеном огранку некада велике племићке породице, од чије је древне имовине  могао да полаже право само на грб (на њему је био штит са четири ексера, из чега је изведено и не баш пријатно презиме породице - "Mal chioveli", што на тосканском значи "зли ексери"), Макијавели није могао да претендује ни на високо образовање (није похађао студије), ни на највиши државни положај.

Он, син нотара, био је предодређен за службовање, помагање онима који су стварно били на власти, уз све недаће које такав положај доноси.

Када се томе дода време у којем је живео, људи које је упознао, све оно што је у потрази за идеалом пронашао и прочитао, порази којима је присуствовао, победе од којих није имао користи, страхови за сопствени положај и каријеру, фрустрација због неостварених снова, сплетке којима је био изложен... када се, дакле, све то дода, и сабере, добије се "Владалац".

Покушај једног несрећног државног службеника да открије узроке и да нађе решење.

Притом, сасвим покорно, не за самог себе него за оне који државом стварно владају и којима он верно служи.

То што је тај покушај постао један од најзначајнијих политичких огледа у историји, социолошка студија која и данас оставља без даха, минамилистичка хроника времена која открива целу слику - заслуга је генија којег ни сам Макијавели није био свестан.

Вршњак ренесансе 

Да бисмо ово доказали, треба само да упоредимо теме и ликове из "Владаоца" са Макијавелијевим животом и каријером.

Па да кренемо редом.

Макијавели је рођен исте године у којој је Лоренцо де Медичи (Lorenzo di Magnifico - Величанствени), фактички преузео своје двадесетчетворогодишње управљање Фиренцом.

Могло би се рећи, родио се кад и ренесанса, препород којем је Лоренцо био и покретач и мецена и главна снага.

То је време у којем Марсилио Фићини преводи Платона, Франческо Гвичардини оснива модерну историју; време Пика дела Мирандоле који у свом огледу "О достојанству човека" (својеврсном манифесту ренесансе), пише да нас Бог није послао на земљу са неким циљем, него да је на нама да урадимо оно што сами изаберемо, или добро, или лоше, пре свега са самим собом; време Леонарда, Ботичелија, Микеланђела...

Величанствено и велико време, једно од најзначајнијих у целокупној историји, време, на крају, у којем настаје онај део друштва чији ће Макијавели бити припадник - средња класа, и који ће, управо тада, почети да преузима улогу основног контролора протока друштвене моћи.

Опет, то је и време у којем о Макијавелију нема никаквих трагова. Његова улога је у свему томе безначајна, што он не заборавља, па у "Владаоцу", посвећеном Медичијевима (најпре га је наменио Ђулијану Медичију, а затим Лоренцу Другом), он уопште не помиње Лоренца Величанственог, нити његову огромну улогу, ни његов изузетан начин владања Фиренцом.

Екстаза самокритичког самоуништења 

Та невидљивост Макијавелија траје и током периода у којем, од 1494. до 1498. године Фиренцом влада Ђироламо Савонарола, доминикански монах, верски занесењак, реформатор који је хтео да захукталу ренесасну врати учењима апостола, и који је, у ту сврху, организовао чувене "Ломаче таштине", на којима је, јавно, спаљивано све што не одговара строгом хришћанском светоназору.

Један од највећих говорника свих времена, својим проповедима је умео да у екстазу доведе чак и оне који су били носиоци ренесансе, па је и сам Ботичели гомилу својих дела лично убацио у "Ломаче таштине", убеђен да су недостојна Савонаролине верзије хришћанског морала.

Где је, за то време страсти и верског заноса био и шта је радио Николо Макијавели, није познато, нити он сам целом том периоду придаје било какав велики значај.

Савонаролу помиње на само једном месту у „Владаоцу", у поглављу "О новим државама које се освајају оружјем и храброшћу", када објашњава потребу да колебљив народ, када престане у нешто да верује, мора оружјем да се натера да ипак настави и са подршком и са веровањем.

Ту, у једној реченици, каже:

"Мојсије, Кир, Тезеј и Ромул не би уопште могли приволети људе да дуго поштују њихове одредбе, да нису били наоружани, као што се у наше време десило фратру Ђироламу Савонароли, који је пропао када је покушао доношење нових закона, чим је маса престала да му верује, а није имао начина да натера оне који су веровали да истрају, нити да невернике примора да му верују."

Толико о пропасти некога за чије владавине Макијавели није био у жижи.

Кир, Мојсије, Тезеј, Ромул су, за разлику од Лоренца и Савонароле, савременика, стални јунаци „Владаоца", у њима непрестано тражи узоре, они су редовни примери онога што владалац треба да буде, хероји какви су нам потребни, и какви су били потребни Макијавелију, после толико година службе и јада који је доживео.

„Владалац" јесте приказ те службе, белешка о њој, која је успела да је прерасте, и зато за Савонаролу у њему и није било места.

Уосталом, ни за било кога другог, осим за античке јунаке, кога Макијавели, службујући, није упознао, или с њима имао неког посла.

Чиновник великих амбиција 

Владалац, дакле, његово писање, почиње оног дана када Макијавели добија ту тако жељену државну службу.

По до краја неутврђеним претпоставкама, запошљава га, само пет дана после Савонаролиног пада, његов ментор и учитељ Марчело Виргилије Адријани, који је сам добио положај Првог канцелара Републике.

Макијавели је, у својој 29. години, постављен за секретара Друге канцеларије. Плата му је - 192 златна флорина. Амбиција, велика. Положај, опет, недовољно висок, па измишља себи титулу која не постоји, и тако се представља мање упућенима - "segretario fiorentino".

Да би се разумело зашто су живот, судбина и каријера писали Владаоца, треба мало заћи у замршени бирократски систем Фиренце и других италијанских градова тог времена.

Бирократска поставка је била следећа. Сињорију, Велико и Мало веће (органи власти), разне комисије, радна тела, опслуживала је, технички Прва комисија, која је била и нека врста владе.

Друга комисија имала је улогу техничке подршке, без извршних овлашћења, Савету десеторице (Ратне десеторице), у чијој надлежности су били одбрана и спољна политика (рат, када се догоди).

Посао Никола Макијавелија је био да људима који одлучују о изузетно важним стварима припрема документа, пише писма страним владарима, учествује у дипломатским мисијама, и, што је за Владаоца важно, пише извештаје и белешке о најважнијим догађајима којима присуствује и у којима учествује.

Чиновнички нотес 

И ту све почиње. Ту се појављују главни ликови Владаоца. Ту их хвата Макијавели у свој чиновнички нотес. Ту почиње да размишља, као вредан службеник, жељан успеха у послу, о њиховим добрим и лошим потезима. Ту креће у потрагу за најбољим решењем. За оне који     владају и којима верно служи.

Један од првих извештаја које пише (1499. године, његова прва дипломатска мисија) јесте о преговорима са Јакопом д'Апијаном, владаром Пиомбина, о надокнадама за кондотијере, заповеднике најамничке војске.

Оне најамничке војске која, у Владаоцу, бива оптужена за толике пропасти владара, за један од највећих проблема и узрочника пораза, и коју, током читаве каријере и живота, Макијавели жели да замени народном војском (неколико пута је разне владаре, од Содеринија, до Клемента VII, убедио у потребу стварање "народне милиције" и чак био задужен за њено формирање).

Потом одлази на преговоре са Катарином Сфорца, владарком града Форлио, о накнади за њено учешће у рату против Пизе.

Још једна јунакиња Владаоца. У поглављу XX, под називом "Да ли су тврђаве, и остало што владаоци подижу, корисни или штетни", он, из уредних службеничких белешки, извлачи два примера. Један у којем је трђава спасла Катарину Сфорца - "затворила се у њу пред срџбом народа, сачекала помоћ из Милана и повратила власт у земљи".

И други који је, за Макијавелија значајнији: "....тврђава јој није била од помоћи када ју је напао Ц́езаре Борџија и када се народ, непријатељски расположен према њој, прикључио странцима. Стога, тада и пре тога, било је боље да је на својој страни имала подршку народа него тврђаве."

Владар и народ као главни јунаци

У овом одељку видимо још једно од толиких Макијавелијевих искустава, чиновнички бележних и праћених, уз сталну потребу да се тема разуме, а проблем, када је о проблему реч, реши.

Читав познати свет тог доба, па и Италија, Фиренца, јесу поприште једног великог експеримента, завршетка једне врсте хегемоније, и почетак успостављења друге.

Зато су, у Владаоцу, главни ликови сам владар, и "народ". У овом случају, у "народ" се рачунају грађани, припадници цехова, трговци, занатлије, нова класа која настаје, и која полако и узима учешће у политичком животу (тај процес је покренут неколико векова раније), и у самој власти.

При свему томе, иако је и сам припадник "народа", тек настајуће средње класе, иако народу приписује озбиљну и важну улогу, Макијавели ипак више верује у владара, у потребу за њим, у оном његовом најбољем, херојском облику.

Ако га нема у садашњости, Макијавели ће га тражити у прошлости, како у фактичкој историји, тако и у митовима.

Особине, потребне за вођу, владара, он налази и код историји познатог Антиоха (Антиох III велики, владар селеукидског царства), и код митског Ромула, и код стварног Кира (Кир Велики оснивач Персије), и код измаштаног Тезеја.

Један од разлога за то је и његов, искуствени, страх од "народа", због којег, у читавом Владаоцу, брине о томе и како народ намирити, и како стећи његову подршку, и како га умирити, и, на крају, присилити.

Људи су, по правилу, лоши 

За њега је Парламент, скупштина, "треће тело", оно којима се мудар владар служи, и то тако што њему препушта непопуларне мере, док сам чини само оно што ће "народ задовољити".

И све то зато што га су живот и каријера, све чему је био изложен као нижи чиновник, у том амфитеатру амбиција, јурњаве за положајем, сплетки, подметања, научили једној важној лекцији, коју он саопштава свом идеалном владаоцу:

"Људи су углавном рђави, ако их нужда не натера да буду добри".

Видео је то и у Фиренци, у којој су га, када је напредовао, злуради и завидни конкуренти звали "Содеринијев потрчко" (Пијеро Содерини, 1502. године изабран за доживотног гонфалонијера, шефа државе. Макијавели је био његов човек од посебног поверења).

Видео је и у својим дипломатским мисијама, током којих је толико често био понижаван због свог ниског службеничког положаја.

Никада није био "амбасадор", јер је то била титула намењена само члановима већа, а не њиховим службеницима, већ само "мандатарио", онај ко преноси поруке, и, хвала судбини, пише извештаје и белешке. Без њих не би било ни Владаоца.

И писао их је. И када је био код Чезара Борџије, који се жалио фирентинским властима због тога што су му послали човека неодговарајућег сталежа (Николу Макиавелија "мандатариа", а не "амбасадора"), и када је провео шест месеци код Луја XII, и када је пратио папу Јулија II, и био у мисији код Максимилијана I Хабсбуршког...

Како владар треба да вређа 

Сви они нашли су своје место у Владаоцу. На њима је доказивао зашто владар треба да буде одлучан, када треба да се определи, изабере страну, зашто, када вређа, мора то да ради тако да онај ко је увређен не помисли да му врати, када треба да буде храбар, од чега треба да се чува, када има право на злочин, када не, када треба да буде издашан, а када штедљив, кога треба да се чува, кога да придобије, кога да слуша, какве министре да изабере...

Ћезаре Борџија, Луј XII, Максимилијан, папа Јулије...извучени из извештаја и белешки, оживели су у Владаоцу, дајући најразноврсније примере, на путу који је Макијавели предузео у потрази за идеалним владаром.

Да би се разумела та његова жеља, мора се пратити његова каријера, јер нам она показује његову улогу - улогу службеника, у разним појавним службеничким облицима, од чиновника, секретара, до саветника. Улога оног који види како функционише велики државни механизам, где кочи, где шкрипи, где прави застој, и где се квари.

Он је, просто, био на једном великом државном броду, усред немирног мора. И био је ту и као пуки веслач у потпалубљу, видевши тачно где је труп напукао и где улази вода. И био је и као осматрач на јарболу, који први примети и копно и непријатељске бродове. И као навигатор који уз помоћ секстанта одређује курс. И као онај који уз помоћ влаге, ветра и бола у колену најављује када ће олуја. И као кормилар који треба да спроведе брод кроз опасне хриди.

Наравно да су га све те улоге терале ка тражењу решења. 

На крају крајева, недостатак тих решења, њихово одсуство у одлучујућем тренутку, и завршили су његову каријеру, прогнали га из Фиренце и натерали да крене да пише Владаоца.

Судбина неодлучних владалаца 

Године 1512. у узбурканој Италији, земљи гомиле државица и владара, земљи сплетки и завера, изненадних савеза и сталних сукоба, у којој су најразличитије околности и чувене породице, страни краљеви и папе, одлучивали ко ће и када бити с ким у рату, а с ким у миру, у тој и таквој Италији догодио се нови сукоб, овај пут између Луја XII, француског краља, и папе Јулија II, чије успехе и одлучност, често и осионост, Макијавели описује у Владаоцу.

Фиренца је, у свему томе била између. С једне стране француски чекић, с друге, папски наковањ. Николо Макијавели, врло утицајан у том тренутку, покушава да убеди свог владара и пријатеља Пијера Содеринија да се определи и изабере страну.

У "Владаоцу", то постаје поглавље XXI, под насловом "Како треба да се понаша владаоц да би био поштован." Содеринија у њему нема, изгубио је Макијавелијево поштовање, али ту су Николи омиљени антички јунаци:

"Антиох је дошао у Грчку на позив Етолаца да из ње истера Римљане. Он посла Ахејцима, који су били пријатељи Римљана, посланике да их замоле да остану неутрални. С друге стране, Римљани су их наговарали да се са оружјем ставе на њихову страну. Ово се расправљало у саветодавној скупштини Ахајаца, у којој их је Антиохов посланик наговарао да остану неутрални. На то је римски посланик одговорио: Quod autem isti dicunt non unterponendi vos bello, nihil magis allenum rebus vestris est; sine gratia, sine dignitate praemium victoris eritis.(Уколико вам кажу да не треба да ступате у рат, нема за вас ништа горе; без милости и без достојанства постаћете плен победника.) И увек ће се десити да се онај ко ти није пријатељ тражити да се не мешаш, а други ће тражити да се умешаш са оружјем у руци. Неодлучни владаоци остају неутрални да би се извукли из садашње неприлике, и најчешће пропадају."

Содерини је пропао. Није се на време определио и на крају је побегао је из Фиренце, у коју се се, уз помоћ папе, вратили Медичии.

Са њим је пропао и Макијавели, и његова каријера.

Време прогона и писања

Избачен је из службе, одређена му је кауција од 1000 златних флорина (његова петогодишња плата), а када су његови пријатељи некако успели да тај новац прикупе, ипак је ухапшен и оптужен за заверу.

Како се тачно извукао, није јасно, пошто су друга два оптуженика осуђена и обешена.

Он је, у недостатку доказа за заверу, прогнан на годину дана из Фиренце уз забрану рада у државној служби. 

Дестинација - имање Сан Кашано (Вал ди Песа), близу Фиренце.

Родно место "Владаоца".

Произашлог из судбине једног пропашћу изненађеног, доброг службеника.  

А он јесте то био. Ревносни чиновник, радио је поштено за државу, трпео је све оне муке ћатинског живота (више пута је, током каријере писао Сињорији, молећи, преклињући, чак и претећи да ће напустити службу, само да би му повећали дневнице, јер од ових које је добијао није могао ни да живи ни да прехрани породицу коју је стекао службујући - жену и шесторо деце), никада није издао, никада ошљарио, вршио је дужност, писао белешке, слао извештаје...И, после свега тога - чиновничка катастрофа, губитак државне службе.

Историји људске мисли ништа боље није могло да се деси.

Белешке и извештаји, у тишини и одвојености Сан Кашана, спојени су са још једном страшћу - антиком. 

У писму пријатељу Франческу Веторију, послатом 10. децембра 1513. године, он каже:

"Када дође вече, вратим се кући и урањам у моје истраживање. На вратима скидам свакодневну одећу, покривену блатом и земљом, огрнем се одећом двора и палата. Сада прикладно одевен ступам на дворове древних људи антике, где, љубазно примљен, храним се том храном која је само за мене и за коју сам рођен, где ме није срамота да разговарам са њима и питам их за разлоге њихових поступака. И они ми одговарају са пуно доброте. Током четири сата, не осећам досаду и заборављам све муке, не бојим се сиромаштва, нити сам престрављен смрћу. У потпуности се идентификујем с њима. И као што Данте каже, "слушање без усвајања није знање'', записао сам како ми је користио разговор са њима и саставио сам ‘О кнежевинама', малу студију у којој испитујем ову тему, толико дубоко колико могу да промислим, истражујуц́и шта је кнежевина, њено порекло, како настаје, како се одржава, и зашто се губи."

Застрашујући шрафови власти 

И то је то. Формално недовољно образован, Макијавели никада није престао да буде жељан знања. Оног које се усваја и примењује. И баш као што је усвојио и применио све оно што је током службе видео, записао, тако је усвојио и применио и све што је прочитао.

О Тезеју, Мојсију, Киру, Антиоху, Ромулу, Ахилу, Хирону, Марку Аурелију, Септимију Северу, Агатоклу, Набиду, Александру Македонском...

У њима је нашао идеал. Онај који је, по њему, фалио Италији, о чему и пише на крају "Владаоца".

Заједно, то искуство и проучавање историје, дали су расправу о којој се и данас говори.

Ону која је, када је завршена, представљала, пре свега скуп практичних упутстава ономе ко одлучи да буде тај Владаоц, италијански, о којем је маштао Макијавели.

Суштински, то јесу упутства једног изузетно добро упознатог шрафа, јер државни службеници јесу шрафови, али су постала савршени, за многе и страшни механизам.

Ту намеру Макијавели свакако није имао. 

Пишући у тренутку у којем је био суочен са сопственим животним поразом, он је само хтео да пренесе своје знање, све оно што није стигао да каже, онима који су за власт предодређени.

Правило "туберкулозе"

Да им објасни да у политици, владању, важи "правило туберкулозе" - проблем се у почетку тешко уочава, али лако решава, а после се лако уочава, а тешко решава.

Да им каже да нема опаснијег подухвата, за владара, од увођења нових закона.

Да о томе да ли је свирепост добра, одлучује циљ за који се користи.

Да су добри закони и добра војска темељи државе.

Да владалац може бити презрен, и тиме изгубити власт, ако је превртљив, слаб, неодлучан.

Да су добре особине доброг владаоца - величина духа, храброст снага.

И тако редом. Све што је видео, искусио, забележио у белешкама, а онда упоредио са античким идеалима. Да би добио идеалну државу, и идеалног владара.

Уосталом, он је својој књизи дао назив "De Principatibus", што значи "О кнежевинама".

И наравно да је његов службенички  ум ову ерупцију духа, изазвану крајем каријере, покушао да искористи да би је оживео.

И не само то. Утисак је да је хтео да покаже владарима да он Зна. Да може заиста да им помогне. Да треба да га чују. 

Ако га се сете... 

Њега, одбаченог, који је, како сам каже, опет у писму Веторију, "петнаест година непосредно изучавао вештину владања".

И спреман је да им укаже, без лагања, на прави пут. 

А ако га се, при том, сете, сетили су га се.

Нема он ту никаквих превеликих нада, па пријатељу пише како ће књигу послати кардиналу Ђулијану Медичију, који га је истерао из Фиренце, али да не верује да ће овај да је прочита.

Две године касније, 1515. године, одлучује да је посвети следећем фирентинском владару (Ђулијано је постао папа), Лоренцу II Медичију, младићу који је тек ушао у свет одраслих, и који је Макијавелију морао да изгледа као неко у којем упутства могу да заживе и остваре се.

Погрешио је. Лоренцо је хладно примио књигу, и за узврат Николи послао две флаше вина. Није је ни погледао.

Николо Макијавели је то поднео доста мирно. Написао је аутобиографску песму "L'asino", у преводу "Магарац".

И посветио се писању.

Како је пропао на конкурсу 

То га је вратило у живот. Његова "Мандрагола" комедија, осваја фирентинску публику, пише и расправе о језику, ради као драматург, стиче нови углед, и убрзо после смрти Лоренца II (умро у 26. години), враћа се у и посао државног службеника.

Пише, по налогу папе и новог фирентинског владара кардинала Ђулија Медичија (будући Папа Клемет VII), извештај о реформисању политичког живота у Фиренци, убрзо је позван и да напише "Историју Фиренце", а на крају је поново ангажован и као саветник и дипломата.

Папа Клемент му поверава чак и формирање "народне милиције" чиме је требало да се теза из Владаоца докаже у пракси, али догађаји су бржи.

Карло V Хабсбуршки упада у Рим 6. маја 1527. године, папа је поражен, древни град опљачкан.

Недовршеног посла Николо се враћа у Фиренцу. Тамо је управо конкурс за његов стари посао, секретара Друге канцеларије, и он се пријављује, убеђен да мора и да га добије.

И дан данас постоји записник са скупа на којем је биран секретар. 

И у њему пише, о Николи Макијавелију:

".... присталице Савонароле пребацују Макијавелију да је писао иронично о фратру, присталице Медичијевих да се продао, клерикалци да је извргао руглу цркву, 'поштени грађани' да је величао раскалашност...'' 

Нико није био за њега. Изабран је извесни Франческо Таруги.

Шта је рекао на самрти о ђаволу 

Владалац је доказао једну од основних теза, на његовом примеру. Људи се свете само за мале увреде, док за тешке не могу. Он, просто, никога није тешко увредио. И осветили су му се.

Десетак дана касније, 21. јуна 1527. године, Николо Макијавели је умро, изрекавши пар дана пре тога шалу - сањао сам да сам умро, и отишао на небо. Тамо сам видео групу бедних и сиромашних, чекали су на ред да уђу у Рај, јер је њихово "царство небеско". И видео сам групу културних и учених, били су на путу за пакао. Одлучио сам да кренем са њима. Тамо је макар забавније.

После тога, на самом одру, свештенику који га је исповедао, и тражио да се одрекне ђавола, мирно каже:

"Плашим се, оче, да сада није време да стичем непријатеље".

Ипак, човек који је, не својом заслугом, постао синоним за пакао, сигурно није тамо отишао.

Знали су то и Фирентинци који су на његовом споменику написали : "Нема довољно похвала за такво име".

Његова књига, објављена тек 1533. године, доживела је најпре славу, а затим и осуду, укључујући ту и стављање на папски списак забрањених књига.

Прекасна слава

Захваљући Друштву Исусовом (Језуити), основаном само годину дана по објављивању "Владаоца", Макијавели постаје омражен.

Он је њихова прва пропагандна акција. Они га зову "дјаволов помоћник", они му приписују израз "циљ оправдава средство".

Сви остали их у томе прате, све до појаве озбиљне политичке и филозофске мисли, која га узима у заштиту.

Прекасно. 

Захваљујући вековној пропаганди, данас постоје изрази "макијавелистички тип личности" (уз психопатски и нарцисоидни сврстан у најтамнију страну људског карактера), па "макијавелистичка интелигенција", "макијавелистичка емоција", док је сам "макијавелизам" вероватно најгрђа погрда која се може упутити неком политичком поретку, неком начину владања.

Николо Макијавели, шраф који је прерастао механизам, и створио нови, свакако то није заслужио.

Он је само хтео идеалног владара у идеалној држави.

Сан који су сањали толики и пре и после њега.

Али је само он успео да га напише.

* за обиље биографских података захвалност иде необичној истраживачкој упорности Горана Матића и његовом изврсном, нажалост необјављеном, есеју о Макијавелију

број коментара 4 Пошаљи коментар
(уторак, 18. феб 2020, 17:16) - anonymous [нерегистровани]

Постоји (постојала је)

@ For Dummies - Књига носи наслов "Капитал" и критика је капитализма. Сада није у моди. Сада може "Моја борба" да се нађе у свакој књижари, а "Капитал", богами, не.

(недеља, 16. феб 2020, 01:16) - S [нерегистровани]

Osvezenje

Tekst vredan paznje! E da je vise ovakvih tekstova....

(четвртак, 13. феб 2020, 21:09) - Вибрирајући трилер [нерегистровани]

for Dummies

Хе, хе, он је на основу свог великог искуства описао како ствари стоје. Читаоцу се оставља, да на основу изнетих чињеница за и против и историјских примера, бира да ли да му верује или не. Не видим у томе никакве нечасне силе и ђавола. То је средњевековна "Владање за неупућене" књига и мислим да је оспоравана само зато што је свету објавила тајне оних који владају. Демистификовала је "неодабраним" механизме владања, а то је неопростиво. Волео бих да налетим на такву књигу о новцу и економији.

(среда, 12. феб 2020, 20:19) - anonymous [нерегистровани]

Биографи

Биографи обично износе чињенице о ауторима пред којима би се и сами аутори нашли у најмању руку изненађени, уз то, биографи обично резонују из угла свога времена тако да је за очекивати да ће у будућности доћи до новина и обрта о горенаведенима - иначе не видим каква би била корист прећи преко већ објављених текстова, да не говоримо да за разлику од онога што забележе аутори биографи и коментатори уносе сопствене идеје и интерпретације, тако да се више ради о новом тексту који за подлогу има неког писца.