Колико пута савити папир до ивице космоса

Приступне беседе су свечани тренутак у Српској академији наука и уметности. Тада новоизабрани редовни чланови САНУ представљају највеће домете свог научног и уметничког стваралаштва, као и размишљања на теме којима су посветили своје позиве. Академик Горан Петровић се осврнуо на папир – који је сведок рађања, живљења и умирања.

Шума. Горска роса. Покидане вилине власи, удар секире, зној дрвосече, са крошњом пало гнездо, смирај лишћа, свежина пререзаног трупца, мирис цепаница, иверје...

Влакна шума преплићу се с нитима одбачених тканина, жута марама купљена за весеље, црна за жалост, плави пешкир за лице, бела спаваћица која се дирала с нечијим раменима, црвена кошуља затегла на прсима, зелена хаљина која је савршено приањала уз нечије бокове...

Влакна шума и нити тканина, дрво и памук, преплићу се с влакнима других папира, нема онога ко то може сасвим да разабере...

Рецимо, оком сада нису видљиве честице Извода из матичне књиге рођених, честице Извода из књиге умрлих, оком сада нису видљиве честице мајсторских писама пекара и ковача, печатираних сведочанстава ђака и уручених диплома научењака, серијски штампаних захвалница даваоцима крви, повезница исправа, картонских кутија од ципела препуних породичних фотографија...

Влакна пантљика од радничких обрачуна плате и неважећих бонова за топли оброк, рачуна, копија молби и жалби, пресуда и одлука, решења, уговора за кредит, меница отплаћених у својству изневереног жиранта...

Између њих је много разграђених разгледница с путовања, из бања и са летовања, телеграма, рецепата, поклопчића са кутија лекова, спискова за пијац, визиткарти, гарантних листова и упутстава за употребу апарата, концертних програма, одсечака позоришних и музејских улазница...

Влакна шума и нити тканина збијају се уз влакна отргнутих календарских листова са пејзажима земље која више не постоји, уз влакна истргнутих дуплерица са лицима лепотица, уз влакна избледелих постера некада популарних певача, уз влакна поцепаних предизборних плаката...

Не може се тврдити, али се може претпоставити да су ту и влакна искоришћених филтер-кесица од чаја, влакна папирних чаша чији су обод дотакле нечије усне, папирних марамица које су отирале нечије сузе, омота од паковања квасца, празних паклица цигарета, картона после кречења, влакна фишека за печено кестење, масног папира у који је касапин завио месо од ребара јагањца или комад телетине "од руже", а онда и влакна папира од правог цвећа, оног у који вам је девојчица умотала букет турских каранфила или нарцисе...

Влакна рекламног материјала. Влакна од натписа некада залепљеног на улазна врата: "Не примамо рекламни материјал!" Влакна од папира који се вио улицом и чији је садржај гласио: "Не бацајте ђубре са терасе!" Влакна транспарента са ускликом: "Доле, море!"

Влакна уџбеника, "пушкица" против страха, свезака "на линије" или "коцке", влакна вежбанки, скицен-блокова, колаж-папира за ликовно васпитање, милиметарског папира, влакна нотних свезака, упредних тако као да би опет да постану виолински кључеви...

Влакна поштанских марки које сам сакупљао дивећи се томе колико свега има на свету, колико држава и градова, обриса планина и светионика крај мора, ветрењача и воденица, колико је врста животиња, нарочито птица и лептира, затим врста дрвећа, цветова, сред цветних латица прашника, колико на свету има животодавног полена...

А волео сам поштанске марке и зато што су оне доказ да је на свету ипак више песника него диктатора.

Влакна новчанице од пет стотина милијарди динара, за коју сам у "Папирпрометовој" књижари, названој по Ивану Горану Ковачићу, добио један лист пелира. Продавац је рекао: "Жао ми је, цена је малочас нивелисана!" Влакна ондашње уштеђевине, влакна тог једног јединог листа пелира који ме је храбрио свих тих година јер је на њега могла да стане прича.

Влакна новина, можда баш оних којима је мајка зашушкавала рерну када прави принцес-крофне. Вратанца рерне шпорета нису дихтовала као данашња, а за ваљано нарасле принцес-крофне, зна свако ко нешто зна о животу, од пресудне је важности да рерна не пушта ваздух.

Радовао сам се када ми мајка повери задатак цепања, пресавијања и упредања новинског папира, чак и најделикатнији посао уметања помоћу виљушке, зашушкавања непожељног размака.

Какав је то телевизијски програм био пре телевизора, рерна нашег шпорета имала је "екран" од термо-стакла. Када завршиш посао зашушкавања новинским папиром, принесеш шамлицу, седнеш испред "екрана", главу ставиш међу дланове и посматраш један једини, али најзанимљивији телевизијски програм – нарастање принцес-крофни.

Не трепћеш, јер ти се чини да ако то учиниш – паде тесто, џаба ти после фил са куваним штапићима ваниле и прах-шећер. Нарастање крофни, једна једина телевизијска емисија, а неизвеснија од данашњих вести, филмова, серија...

Искуство из детињства је и данас од користи, довољно је лист новина пресавити да би штампане слике политичара, њихове изјаве и пописи достигнућа били од користи. А ако нема шта да се зашушкава – од користи је то што човек тако пресавијене новине не може да чита, чак ни када падне у искушење да их купи.

Влакна папира за рођенданске поклоне и конфете, за увијање свилених бомбона, издвојена из креп-папира за новогодишње украсе, трачци станиолских омота за чоколаду. Овим последњим сам био опчињен, поготово откада сам видео да ћерке татиног пријатеља имају чак две кугле од слојева сјактавих чоколадних омота, већу пречника 30, и мању око 20 центиметара.

Новооткривена сребрна небеска тела у Сунчевом систему именовао сам по њима, сестрицама. Мој допринос астрономији је и то што сам утврдио да се до тада непознати сателити налазе свега десетак минута трчања од школске зграде и глоба у кабинету географије. 

Пређа похабаних географских и историјских карти, пређа немих карти, потом пређа карти пред којима човек може само да занеми, пређа поморских мапа, пређа листова испалих из атласа...

И сећање на то да сам замишљао, затварајући атласе, како сам преврнуо континенте на континенте, океане пресуо у океане, мора у мора, да су зупци врхова планина налегли међу зупце планина на другом крају света, превоји на превоје, седла на седла, спојио сам реке различитих токова, пампе и прерије су налегле на прашуме и пустиње, хромирани мегалополиси су се обрели међу лименим фавелама, лед се отопио тамо где је сматран вечним, киша је задобовала где одавно није, разведрило се онамо где монсуни владају пола године...

Има у ткиву овог мог папира у рукама, убеђен сам, и делова авиона-стреле од хартије, давно одасланог са терасе...

У овом папиру у мојим рукама, уверен сам, има и влакана листа од хамера који сам уролао као дурбин, те сам кроз њега видео све што и иначе видим, али и много више – све што замислим. 

Има овде и влакана папирића које моја жена и данас пресавија, правећи лађе.

Њене лађе се налазе свуда по кући: једна је заденута у рам, ту је "на везу" уз нашу фотографију са ћерком и њеним момком, снимљеном на неком правом доку; две су поринуте у дубокоплавој мурано зделици; чак по три-четири знају да исплове из усталасаних листова књиге коју сам отворио, јер их је она тамо заденула као обележиваче...

Не знам колико таквих лађа имамо, али је то већ читава флота, наш је стан лука за бродовље, мада вероватно има и оних лађа које су залутале, па су се њихови делићи вратили као влакна уткана у овај лист папира који сада не испуштам из руку.

Има у овом папиру и честица данас заборављене књиге која се зове телефонски именик, па су ту негде Неранџићи, Алексићи, Јовановићи, Танасијевићи, Алавуковићи, Вранковићи, Леповићи, Курузовићи, Хајдуковићи, Устићи, Попаре, Познанићи, Милорадовићи, Појмиловићи, Жарићи, Протићи, Ђикановићи, Голубовићи, Мрвићи, Бојовићи, Дабежавићи, Неговановићи, Смиљанићи, Дишићи, Словићи... Сада смо справицама поверили имена и презимена људи. 

Ту су негде и честице изгубљених тлоцрта за храмове, за лукове, куполе... Зато никада нисмо могли да их обновимо када су бомбардовани, када су се због нашег немара урушили... Ту су негде, за стид је што не знамо тачно где све, и честице изгубљених спискова погинулих, стрељаних, у истој земљи расељених, по свету избеглих... Ту су негде и честице речи, честитих.

А уткана су у овај папир и влакна малих бележница чији сам садржај преписао, па га имам само у компјутеру, да бих бележнице бацио...

Не могу да их прежалим, некако су ти записи на папиру били таман онолики колики сам ја био под сводом Сикстинске капеле, у подножју Елбруса, на обали Јиртиша, испред Ороскових мурала, помилован у Сопоћанима, ганут у пустој Богородици Љевишкој, осунчан међу витражима Сент Шапела, колико сам био смањен на Светој гори или у Светој Софији, док сам лицем у лице стајао с Веласкезовим принцезама или Гојиним морама, док сам "у себи" клечао испод Вавилонске куле Хијеронимуса Боша, шта смо када се нађемо пред геолошким пресеком Земље, пред пресеком еолског наноса на Фрушкој гори, и колико сам био већи јер сам управо слушао Баха, Рахмањинова, Сатијев сетни клавир, чини се да је то само један инструмент, а опет у њему дише цео Атлантик...

Да будем искрен, о књигама уопште не бих. Ипак, спомињем да у овом папиру вероватно има и влакана књига, поготово оних никад нерастабачених. Увек сам се питао како човеку није жао да не расече табаке неке старе књиге.

Нож за папир и нерастабачена књига су као кухињски нож и хлеб. Има нечег свечаног у расецању такве књиге, као када се хлеб реже на кришке. Па и трохе папира се расипају као хлебне мрвице. Када човек баца нерастабачену књигу, то је исто као да је у смеће бацио цео хлеб, недирнуту белу погачу.

Ако је неко заборавио: влакна шума, нити тканина, изгубљених или одбачених папира, сведочанстава једнине и множине живота, изнова се преплићу... Све набројано и још много тога се натапа, меша, долази се до границе засићења, да није пулпа, звало би се магма духа...

И све једног дана излази испод ваљка, сече се моћним машинама-ножевима сличним гиљотини, постаје чист лист папира дебљине неколико микромилиметара.

Папир је, понављам, дебљине неколико микрона, али када га пресавијете, једанпут, двапут, три пута, тада је већ дебљине нокта... Када га пресавијете седми пут, он је дебљине врха прста, дебљине јагодице кажипрста којим се упире у оловку док се пише песма или прича.

У случају да неком пође за руком – ако десети пут пресавије било који лист, он ће бити дебљине шаке. Математика нам помаже, ако тај исти лист пресавијете 23 пута, он је дебео, према експоненцијалној функцији, читав километар. За један километар вам је потребно петнаестак минута лаганог хода.

Надаље се све вртоглаво убрзава, мора да се трчи, да се лети, да се замишља – па ако замислите да лист папира можете да савијете тридесет пута – већ се стигло до почетка свемира... Приликом педесет првог савијања дошло се до Сунца... Са деведесетим савијањем се допрло до даљине од преко 130 милиона светлосних година, што је пречник простора на који стаје 100 галаксија...

Почело се од неколико микромилиметара, дошло се до дебљине нокта, па јагодице кажипрста, затим шаке, а после 103. савијања нашли смо се на ивици космоса, удаљеној отприлике 93 билиона светлосних година...

Можда наведене бројке нису најпрецизније, уосталом, технологија напредује брже од читања овог слова, али суштина је у томе да један једини исписани листак, папирак, може да дотакне нас, а не само ми њега... И да није тачно да само ми можемо да бацимо тај листак, већ и он нас може да вине до васиона.

Руку на срце, ово последње је тешко изводљиво, зато што не постоји толико велики лист папира и зато што не располажемо енергијом довољно великом да бисмо га пресавили толико пута. То је то, што се тиче људског рода. Али можда има Неког, Негде...

А тај Неко има довољно велики, васељенски огроман лист папира... И тај Неко има довољно снаге и стрпљења да га бесконачно пресавија... Ако је то тако – онда је тај папир вероватно сличан најфинијем паус–папиру: донекле прозиран, светлоплав... Однекле сасвим непровидан, ако не рачунамо предиво маглина, влакна крајева комета и пулсирање тачкица светлуцавих звезда...

број коментара 2 Пошаљи коментар
(уторак, 28. мај 2019, 09:03) - anonymous [нерегистровани]

Čestitke

Prelepa beseda.

(среда, 22. мај 2019, 08:36) - anonymous [нерегистровани]

Interesantno

Malo podugacko, tesko je drzati paznju, ali interesantno.