Spomenici krajputaši čuvaju duše stradalnika

Srbija je jedinstvena po mnogo čemu, pa i po spomenicima krajputašima, znaku večnog sećanja na pretke koji su položili život daleko od zavičaja. Mnogima se ne zna ni mesto stradanja, ni grob gde počivaju, pa su porodice želele da, podižući kameno obeležje, trajno nastane duše stradalnika, koji se ujedno smatraju čuvarima potomaka.

Za Milutina Jovanovića krajputaš posvećen poginulom ratniku Božidaru Trifunoviću, koji se nalazi u Mionici nedaleko od njegove kuće, ima poseban značaj.

"Moj pokojni deda odvezao ga je do Valjeva, kad je pošao u rat. Nažalost, nije se vratio više. A spomenik nam znači kao veliko obeležje. Gosti kad odlaze, kažu, kod spomenika, kad su dolazili, isto kod spomenika", ispričao je Jovanović.

Pravljeni od peščara mnogi krajputaši nisu odoleli zubu vremena. Oni koji čuvaju uspomenu na stradalnike pokušavaju da sačuvaju te spomenike stavljajući ih pod krov. Ali za restauraciju bojom potrebni su stručnjaci.

"Pokušavao sam par puta da stupim u vezu sa ovim ljudima iz Zavoda za zaštitu spomenika u Kraljevu, međutim, uvek sam dobijao isti odgovor, nije tu referent, sutra će biti i tako", rekao je Miloš Aničić iz Visibabe.

Krajputaši čuvaju uspomenu na stradalnike, ali tu stanuje i njihova duša, tvrdi Milijan Nedeljković, koji se bavi restauracijom tog jedinstvenog spomen-obeležja.

"A jedan moj prijatelj, koji se bavio sa putarstvom, jednom prilikom mi je rekao da na mestima gde se sklanjaju ti krajputaši ima povećan broj nesreća. Da li to ima nekog smisla ili ne, ja ne znam, ostavljam vama da razmislite o tome", kazao je Nedeljković.

Prvi srpski samouki narodni vajar i kamenorezac Radoslav Čikiriz iz Rtiju bio je jedan od utemeljivača funeralne umetnosti kojoj se dive mnogi stranci kada dođu u prestonicu srpske trube.

U dragačevskom kraju u lapidarujumu sačuvali su sećanje ne samo na duše pokojnika već i na jedinstvenu vrstu spomenika u svetu.

broj komentara 0 pošalji komentar