Ko će biti evropski komesar za kolektivno nesvesno

Britansko "ne" Evropi nije otvorilo samo ekonomska i politička, nego i kuturološka pitanja. Čini se da su evrobirokrate decenijama loše čitali Junga. A da jesu, znali bi da kolektivno nesvestvo predstavlja najdublji i najmračniji prostor ljudske psihe. Potom i ovo: kolektivno nesvesno je univerzalni temelj celokupne ličnosti. I tu je sačuvano duhovno iskustvo hiljada generacije naših predaka, a osnovne jedinice kolektivnog nesvesnog su arhetipovi.

Od četiri Jungova arhetipa, za Evropu je u ovom času najzanimljiviji onaj treći: državnik. Ovaj arhetip otvara čitavo polje nedosanjanih snova celih nacija, a ti snovi su više nego zabrinjavajući. Evropa jeste najopasniji kontinent ne samo po tome što su tu vođeni najkrvaviji ratovi, već pre svega stoga što je neravnomeran i često protivrečan i nepravedan razvoj ili zastoj različitih nacija i u Evropsku uniju uzidao čitavu silu kompleksa koji nisu razrešeni i sad iznova traže odgovor.

Krenimo od svog dvorišta. Kolektivno nesvesno u Srba nikad nije dosanjalo san o "primorsko-vardarskoj Srbiji" od Skadra do Bitolja. Ne sanjaju ovaj san svi Srbi, niti čitava Srbija, ali arkadijska predstava o toj "divnoj zemlji" koja je ujedinila more Skadra mlade Gojkovice, sa gorama svete kosovske zemlje i "starom Srbijom" još živi na naličju naše individualne svesti. Teška muka!

Hajdemo zato brzo do suseda. O velikoj Albaniji toliko je znano da ne vredi trošiti hartiju. Crna Gora je svoj nedosanjani nacionalni san ozvaničila na proslavi deset godina od nezavisnosti, ali i hiljadu godina od državnosti, kada je provukla neverovatno krivudavu liniju između današnjice i milenijuma od smrti svetog Vladimira dukljanskog. U Mađarskoj kao da još kruži avet "trianonske Mađarske". U zamku Trianon, da podsetim, 4. juna 1920, potpisan je sporazum između Mađarske i saveznika iz Velikog rata kojim je nekadašnja kraljevska Ugarska uzgubila gotovo dve tećine svoje K-und-K teritorije i ovaj događaj urezao se kao ožiljak na nacionalnoj istoriji.

Ali nacionalni kompleksi nisu samo svojstveni malobrojnijim narodima. I mnogobrojniji narodi imaju svoju "ahilovu petu". Nemačka je 2012. pokušala da politički unovči svoju ekonomsku snagu i postane stalni član Saveta bezbednosti UN. Odbijanje ovog zahteva ostavilo je posledice na noviju istoriju ove zemlje, jer je belodano pokazalo da pobednici i dalje misle da Drugi svetski rat nije završen.

A kad smo kod pobednika, Francuzi se, recimo, nikad nisu sasvim probudili iz najružnijeg sna XX veka u kojem se Hitler slika ispred Ajfelovog tornja. Slaba je uteha za Francuze izgleda bila to što su ih sabotaže pokreta otpora, na kraju Drugog svetskog rata učinile pobedničom nacijom i čak učesnikom četvorne podele Austrije, Beča, Nemačke i Berlina. Francuska zato ne pretaje da sanja o jakoj francuskoj naciji, što je osnova programa sve grlatije Marion Lepen.

Hajdemo brzo i na svever. Nije tačno da i tamo nema nacionalnih predrasuda. Da je "nešto trulo u državi Danskoj" još pomalo misle i Norvežani i Šveđani, jer su ove tri države nekad bile trojedina Danska, a tada velika država Danska vladala je i dobrim delovima Islanda, pa i današnje Nemačke. Posle Drugog šlezvičkog rata 1864. godine, Danska je bila prisiljena da ustupi pokrajinu Šlezvig-Holštajn Pruskoj, što je bio poraz koji je ostavio duboke tragove u danskom nacionalnom identitetu.

Kad se navedenim nacionalnim predrasudama dodaju slovenačke, slovačke, austrijske, italijanske, kiparske, makedonske, grčke, turske, španske, jasno je da gotovo nema zemlje Starog kontinenta koja nije uzidala neki kompleks u zajedničku Evropu. Stoga se nakon "Bregzita" visoki evropski komesar za neispunjene nacionalne snove nameće kao pomalo mitski, ali u ovom trenutku gotovo neodložni jungovski evropski funkcioner.

A šta bi, za sada izmišljeni Komesarijat za jungovsku kolektivnu podsvest, mogao danas da učini? Nacionalni snovi pretenduju na iste teritorije, te je ispunjenje patriotskog sna čak i jedne nacije toliko opasno da ga svakako treba obuzdati. O ostvarenju svih nacionalnih snova ne vredi ni govoriti, jer bi to značilo novi panevropski rat koji naš kontinent zacelo ne bi preživeo. Ipak, prinuda ovde neće dati dobre rezultate. Kolektivno nesvesno je tema kojom daleko odgovornije treba da se pozabave istoričari.

Svaki nacionalni san obojen je najsvetlijim bojama, oglašava se himničnim tonovima i –zahteva da se gleda izdaleka. Samo u svom paušalnom totalitetu on može da opstane kao arhetip. Svima koji nešto znaju o istoriji, jasno je da se ovaj arhetip pobija jedino približavanjem ili ukrupnjavanjem, jer nema svetle istorije, od starih Grka do danas, već samo političke, pragmatične, svojevoljne i tvrdoglave povesti koju ispisuju velikani.

broj komentara 2 pošalji komentar
(ponedeljak, 22. jul 2019, 21:21) - anonymous [neregistrovani]

Bravo

Zaista odlican tekst

(ponedeljak, 22. jul 2019, 08:14) - Polutan [neregistrovani]

Ko o čemu, baba o ustipcima.

Svaka čast za tekst. Treba nam više ovakvih tekstova. Zar nije cilj Evropske unije da se sačuva tradicija svih naroda u njoj, a da se pređe preko međusobnih nesuglasica i kroz zajednički napredak dostigne mir na evropskom kontinentu?