Ja neću poginuti na putu

Sa 26 godina sam položila vozački. Sa 27 sam naučila da vozim bicikl. Navodno se te stvari ne zaboravljaju, ali poprilično sam sigurna da bih mogla to da demantujem sopstvenim primerom. Sada maštam o električnom trotinetu, ali ga ne kupujem. Ne želim da budem deo crne statistike na našim putevima.

Poslednje dve nedelje nešto se dogodilo. Ljudi svakodnevno ginu na putevima. Reći će saobraćajni policajci da je to zbog sezone odmora, pa ljudi žure, voze umorni, ne vezuju pojaseve, pričaju telefonima... Šta god da je, nije normalno.

Za to vreme, moja vozačka dozvola bezbedno čami u novčaniku. Izvadim je samo kada mi treba njena fotografija kao ilustracija za neku vest. A nosim je sa sobom za nedajbože, ako mog dečka uhvati grč u nozi pa ne može da nastavi da vozi ili ako neko u društvu popije. Mada u tom slučaju ja ne smem da pijem, pa i ovaj drugi razlog otpada.

Moj strah je realan. Od trenutka kada sam položila do danas sela sam pet puta za volan i to svaki put da bih vežbala. Položila sam štreberski, sa maksimalnim brojem poena na teorijskom ispitu i svega nekoliko grešaka prilikom praktičnog dela, koji sam iz prve položila (i to pošteno, za razliku od mnogih koje poznajem).

A onda sam pomislila kako bih mogla nekoga da ubijem, da automobil prokliza, da pešak ili neki pas izleti na put, da mi otkažu kočnice (gledam dosta filmova). 

Kada bi bilo dovoljno staza u Beogradu, kao što ih ima u Novom Sadu, bicikl bi bio odlično i poprilično bezbedno prevozno sredstvo. Njime uglavnom mogu sebe da povredim. Bar sam tako mislila.

Vozila sam jednom bajs do Ade Ciganlije sa najboljim drugom. Sve je išlo super, međutim, na putu se pojavile neke bare i ja rešim da usporim kako se ne bih isprskala. Nije baš da sam samo usporila, biće da sam i skroz zakočila. Kako ne bi na mene naleteo, moj dobri dug je – poleteo. Preživeo je. Dakle i na biciklističkoj stazi me treba izbegavati.

I to ne samo mene. Nedavno sam bila u šezdesetpetici kada ju je udario biciklista. Mrtvih nije bilo. Ljutih jeste.

Kad sam bila devojčurak, tata je otišao u Nemačku na neku obuku za rad na računarima. Nadala sam se da će mi kupiti barbiku, baš sam se radovala. Kad ono, dobila sam rolere. Smorila sam se.

Međutim, malo po malo, krenula sam da ih vozim. Nikad nisam naučila da kočim. Zaustavljala sam se u travi, ili bih se nabila na klupu. Lakša varijanta je bila kada bih naletela na uzbrdicu, tada bi me čista fizika spasila.

Onda sam počela da sanjam da žurim negde na rolerima, ali da neprestano padam, i kada padnem jedva ustanem. Možda nisu kopačke, ali okačila sam ih o klin.

Strahujem ipak za druge. Kada moj dečko ode da vozi rolere na Adi, nije mi svejedno. Uvek može neko da izleti i da ga "pokupi". 

Sada maštam o električnom trotinetu! Deluje idealno, može da ide i trideset na sat i na rate da se kupi. Kacigica na glavu i mogu kuda poželim. Doduše, oni sa kojima sam pričala, a voze ga, imaju kraste na kolenima. 

Međutim, dok se ne reguliše kuda mogu da ga vozim, a da me pešaci i biciklisti ne psuju, ja ću se držati svojih zdravih nogu. One mogu i po kiši i po snegu.

broj komentara 8 pošalji komentar
(četvrtak, 08. avg 2019, 18:32) - Nikola [neregistrovani]

Trotineti

Zabrane bicikala i trotineta ne vode nikuda. Treba prilagoditi ulice potrebama korisnika ostalih prevoznih sretstava, a ne zabraniti ih. Neka Beograd zatvori po jednu kolovoznu traku u svakoj od prometnijih ulica i pretvori je u dvosmernu biciklisticku stazu za trotinete, bicikle, rolsule, rolele, elektricne skejtove, monocikle, segveje itd. Bulevar Kralja Aleksandra, bulevar Despota Stefana, ulica Kneza Milosa imaju i do 4 strake. Jedna od 4 trake se moze rezervisati za dvosmerni saobracaj trotineta i slicnih prevoznih sredstava. To je jedino moguce resenje za sve. Pesaci ce tako biti bezbedni, jer nece biti trotinetskog saobracaja po trotoaru. Isto tako se vozaci automobila vise nece mesati sa trotinetima. Ne treba zabranjivati nova resenja, treba prilagoditi ulice novim resenjima. Nerealno je ocekivati da svako moze da se prevozi licnim automobilom.

(utorak, 06. avg 2019, 10:40) - anonymous [neregistrovani]

Ауто је

без даљег потребан.Зато га користимо кад је потребан.Не да се оде окод другара две улице даље на пиво или иза ћошка у продавницу.

(utorak, 06. avg 2019, 09:54) - anonymous [neregistrovani]

Vozačica

Ostani dosledna sebi (zbog sebe i drugih) i nemoj voziti. Očigledno vožnja nije tvoja jača strana. Usput, hvala na iskrenosti, na ulicama je jako mnogo "vozača" i "vozačica" koji ne bi smeli ni peške da učestvuju u saobraćaju.

(utorak, 06. avg 2019, 07:48) - anonymous [neregistrovani]

e...

fali samo kultura u saobracaju koje u Srbiji medju vecini vozaca nema,ne postuju ogranicenja i signazizacuju saobracaja,piju,,telefoniraju,neki puno rade i umorni su, voze brzo da zavrse sto pre ili sto vise svoj posao,nervozni, pogotovo vozaci u gradovima,sviraju,psuju,neki hoce i da se biju...nema kulture u saobracaju, to je problem najveci...

(utorak, 06. avg 2019, 07:33) - anonymous [neregistrovani]

Страх

Тај страх о коме ти пишеш, сигурно није реалан. Ако бисмо сви тако размишљали, нико из куће не би излазио, свуда би могао неко да нас "покупи".

(ponedeljak, 05. avg 2019, 14:19) - Vozač [neregistrovani]

Bezakonje

U uslovima puta i generalno mentalnom sklopu većine stanovnika ove naše zemlje, pravo je čudo što nema više incidenata od onoga što se vidi. Bojim se da će ih biti sve više, jer je kulture sve manje, polaganje za dozvolu je sve besmislenije, a tehnike koja ometa pri vožnji sve više. Vozim za jednu kompaniju već 10 godina i svakim danom mi je teže da izbegavam incidente. Da li sam ja posustao ili ljudi lošije voze, evo ne znam. Najviše bih voleo da postoji više kontrole policije svuda po putevima, a ne da preko aplikacije vidimo gde ih ima i da onda znamo unapred gde da vodimo računa. I ja nekada prekoračim kada ne vozim teret, niko me nikada zaustavio nije. Polazim od sebe i vodiću računa, jer sam nedavno jednog kolegu izgubio, to me je osvestilo. Mislim da bi mediji trebalo više da se bave ovim problemom, koliko je moguće. Pozdrav svim savesnim vozačima, čuvajmo naše i njhove živote (znate na koga mislim!)

(ponedeljak, 05. avg 2019, 14:13) - Drmr [neregistrovani]

Tacno tako

Drzi se zdravih nogu,i ja to radim,mozemo se parkirati gde hocemo,jedino ako nekom zasmetamo,pomerimo se.Na ulicama i putevima samoubice i ubice,izbegavajmo dok god mozemo,to je preporucljivo.A da,ponekada upotrebim biciklu,ekoloski potpuno cisto,elektricni trotinet i bicikla nisu bas ekoloski cisti,od kuda je struja za punjenje baterija.?

(ponedeljak, 05. avg 2019, 14:07) - anonymous [neregistrovani]

Svaka čast na tekstu

Tekst je za naslovnu stranu.
Ima dosta nas koji smatramo da ne moramo imati prevozno sredstvo i da su noge dovoljne.
Iz Novosadskog ugla, naš Novi Sad je toliki da naj dalje tačke grada možeš preći za 1h pešaka.
Stvarno mi nisu jasni oni koji moraju autom ići a pucaju od mladosti i od zdravlja.
Autobusom si za 10 minuta na drugom kraju grada. Nije veliki grad.
Beograd već jeste veliki, ali mislim da ima puno onih koji nemaju potrebe da sedaju u auto i da mogu pešaka da idu na posao, da se vide sa društvom, da odu na trening, da izađu u provod itd...