Drugi me kradu, a ja crvenim

Znate ono: "Nemam dinar, komšinice"? A, vi kažete u redu je. Pa je sa dinara ono "nemam" poskupelo na pet. I na to smo, čini mi se, olako pristali. Nismo mi cicije, ne stiskamo se za sitniš. Ali šta kada drugi odluče da budu galantni u Vaše ime, a u svoju korist? Kad zažmure na Vaš kusur da bi ga stavili sebi u džep – to je već džeparenje "na Vaše oči".

Kusur je za mene važna stvar. Kolege to znaju. Vratim do dinara. Ostalo mi je to iz detinjstva. Često sam gubila novac na putu od prodavnice do kuće. Dešavalo mi se da mi papirne novčanice iskliznu iz ruke, a da u čvrsto stegnutoj pesnici sačuvam kovanice.

Izmišljala sam razne priče. Te uzeo mi je ovaj, onaj, te nisu mi vratili tačno... Ali savest mi nije bila mirna. Iako nisam krala kusur i kupovala bombone. Neko drugi ih je kupovao od mog kusura.

Od tada ne volim kada nekom dugujem. Daću više, samo da ne moram da razmišljam da li sam nekoga oštetila. Za pet dinara, za pet. To je dug. Zato nikada ni ne tražim krivine kada nešto treba da se plati.

Plaćam usluge na svakom koraku, čak i one koje ne moram. Iako mogu da se provučem i ne kupim peronsku kartu (znam ljude), ja ipak odem na šalter. Tako je i sa kusurom na kasi. Uvek ostavim sitniš.

Ali, ne volim kada neko sam proceni da ima pravo da zadrži moj kusur. Poznato vam je? Ispričaću vam anegdotu...

Puče fitilj za 20 dinara 

Znate onaj veliki parking na Keju oslobođenja – 90 dinara sat. Pitam muškarca koji sedi u kućici za naplatu: "Koliko?" –Kaže: "180 dinara". Dajem 200. Rampa se podiže i mladić mi, uz ljigavi osmeh, kaže: "Hvala lepo, prijatno".

U šoku prolazim naplatnu rampu. Kako sam krenula, tako sam (doduše, u mislima) zastala. Da li da se vratim? Ma, neću da se raspravljam za 20 dinara.

Poodmakla sam dosta, ali još nisam otišla sa parkinga. Upravo su me opljačkali. Ta činjenica me je, kao bumerang, udarala u želudac.

Setim se da ovo nije prvi put. Nedavno su i mom suprugu isto tako "naplatili", na istom tom parkingu. Bez – "izvinite, nemam sitno".

Dok sam vozila ka kući, u glavi su mi odzvanjale reči – "Hvala lepo, prijatno", "Hvala lepo, prijatno". Zašto me to proganja?!

Znam... Samo što sam primila prvi honorar (mada sićušan), pozvala mamu u goste i povela je u obilazak grada. Završile u tržnom centru, gde smo sele u kafić koji je na glasu i popile kafu – domaću, mama je tako htela, jeftinija je. Račun je izneo 350, ja dajem 500 dinara.

"Hvala lepo, prijatno" – pozdravi nas konobar šarlatanskim glasom i sa podrugljivim smeškom odleprša niz stolove.

Bila sam mlada, nisam htela da se brukam... Ćutala sam. Pred mamom odglumila da je sve u redu, da sam ga ja častila. Videla je. Ništa nije rekla.

Bahatost od čokolade 

Krenuli su flešbekovi – ljubazan otpozdrav posle kojeg sledi mešavina besa, neprijatnosti i kajanja u stomaku.

Početak studija i prodavničica u Cvijićevoj. Sredina meseca (kada obično rastežeš ono što su ti tvoji poslali na početku). Rođaci su me pozvali u goste, pa ne ide da idem praznih ruku. Jedina "prodavnica" koja je radila bio je improvizovani betonski diskont, gde sam svratila da kupim čokoladu. Umesto 300 dinara, 300 grama "Milke" koštalo je još tada 420. Dala sam 500. Za taj novac dobila sam – čokoladu, kesu i "hvala lepo, prijatno".

Nisam se usudila da tražim kusur, iako bi mi tih 80 dinara pokrilo dva obroka u menzi. Odatle potiče ovaj bedni osećaj koji me i dalje drži.

Bilo me je sramota – sramota jer njih nije sramota. Sramota da tražim svoje, sramota da onome ko me krade kažem: "Neće moći!".

Moći će. I dalje mogu. I zato sam besna, ali više ne na njih, nego na sebe.

Još onda u Cvijićevoj obećala sam sebi – nikada više neću dozvoliti da me neko pljačka "na moje oči". Desetine bahatih: "Hvala lepo, prijatno" podseća me da sam izdala svoju reč.

Zato svuda gde je to moguće plaćam karticom. Bakšiš i dalje ostavljam, čak i kada sam "tanka" s parama. Za svaki slučaj. Lepše se osećam kada dajem, nego kada mi otimaju.

broj komentara 17 pošalji komentar
(ponedeljak, 02. sep 2019, 10:58) - anonymous [neregistrovani]

Prelazak na kartice

Mislim da meni sve to izgleda kao da svi oni pokušavaju da narod što je moguće više odvrate od plaćanja kešom, a da se polako ali sigurno nameće plaćanje karticom, pa da i mi postanemo kao Švedjani koji ne koriste keš uopšte.To je neka globalna epidemija, akcija ako ćete iskreno, da se promene navike ljudi.Jer novac na karticama se lakše kontroliše nego onaj koji neko drži u novčaniku.To je samo još jedan OS aspekata kolonizacije i tzv. napretka.

(nedelja, 01. sep 2019, 16:43) - anonymous [neregistrovani]

Za nekoliko decenija zivota u Australiji, bas......

……….....Nikada, ama nikada se nije desilo da u trgovini, nisu imali da mi uzvrate - kusur!!!

(nedelja, 01. sep 2019, 16:42) - anonymous [neregistrovani]

"Necu kusur - hocu zvaku"!!!

Ovim je sve - receno!!!

(nedelja, 01. sep 2019, 10:29) - anonymous [neregistrovani]

dugujem vam

Dugujem vam je cesca recenica nego nema veze za par dinara......
Smatram da je bezobrazluk uzeo maha.

(nedelja, 01. sep 2019, 10:20) - anonymous [neregistrovani]

svaka cast na clanku

Slazem se da se kusur mora vratititi . I meni je muka kada konobari, taksisti i pojedine radnje nemaju da vrate.Uvek u istim prodavnicama ocekujem isti odgovor. A da li bi ja mogla da kupim majicu a da nemam 5 dinara da platim punu cenu ili 9.9 dinara tj 10. Prisustvovala sam sceni u Waikikiju u Uscu, gde je strankinja insistirala da joj se vrati 3 dinara jer joj je bilo muka da joj kasir samo kaze nemam. Sama je rekla da tamo nemaju 5 dinara , tamo nemaju 2 dinara i tako u nedogled .Smucilo se zeni , a u pravu je . Na nama je da damo baksis ako zelimo , a njihovo je da vrate u dinar ili cent kao u inostranstvu. Niko nema prava da se ponasa tako olako sa tudjim novcima iako bi neko rekao da sam stipsa , ja mislim da neki ljudi olako vrednuju tudj novac pa makar se smatrao sitnisem.

(subota, 31. avg 2019, 20:06) - anonymous [neregistrovani]

Cosmo

Kusur se mora vratiti i to je moje hocu li ja dati napojnicu ili ne.

(petak, 30. avg 2019, 17:05) - Pokradena [neregistrovani]

Ha ha i meni se to stalno desava

Oni i racunaju na to da nece niko nista da im kaze. Pokradu i ne trepnu. Bez pardona. A kad meni zafali dinar-dva, uredno cekaju dok ne istresem dzepove... Ne daj boze da oproste... Jednom mi je jedna kasirka rekla "ma nema veze, ostalo je od prethodnog kupca", pa je tako namirila i moj racun da ne ceka dok ja iskopam taj dinar. Ali to je retko, da oproste. Kad kupac ostavi, to je ok jer je sam tako odlucio, ali ne da kasirke i kasiri sami zaokruzuju. Pa se pitam da li oni to sebi uzmu ili ide na racun sapomosluge. Misterija... I ja placam karticom, cak i za sitnice tipa za racun od 150dinara, ili u pekari za par pogacica. Dosta mi je da me svaki put opeku.

(sreda, 28. avg 2019, 18:33) - anonymous [neregistrovani]

Кусур

Данас сам у две локалне радње имао рачун са 2-3 динара преко тј нешто типа 252 и 92 и давао крупно, у сва три случаја су ми вратили то крупно и остао сам дужан. Зато и ја не тражим ситан кусур.

(sreda, 28. avg 2019, 12:42) - anonymous [neregistrovani]

U idei

Muslim da svi koji kupuju u Idei znaju za ovo. Nikad 5 dinara kusura. Uz neizbežno: Ostaću vam dužna...

(sreda, 28. avg 2019, 12:19) - anonymous [neregistrovani]

1 para-10 para-20 i 50 para ne postoje

a cene glase na 9,99 ili 0,99 a jedne pare nema u opticaju da ti vrate kusur i tako se legalno zavlaci ruka u tvoj dzep...ZASTO ?!?...Zasto drzava dozvoljava da se na ovaj nacin narod pljacka?!?...Ako su ovo cene po ugledu na Evropu onda neka se i kusur vraca po ugledu na Evropu...U Evropi ima 1 cent ali kod nas nema 1 para i nije u redu da se ovako pljackamo...Narodna Banka bi morala malo da obrati paznju na ovu pojavu i da razmisli o izdavanju apoena manjih od 1 dinara...