Vrhunski umetnici su isti kao i mi, samo mnogo bolji

Oni koji svoju umetnost predstavljaju na sceni smatraju se najspektakularnijim umetnicima. Među njima, oreol najtajnovitijih umetnika imaju klasični muzičari – pre svega pijanisti i dirigenti.

Svetla se od jarkih pale do prigušenih. Solista stoji u dovratku tako da ga publika još ne vidi. Obučen je u odelo koje ga uglavnom steže i ne omogućava mu atletske pokrete.

Impresario kaže: "Sad je vreme za nastup". Pijanista se tužno osmehne i pomisli: "Još jednom treba staviti glavu u lavlju čeljust". Izlazi potom na scenu. Sačekuje ga zahvalan, ali znatiželjan aplauz. Šta će učiniti te večeri? Hoće li uspeti ili propasti? Šta oseća i misli taj artista na trapezu?

Nekoliko predrasuda vezuje se uz njihove nastupe. Da li je solista svestan složenosti posla koji treba da uradi i da li ga to pritiska?

Da odmah odgovorimo: Apsolutno je preuveličano shvatanje da umetnik razume da se upušta u ozbiljne i teške umetničke procese i da rezultat njegovog dela mora biti nešto grandiozno, te da ga to na bilo koji način emotivno pritiska.

Proučavao sam biografije mnogih umetnika, a naročito muzičara (pa i onih koji nose najveći broj laskavih titula otkazivača koncerata) i došao do zaključka da oni nemaju nikakav osećaj stajanja pred veličinom kada recimo treba da odsviraju Betovenovu sonatu "Hammerklavier", u kojoj samo fuga završnog četvrtog stava traje i deset minuta, a čitava sonata kod nekih i blizu sat (kao kod pijaniste Grigorija Sokolova).

Oni najveći do te mere ovladaju umetničkim materijalom koji predstavljaju publici da se u njihovom egocentrizmu podrazumeva da njihovo shvatanje mora da napravi veliku kreaciju. 

Sledeća predrasuda kaže: zbog treme, ozbiljnosti posla i mogućnosti da uvek "promaše neku dirku" muzičari često otkazuju koncerte.

Da i ovo razjasnimo. Otkazivanja su i kod muzičara u gotovo 100 odsto slučajeva bila uzrokovana istim razlozima kao i kod drugih ljudi kada, recimo, otkažu sastanak ili poslovni put. Najčešće su to bili zdravstveni razlozi (kao dijareje kod pijaniste Vladimira Horovica 1953. ili zbog poodmakle leukemije kao kod još jednog divnog pijaniste, Dinua Lipatija 1950).

Govoriti o tome da je pravi veliki interpretator otkazao koncert jer ga je pritiskala veličina sale ili očekavanje publike, gotovo je smešan. Dokaz za to su dirigenti, poput Zubina Mehte i mnogih drugih, koji nakon pedeset godina bavljenja dirigentskim poslom znaju napamet sve Betovenove, sve Bramsove, sve Malerove, sve Bruknerove i sve druge standardne simfonije (Preko sto sati muzike!) i nikad na scenu ne izlaze sa partiturom, ma koliko da je važan nastup, kao što je bio Lorina Mazela i Njujorške filharmonije u Severnoj Koreji 2008, kada je Mestro takođe dirigovao čitav program napamet.

Evo i poslednje zablude. Muzičari na sceni barataju takvim emocijama da su nakon toga za običan život uglavnom neupotrebljivi. Ili su preumorni, ili razdražljivi, ili postanu sasvim egoistični.

Ni ovo nije sasvim tačno. Preuveličano je i shvatanje da umetnik ima neki privatni problem zbog toga što na svom poslu mora da izaziva buru emocija, a kod kuće treba da bude običan čovek. Umetnici s tim nemaju nikakvih problema i njihove porodice uglavnom zbog njihove umetnosti pate samo stoga što oni mnogo putuju, i odista fanatično rade (vežbaju ili imaju probe s orkestrima).

Umetnici na sceni zarana nauče da žive dva života: jedan u umetnosti, drugi u stvarnosti. Slično je to kao sa profesionalnim vozačima praćenih ličnosti koji sa rotacijom na krovu svog automobila smeju da voze mimo svih saobraćajnih pravila, a kada sednu u svoje privatno vozilo moraju da se pridržavaju svih ograničenja brzina.

I umetnici su činili neverovatne stvari na sceni, a kod kuće bili uglavnom mirni i kućevni ljudi, sa dugotrajnim i stabilnim brakovima. Spomenuću samo dirigente Sergeja Kusevickog, Ota Klemperera, ili u novije vreme Rikarda Mutija, te pijaniste Sergeja Rahmanjinova i Vilhelma Kempfa, pa i kod nas pijaniste Dušana Trbojevića i Andreju Pregera, te dirigenta Angela Šureva, koji su slavili i srebrne i zlatne svadbe sa mnogo dece i unuka, koji su mahom o njima pričali najlepše priče.

Šta na kraju kazati: ne sažaljevajte umetnike, niti ih obožavajte – oni to od vas, kao publike, uopšte ne očekuju. Oni svoju umetnost shvataju uvek i jedino kao savladavanje otpora materijala prirode i kada uspeju da kamen, partituru, reči ili boju potčine svojoj volji najsrećniji su i ne treba im ničija potvrda da su u tome uspeli.

broj komentara 1 pošalji komentar
(nedelja, 08. sep 2019, 22:14) - anonymous [neregistrovani]

Umetnici umetnici

Problem je, a to niko ne vidi, sto se 90% priucenih novinara, glumaca, reditelja, pisaca itd. nazivaju umetnicima. Gde su kriticari da to postave na pravo mesto, gde su autoriteti? Kome smo mi dozvolili da nam kroji sudbinu? Za bolje i nismo kad sami ne znamo sta je dobro.
Vama svaka cast