Slušalice u ušima ili kako smo prestali da pričamo sa neznancima

Ne tako davno, u vozovima, autobusima i avionima, nepoznatim saputnicima otvarala se duša. Naravno, ne baš svakome, ali onim putnicima koji ulivaju poverenje, od Beograda do Požege ili Zlatibora prepričavale su se sudbine. U klackanje prugom od prestonice do Bara uspevale su da se uguraju priče o više generacija jedne porodice. Pozajmljene novine od osobe do vas prekraćivale su duge letove, ali više je to činio iskren razgovor o nepravdi u familiji. To više nije tako.

Autobuska stanica u Čačku, kasno posle podne jednog od poslednjih jesenjih dana sa letnjom temperaturom. U autobusu za Beograd mahom mladi jer novi semestar samo što nije počeo.

U dnu autobusa, na sedištu 37 lepa devojka sa dugom smeđom kosom u veliki ranac nežno gura tašnu. Iz nje uzima mobilni telefon i slušalice i pre nego što je stigla da ih stavi u uši pojavljuje se grupa stranaca – žena srednjih godina i mladić i devojka, oboje visoki i vedrog duha. Najverovatnije brat i sestra.

Mladić seda na sedište 38, a preostali deo njegovog društva put će provesti na sedištima iza njega. Kada se smestio, polako je proverio da li su mu slušalice na mestu i prevlačeći prstom preko ekrana brzo je odabrao šta će slušati.

Pesme su se nizale dok su šumarci, voćnjaci, kukuruzišta i njive okupani prelepim jesenjim nijansama promicali pred očima malobrojnih putnika koji su gledali kroz prozor. Ostali su gledali u ekrane svojih telefona.

Devojka sa sedišta 37 smešila se objašnjavajući na Tviteru koliko joj je bilo lepo u Čačku, gradu u kojem je sada bila prvi put. Prsti su joj leteli po ekranu telefona dok je sa pratiocima delila utiske i fotografije koje je snimila tokom dana, ali i nekoliko njih koje su nastale kroz prozor autobusa.

Kada je načela kesicu štapića učtivo je ponudila mladića do sebe. Odbio je, zahvalio se na engleskom i nastavio da gleda objave na Instagramu. Nešto kasnije, on je njoj ponudio žvake. Odgovor je bio isti.

Njihove slušalice nisu napuštale svoje mesto jer se razgovor sa neznancima polako, ali iz dana u dan sve više iz stvarnog života premešta na internet, to jest društvene mreže.

Komunikacije sa nepoznatima u autobusu nema ni među starijima, onima koji su nekada rado odgovarali  na pitanja saputnika ili ih postavljali bez zadrške. Samo oni nisu kao mlađe generacije toliko predani u traganju za sagovornicima onlajn, što će se u godinama pred nama možda promeniti. 

Mrak se polako uvlačio među putnike i dvoje ljubitelja muzike, jedno do drugog, počeli su da pevaju nečujno pesme koje su im odzvanjale u ušima.

Najpre je to bilo tek vidljivo pomeranje usana, da bi kasnije, i on i ona, ohrabreni sve gušćom tamom počeli pomalo da liče na nekoga ko izvodi nekada omraženi plejbek.

"This world can hurt you, it cuts you deep and leaves a scar. Things fall apart, but nothing breaks like a heart...", mogao je da se pročita sa njenih usana tekst hita Majli Sajrus, dok je on istovremeno u savršenom ritmu bez zvuka izgovarao reči pesme grupe „Kvin“: "But touch my tears with your lips. Touch my world with your fingertips, and we can have forever, and we can love forever..."

Kroz prozore autobusa počela su da se naziru svetla Beograda i na stajalištu na Banovom Brdu mladić je, sa svoje dve pratilje, žureći napustio vozilo.

Devojka je izašla iz autobusa na poslednjoj stanici, u blizini nekadašnje glavne železničke stanice i pored raskopanih ulica nestala u prijatnoj beogradskoj noći.

A ko zna šta je nekoliko razmenjenih rečenica moglo da im donese. Prijateljstvo za ceo život? Ljubav o kakvoj su stihove pisali najveći pesnici?  

broj komentara 9 pošalji komentar
(četvrtak, 03. okt 2019, 17:55) - anonymous [neregistrovani]

Tekst

Tekst je odlican ali samo u teoriji ili kao scenario za neki dobar romanticni film.

U praksi, mozda je ona udata ili verena ili sa nekim u duzoj vezi, pa joj ne treba upoznavanje sa nepoznatim muskarcem iz autobusa, a on je mozda ozenjen ili tako nesto slicno ili mu je zena preko glave, cega takodje ima puno danas.

Zivot nije onaj film u kojem glume Misel Fajfer i Dzordz Kluni kao dve zaposlene osobe sa puno obaveza.

(četvrtak, 03. okt 2019, 17:37) - anonymous [neregistrovani]

Bolje nekad.

Samo kad pogledas igrani ili dokumentarni film od npr 1960-90. vidis koliko je to bio jedan drugaciji zivot,usporen u odnosu na danas,komunikativniji,radosniji,pravedniji,bolji na mnogo nacina od ovog danas...nemilisrdno-kapitalistickog,gotovo bezdusnog,gdje mladi ljudi gledaju pola dana u ekran mobitela,brzo nesto tipkajuci,istovremeno kao i slusajuci muziku,sve neki multitasking koji ima malo smisla,ako i toliko....A da ne govorim da nitko vise ni ne pozna onog tko zivi vrata do njega,i to godinama,u stan mu nikad nece uci,niti ga pozvati u svoj...Jos za neko vrijeme,kad krene humanoidna robotizacija...

(četvrtak, 03. okt 2019, 13:53) - DrMr [neregistrovani]

@Dobra prica

Gospodja izbegava starce, starci su gospodji dosadni,nisu atraktivni, izgled starca gospodja ne moze da "svari". A da li se gospodja upita, da li ce ona biti starica, ili misli da ce uvek izgledom privlaciti i dobijati komplimente od mladjih muskaraca.?Mozda se gospodja se drzi mota "sve u svoje vreme".

(četvrtak, 03. okt 2019, 07:14) - Marko [neregistrovani]

Svijet je lijep

Meni su 42 godine i na neki nacin sam isto ta neka internet generacija.
Ali ipak poznam i vrijeme koje je bilo prije interneta.
Koristim ga, isto tako i slusalice ali NE UVIJEK.
I cesto se pozitivno iznenadim kad sam "offline" koliko divnih ljudi upoznam i sretnem.
Mislim da je problem da mladje generacije jednostavno bjeze u taj nestvaran i anoniman svijet.
Imaju strah da u realnom svijetu nist dovoljno pametni,dobri,interesantni.....
Ljudi shvatite da ste dovoljno dobri za ovaj svijet jer da nije tako ne bi ste ni bilo ovdje- sve je slucajnost ali ipak nista nije slucajnost.
Skinite slusalice sa vremena na vrijeme i uzivajte u stvarnom zivotu.
SRETNO DOBRI LJUDI!

(sreda, 02. okt 2019, 23:26) - Aleks [neregistrovani]

Dobar tekst

Ja slušalice ne koristim i često navučem sebi na grbaču nekog navalentnog starca. Doduše, jednom me je, dok sam čitala knjigu u busu, posmatrao neki mlađi neznanac. Išao je za mnom kad sam izašla, zaustavio, udelio pristojan kompliment i nastavio svojim putem. Beše to simpatično iskustvo.

(sreda, 02. okt 2019, 21:38) - anonymous [neregistrovani]

Iz Grčke

Nisam pričala sa drugima koje ne znam, ni kad nisam imala slušalice.

(sreda, 02. okt 2019, 17:50) - anonymous [neregistrovani]

19 god.

Desi mi se tako ponekad u busu kad idem iz grada da sednu pored mene neki stariji ljudi i da iz cista mira mi upute par reci.Cini mi se kao da su usamljeni da nemaju sa kim da se ispricaju,a ja onako malo i cutim i slusam i mislim kako nemam sa njima zajednickih tema i onako polako se izvlacim iz tog razgovora.Razmislim kako mi se nikad nije desilo da neko mladji pocne razgovor sa mnom sto bi mi bilo mnogo draze.Pomislis kako mozda ti treba da napravis prvi korak.Dobro,uradices to jednom,dvaput,i nakon nekoliko puta ces videti da su ljudi ne zainteresovani za konverzaciju sa nepoznatima bez obzira sto bismo mogli postati prijatelji ili nesto drugo(tu mislim na devojke ;) ).Ima mnogo ne sigurnosti medju danasnjim svetom i cini mi se straha od reakcije drugih,da se mozda ne obrukaju ili ispadnu glupi...ne znam,svacija glava je razlicita tako da svako bira svoj put na kraju...ps. lepa prica iz teksta

(sreda, 02. okt 2019, 15:09) - anonymous [neregistrovani]

Dortmund

Ja sam nekoliko puta isao autobusom do Dortmunda (skoro 30 sati sa guzvom na granicama i stajanjima po pumpama) i nazad, punim raznoraznog sveta, pa nisam ni sa kim prozborio ni rec. Citao sam knjigu, ukrstavao reci, slusao radio preko telefona...
Lakse mi je tako.
Srednjih sam godina, ako je to vazno.

(sreda, 02. okt 2019, 14:51) - anonymous [neregistrovani]

Pricamo sa neznancima vise nego ikad

Ovde na internetu.