Zaplakao sam zbog Kobija

Kada si sa nekim savremenik, onda naravno svoje životne faze projektuješ sa njegovim, i ljudi mojih godina su skoro dvadeset i četiri godine proveli u intenzivnoj razmeni sa Kobijem. Bio je igrač protiv kog je teško igrati, as kog je prelepo gledati.

Kada mi se na mejlu pojavilo obaveštenje da je poginuo Kobi Brajant, rasplakao sam se kao kiša i pre nego što sam pročitao vest do kraja.

Slagao bih da ne pamtim kada sam se prethodni put rasplakao zbog smrti nekog sportiste - bilo je to one noći kada je Zvezda pobedila Liverpul i stigla me je pomisao da to nije doživeo Goran Bunjevčević koji je preminuo nedavno pre toga.

Tako uplakan, jecajući pozvao sam dragog prijatelja sa kojim delim svoje sportske misli, u sred njegovog radnog vremena, na odgovornom i dobro plaćenom poslu na kom nije dozvoljeno javiti se na telefon. I on se javio.

Čuo je vest i znao je da ga niko ne može kriviti zbog toga. Bio je prvi sa kojim sam podelio tu vest. S druge strane žice, red neverice, red psovki.

Poginuo je Kobi Brajant. U redu, ali čemu takvo zaista nekontrolisano ponašanje dvojice odraslih ljudi koji su ipak doživeli svašta i znaju da razne teške stvari mogu da se dese.

Možda je razlog za to jer je Kobi bio naša generacija. Samo godinu ili dve stariji od nas.

Majkl Džordan i Medžik Džonson bili su veliki košarkaški heroji našeg detinjstva ali su oni stasali pre nego što smo mi počeli da pratimo košarku. Kobi je bio naš. Njegov dolazak u Ligu koincidira sa momentom kada smo pošli u srednju školu. Za mnoge ljude moje generacije to je bio draft koji smo pratili znajući ko je u konkurenciji i šta kom timu treba.

Pažnju naše javnosti Kobi je dodatno privukao kao klinac zbog kog su Lejkersi trejdovali Divca u Šarlot. A svemu je doprinela i činjenica da je on bio najmlađi igrač u istoriji Lige, da je posle srednje škole došao u nju i da je naspram sebe imao čitav niz predrasuda.

Nije Kobi prvi veliki igrač koji je došao pravo iz srednje škole ali recimo i velikan poput Mozesa Melouna koji je došao tim putem i posle "Ol star" karijere i osvojenih titula ima imidž nekoga ko nije bio zreo za NBA. Tako je i Kobi morao da živi sa tom predrasudom, i da se nosi sa još jednom opasnijom činjenicom - od prvog dana u ligi imao je popularnost koja je daleko nadilazila ono što je kao dečak u početku pružao na terenu.

Tu su položeni temelji da Kobi Brajant izraste u jednog zloglasnog Negativca u Velikoj knjizi NBA narativa o herojima i gubitnicima, dobričinama i otpadnicima. Vremenom je međutim, Kobi uspeo da se izbori za mesto vrhunskog košarkaša i to ne samo atraktivnog lepršavog strelca već i čvrstog takmičara koji donosi pobede i osvaja titule.

Odjednom više nije bilo pitanje da li u NBA ligu treba ići posle srednje škole ili posle koledža. Treba ići onda kad si spreman a tamo će se videti da li znaš ili ne znaš. Iz te nove filozofije izrastao je i Lebron Džejms, takođe preskočivši koledž. Ili Nikola Jokić preskočivši vrhunske nivoe evropske košarke.

Kobi Brajant je odrastao u porodici koja je kao što vojnici služe domovini, služila košarci. Njegov otac igrao je u NBA ali je značajan deo karijere ipak proveo u Italiji gde je Kobi odrastao. Do kraja igračke karijere ostao je prijatelj evropske košarke, koketirao je sa idejom da će se povući posle sezone u italijanskoj ligi.

Danas baš deca tih prekaljenih američkih profesionalaca sa evropskih parketa imaju važnu ulogu u NBA Melvinov sin Devin Buker, Mičelov sin Entoni Vigins, momci kao Džeret Alen i mnogi drugi. I u tome je Kobi bio svojevrsni pionir.

Konačno, činjenicu da je bio "narodni šampion" pre nego što je prsten osvojio na parketu, Kobi je izborio na onaj način kako legende stasavaju, igrajući za jedan klub i deleći sa njim i uspone i padove. Kada kažemo ime Los Anđeles Lejkers, nema spora da je reč o timu sa jednom od najraskošnijih trofejnih riznica u istoriji NBA. Ali, oni su bili u ozbiljnoj krizi kada je Kobi došao i u nekoliko njegovih završnih sezona nisu bili naročito kompetitivni. Ostao je veran jednom klubu i odradio je puni radni staž od celih dvadeset godina.

Kada si sa nekim savremenik, onda naravno svoje životne faze projektuješ sa njegovim, i ljudi mojih godina su skoro dvadeset i četiri godine proveli u intenzivnoj razmeni sa Kobijem. Bio je igrač protiv kog je teško igrati, as kog je prelepo gledati. Kako je u svom komemorativnom Fejsbuk statusu rekao novinar Srdan Kosović, "Moj Kobi, ko te nije mrzio ili volio, taj ne zna šta je ljubav u sportu..."

Mnoge istorijske utakmice sam proveo žestoko mrzeći Kobija, zaključno sa onom utakmicom koja je Sakramento Kingse naših Vlade Divca i Peđe Stojakovića delila od Velikog finala. A onda sam ga moram priznati nekako i zavoleo, mada se nikada nije pogodilo da sam za njega navijao.

Sada me grize savest što sam Kobija prekasno prihvatio. Grize me savest što sam dosta dugo mislio sve isto što i oni što su mu zamerali ovo ili ono. Ali tako je to kada nas neko napusti mlad. Mnoge teme ostanu nedorečene, mnoga ogrešenja neoproštena ili bez izvinjenja.

Da sam znao da će trajati ovako kratko, uživao bih u svakom trenutku koji nam je ovaj veliki igrač pružio. Ali eto u sportu ponekad ne možemo da razmišljamo racionalno jer verujemo da će naši heroji, i vršnjaci, naprosto biti besmrtni.

Posle Radivoja Koraća i Dražena Petrovića, barem mi u Jugoslaviji znamo da heroji ponekad stradaju na način sa kojim nikada nećemo moći da se pomirimo.

Hvala ti Kobi i oprosti za svaku ružnu misao nastalu u žaru igre...

broj komentara 3 pošalji komentar
(ponedeljak, 27. jan 2020, 15:06) - Малени пионир [neregistrovani]

Зоки, хвала ти на оваквом дивном тексту

Посебно ми се свиђа Косовићева изјава: "Мој Коби, ко те није мрзио или волио, тај не зна шта је љубав у спорту..."

(ponedeljak, 27. jan 2020, 09:06) - JA [neregistrovani]

Svaka reč

Amin

(ponedeljak, 27. jan 2020, 08:23) - ,," [neregistrovani]

доследност

Девојчице које вриште од усхићења када виде певаче које обожавају или одрасли људи који плачу кад им омиљени спортиста умре/погине.
Варење пролазности сопственог постојања/небитности/смртности.
Кошаркаштво јесте велика привреда, која још успут, тамо, има и изразито друштвену улогу у побољшању међурасних односа.
Па још кад се дође до :,,..ми у југославији …"

Доследно.