Zašto karanfili u Portugaliji nikada ne venu

Dvadeset petog aprila u Portugaliji je obeleženo 45 godina od Karanfilske revolucije. Mirna revolucija bila je preduslov uspostavljanja demokratije u Portugaliji, kao i kraha najstarije kolonijalne sile Evrope. Ako ste pred Veliki petak bili stranac u Lisabonu, crveni cvet koji se poklanja na svakom ćošku učinio je da ne izgledate tako.

Bila je svečano obučena. Šešir velikog oboda i sivi elegantni komplet koji odeva kada ide na misu, obukla je danas. Levom rukom pridržavala se za vrata, dok je usporenim hodom napuštala Gradsku kuću na Trgu Čijado. Pamučnom maramicom brisala je suze sa naboranog lica dok je u levoj ruci držala karanfil.

U ratovima za vlast nad kolonijama, borio se svaki četvrti Portugalac sposoban za vojsku. Sin, otac ili muž ove gospođe, nema razlike – životi su izgubljeni zarad privida moći jednog diktatora.

Dvadeset petog aprila nije bilo Portugalca u Lisabonu koji nije nosio karanfil. Čak i najmlađima, ne sasvim sigurnim u njegov značaj, cvet se crveneo iza uha. Kao kakav sakralni predmet, građani su dizali uvis karanfile na proslavi Dana oslobođenja na Trgu Rosio. 

Vojni udar 25. aprila 1974. godine ujedinio je Portugaliju u borbi za slobodu. Premda je naređenje državnog vrha bilo da svi ostanu u domovima, hiljade građana izašlo je na ulice Lisabona. Iako ne sasvim sigurni u ishod, znali su da više nemaju šta da izgube.

Portugalija je u to vreme bila najsiromašnija zemlja zapadne Evrope. Velika novčana ulaganja u ratove, zatvorena privreda i inflacija proizveli su društvo na rubu preživljavanja.

"Mi smo na ulicama zbog vas, jer i vi imate pravo glasa", bile su reči jednog vojnika upućene seljanki koja je držala buket karanfila. Ona mu je tada zadenula karanfil u cev puške. 

Ubrzo je i ostatak stanovništva, kao hipnotisan, zavlačio karanfile u puške i cevi oklopnih vozila. Tog trenutka izbledele su sve linije podela – i vojnik i seljanka bili su samo građani gladni slobode i hleba.

Danas, posle 45 godina, 25. aprila, Grândola, vila morena odjekuje Trgom Rosio. Građani sa istim žarom kao na koncertu u Lisabonu 1974, prate izvedbu portugalskog folk benda na proslavi Dana oslobođenja.

Vreme će možda izbledeti sećanje, ali Grândola, vila morena više od četiri decenije prkosi vremenu. Dvadeset petog aprila 1974, emitovana nešto posle ponoći na katoličkom radiju Renesansa, ova pesma signalizovala je početak državnog udara koji je bio preduslov uspostavljanja demokratije u Portugaliji.

Grândola, vila morena dala je narodu glas kojim je urušen "salazarovski" muk dug skoro pet decenija.

"Dvadeset peti april za nas predstavlja slobodu"

Gonzalo i Vitor pripadaju generaciji milenijalaca. Gonzalo je po završetku studija u rodnom Lisabonu započeo privatni posao. Vitorov rodni grad je Porto, dok trenutno radi u Krakovu u Poljskoj.

Bez nedoumica, saglasni su u jednom – 25. april je simbol slobode.

"Kada bih morao da odaberem jednu reč kojom bih opisao Revoluciju karanfila, onda bi to bila sloboda", kaže Gonzalo.

Iako nisu bili rođeni za vreme Revolucije, Gonzalo i Vitor svesni su da, ne tako davno, njihovi roditelji nisu imali autonomiju nad sopstvenim životom.

"Prava i slobode koje danas uživamo, mlađe generacije doživljavaju kao nešto što se podrazumeva. Međutim, pitanje je kada bi se sve to promenilo nabolje da se 25. april nije desio. Zato svaki Portugalac mora biti svestan koliko je ovaj datum važan za nas kao narod", zaključuje Gonzalo, dok Vitor sa odobravanjem klima glavom.

Sećanje na ratove za vlast u kolonijama svim Portugalcima stvara "gorak ukus".

"Moj deda borio se u ratu dve godine. Pričao mi je – jednom kada te pošalju u rat, ne znaš kada ćeš se vratiti", govori Vitor. 

Gonzalova majka pre emigracije u Lisabon živela je u Angoli, nekadašnjoj portugalskoj koloniji. Sukobi u Angoli započeti šezdesetih godina primorali su je da kao osamnaestogodišnjakinja započne nov život u Portugaliji.

Iako se nikada nije dvoumila povodom statusa kolonija, glas joj je zadrhtao dok se prisećala života u Angoli koji je bila primorana da napusti nakon procesa dekolonijalizacije. 

"Za mene 25. april znači oproštaj od jednog života koji više nikada neću imati. Revolucija je bila blagoslov, ali u isto vreme i kraj mog detinjstva", priseća se ona.

Povlačenjem portugalske vojske iz Afrike, otpočela je unutrašnja borba za vlast nad slobodnim afričkim teritorijama.

Ishod je bila jedna od najvećih mirnih migracija u istoriji – do kraja sedamdesetih oko milion Portugalaca emigriralo je u Portugaliju, Južnu Afriku, Severnu Ameriku i ostatak zapadne Evrope i Brazila.

Salazar – pragmatični diktator

Antonio de Oliveira Salazar "najzaslužniji" je za društvo na rubu bede, čiji vojnici su slati "u rat koji nisu ni razumeli ni podržavali". (Martin Meredit „Sudbina Afrike“)

Salazar je postao premijer Portugalije 1932, da bi godinu dana kasnije uspostavio Novu državu, u kojoj je zavedena profašistička diktatura.

Glavni stubovi tog režima na ivici totalitarizma bili su oružane snage i odana birokratija, koja je gušila svaki otpor režimu. 

Tajnu policiju PIDE, po uzoru na Gestapo i Musolinijevu OVRA, Salazar je osnovao radi nadzora svih društveno-političkih oblasti. Gotovo pedeset godina PIDE je bila uspešna u tome. 

Iako zvanično neopredeljen, tokom Španskog građanskog rata slao je pomoć Frankovim nacionalistima. Za vreme Drugog svetskog rata, takođe je bio zvanično neutralan, ali je pomagao saveznike iz bojazni da Velika Britanija ne okupira portugalske kolonije u Africi.

Mozambik, Gvineja Bisao, Sao Tome i Prinsipe, Zelenortska Ostrva i Angola u Africi, u Aziji Goa i Makao, bile su portugalske teritorije.

Portugalija je dugo "opstajala" kao najstarija kolonijalna sila Evrope – Salazar je verovao da istinska moć Portugalije leži u ovim teritorijama.

Najveći deo finansijskih i vojnih investicija ulagan je u ratove, te podrška Sovjetskog Saveza i Kube afričkim teritorijama nije bila pomoć borbi za nezavisnost.

Upitan kada će doći do dekolonizacije, Salazar je rekao da je to težak proces za koji je potrebno oko pet vekova.

Salazarov pad sa stolice i pad sa vlasti

Nakon jednog pada sa stolice, Salazar je doživeo moždani udar zbog kojeg se 1968. povukao s vlasti.

Ministar za kolonije Marselo Kaetano nasledio je Salazara. Kaetano je u određenoj meri omekšao Salazarov režim, ali više usled pritisaka globalizacije i međunarodne zajednice nego svojevoljno.

Strana ulaganja i jak centralizam samo su dodatno podstakli širenje sirotinjskih predgrađa i siromaštva, dok su prava i slobode ostali minimalni – cenzura je i dalje institucionalizovana, a žene nemaju pravo glasa sve do 1974.

Trinaest godina krvarenja za vlast nad kolonijama umorilo je narod. S Kaetanom na vlasti, ekonomski i vojni izdaci za afričke ratove su konstantno rasli, ali i ljudski gubici.

Oko 13.000 vojnika poginulo je u ratovima za kolonije, što posle Napoleonove invazije Portugalije, čini najveća stradanja portugalske vojske.

Vojnim oficirima bilo je jasno da Kaetano nema strategiju za rešavanje pitanja kolonija, a činjenica da sve više nekvalifikovanih ljudi odanih režimu postaju oficiri, dodatno je razbuktavala nezadovoljstvo.

Vojska, kao jedina nezavisna institucija, imala je glavnu ulogu u družavnom udaru. Uspela je da zadrži tajnost jer je verovala u podršku naroda, znajući da je svima bede i ratova preko glave.

I bilo je tako – karanfili, muzika i želja za slobodom ujedinili su Portugaliju.

Kaetano, koji je dobio politički azil u Brazilu, predao se generalu Spinozi, jer mu je bilo "ispod časti" da se preda nižem oficiru.

"Dvadeset peti april zauvek" bio je slogan pod kojim su se Portugalci oslbodili autokratije. Četrdeset pet godina kasnije, 25. aprila, narod najzapadnije evropske države slavi demokratiju pod istom maksimom. 

Karanfil dobijen na izlazu iz Gradske kuće po povratku u stan stavila sam u vazu. Tu su stajala još tri. Možda zvuči patetično, ali karanfil u Portugaliji za mene je predstavljao više od cveta.

U ovoj zemlji karanfili ne venu – svake godine, na isti dan, mirišu na slobodu.

broj komentara 1 pošalji komentar
(utorak, 07. maj 2019, 22:51) - Sloboda [neregistrovani]

Karanfilska revolucija

Jako edukativan tekst, napisan sa duhom. Mi Balkanci često ne vidimo dalje od svog dvorišta, a reč je o evropskoj zemlji.