Vladimir Veličković, neočekivani odlazak viteza slikarstva

On je obožavao ljude, voleo život, ali njegove slike jesu protest; prezirao je nasilje, torturu i plašio se raspada civilizacije koja samu sebe proždire, plašio se nestajanja planete i korozije svega što postoji, tako o profesoru, akademiku i slikaru Vladimiru Veličkoviću piše galeristkinja Verica Dobrić Stanisavljević

Kad ugledah pticu crnu u smeh se u tugu obrnu,
Zbog ozbiljnog dostojanstva kojim strogi lik diše.
„Iskrzana sva si ptica" rekoh, „nisi kukavica.
O, gavrane, mrka lica, što sa obale noćne stiže -
Kako zovu te na žalu Adske noći, otkud stiže?"
Reče Gavran: „Nikad više".

Nikada više Vlada Veličković neće užurbanim korakom proći Knez Mihailovom ulicom i usput proćaskati sa prolaznicima, novinarima, poznanicima, koje je večito želeo da udostoji pažnje, te u tom ne učestvovati u gordosti velikog genija, već naprotiv, u skromnosti i dostupnosti prema svakom sagovorniku.

Nikada nije obezvredio, nikada nije umanjio nečiji značaj ili profesiju - ljudi su posle razgovora sa njim imali osećaj veličine, dostojanstva, te bi taj dan nastavili kao da su danas nešto veoma važno postigli.

Činjenica je da jesu, jer ih je dotakla energija jednog velikana. 

Otišao je, nažalost, još jedan genije srpskog, francuskog i svetskog slikarstva i Medijale, otišao je profesor Bozara, veliki pedagog, koji je svojim učenicima posvetio celog sebe, akademik, suprug, otac, deda i veliki prijatelj. 

Kao da sam nekim misticizmom dala naziv Dado, Ljuba, Vlada, svojoj izložbi u Verica D i S ART 1993. godine, jer su nas tim redosledom napustili i sve slutnje i strahovi koji su me ophrvali i u vreme bombardovanja kad sam se viđala sa njima, te me predosećaj nije varao.

Dado je bio vrlo bolestan i samim tim često nedostupan, Ljuba iznuren, hramljući pokušavao da izbegne smrt još neko vreme.

Sa druge strane, Vlada je trčao, jurio, njegova energija nikada nije nagovštavala ni neku bezazlenu bolest, a još dalje smrt. 

Spremao je retropektivnu izložbu u Brestu za decembar, skupljao bitne slike, viđao se sa klijentima po izložbama, putovao, vozio i pritom telefonirao, kao da je mlad.

Vodio unuke na more i „užurbanim dostojanstvenim korakom" išao za Pariz gde ga je čekao ogroman posao.

Slike, izložbe, neprestani rad u njegovom ateljeu, koji je bio smisao njegovog ispunjenog života.

Retrospektiva u Brestu u fondaciji Helene i Eduarda Leklera koju je spremao dve godine za decembar, biće, razume se, održana, ali fondacija će namesto retrospektive napraviti omaž velikom slikaru. 

Vest o njegovoj smrti zatekla me je u Beogradu pripremajući se za Pariz i za sastanak sa Vladom, jer je, kako je on govorio: „mora da se radi, septembar je" - i umesto da se vidimo u Parizu, ja ga sada čekam u Beogradu da bih se oprostila od njega.

Ko zna šta je posredi, paradoks, sudbina, prorok ptica; ali oko mene je neki lepljivi uzdah, neki pritajeni strah lebdi, jer znam da su me napustili.

Sad ode i on, lord, vitez slikarstva, koji je nastavio da trči za svojim hrtom bez okretanja glave, ali iako su na njegovim platnima obezglavljeni ljudi, Vlada je otrčao čvrstim korakom uzdignute glave. 

Koliko je izložbi napravio u životu, teško je reći(samostalnih 293), a svakoj je bio posvećen kao da je prva, jedina ili poslednja; angažovanost i te kako prisutna u fondaciji kojoj je on bio Mecena i koju je osnovao u Beogradu.

Profesor sa Bozara, nikad nije sputavao svoju pedagošku inicijativu. Veliki broj studenata je iznedrio u slikare, jer je celog sebe utkao u svaki projekat, svaki crtež i svaki potez olovkom. 

Vladin veličanstveni stil i figurativni crtež oslikavali su tragedije koje su se ređale jedna za drugom - ratovi, nedaće, požari, ali te iste slike su svedoci mržnje, osvete, poraza. 

Njegove slike nisu lični potencijalni nihilizam, naprotiv, on je obožavao ljude, voleo život, ali sa druge jesu protest; prezirao je nasilje, torturu i plašio se raspada civilizacije koja samu sebe proždire. Plašio se nestajanja planete i korozije svega što postoji. 

Na njegovim slikama nema ni metaforičke nade u opstanak planete Zemlje, koja kod Dada može da se nagovesti nekim preobraženjima, nekog cveta koji se izdiže iz truleži i postojbine nekog crva sa nadom da će možda postati leptir.

U to obnavljanje Dado je skeptično i cinično verovao. Obnavljanje čega? Ljudi? Ne. Boga? Ne. Društva? Nipošto. Međutim, kada su u pitanju priroda, zemlja, opstanak, oni jesu predstavljeni podrugljivo i ironično.

Vlada je surovije posmatrao svet, jer su Dadove nakaze već bili u crvenoj apokaliptičnoj rupi Vlade Veličkkovića, u rupi bepuća i ništavila. 

Ma koliko su monstruozne te slike klanica, mučilišta, holokausta, progona, horora rata, ipak nešto nam nagoveštava da se to već desilo, da sa čengela vise ljudi, da se gasi požar, tinja, da ima dana kada je Černobilj prošao, da radijacije više nema, da je dakle, prošlo vreme.

Upravo na to upućuje njegova crvena boja koja akcentuje i upućuje na neku veru da počinje nov život, da postoji obnavljanje i svetlost, možda i lik neke nove stvarnosti.

Ta prošlost, odnosno sadašnjost je spoznaja vizije suštinske za nastanak njegovih remek-dela, a i cele Medijale koja je jedinstvena u svetu, stvorena u Srbiji, a koja, nažalost nema ni svoj muzej.

Pritom se dokazala u Parizu gde su svetlost nadgledali Ljuba, Dado, Vlada, Šobajić, Cile, svi osim Olje Ivanjicki koja nikada nije otišla i Šejke koji je prerano umro. 

Svi oni su hrlili da tu nedaću, beskonačnu tugu zemlje i života prikažu svetu. Snažnim potezom četke pokazali su propadanje zemlje, gubljenje vere, nespokoj, nepoštovanje, jauk nad nepravdom i to nedostojanstveno življenje.

Diplomatska misija naših erudita je predočila svetu nepravdu, nesreću, bratoubistvo i skrnavljenje, a svako od njih je, na svoj način, svoj bol preneo na slike.

Ljuba Popović je đubrište smestio u Hadske vrtove, gde proganjaju veštice, hermafroditi, iz nepoznatih flora i fauna vrebaju demoni i aždaje koje zure u tebe ne bi li pogledom uništili svet.

Fatamorgana gde je ljubav poruga ili bezlična emocija, Vlada je bez mnogo figuracije, čisto i realno predstavio ovaj svet.

Mi u tom svetu živimo. Međutim, iako je njegov obezglavljen, on je u pokretu, ako ne skače, on trči, penje se stepenicama ka nebu, uspravno i dostojanstveno.

Tako i silazi, gordo, pobednički, jer viteška čast je neprikosnovena. A moja je čast što sam ga poznavala.

broj komentara 1 pošalji komentar
(petak, 06. sep 2019, 07:43) - поштваоц [neregistrovani]

БЛИСТАВИ ВЛАДА

Хвала за диван, топао текст о савршеном Величковићу.