Моја лепа Србија: Чајетина, други део

Богате шуме, чисте воде, планине пуне стада, кошнице препуне меда са цветних ливада. Пејзаж који је добио све дарове које је природа могла да дарује.

Ипак, сваки крај, ма колико богат или сиромашан био, без људи који га насељавају мало би вредео. Јер, управо њихова енергија, велики снови, али бескрајно значајни животи, чине суштину онога што називамо богатством једног места. Без оног првог, природног богатства, живот је тежак и мукотрпан. Без овог другог живота ни нема.

Зато праву вредност једног места заправо одређују људи који тај крај могу назвати својим. Управо ту треба тражити срж лепоте општине Чајетине...

На око 220 километара од главног града Србије, наилази се на таласасту висораван обраслу столетним шумама која у свако доба године шаренилом боја и живошћу мами госте да сврате и истраже је.

Вероватно да је призор слично деловао и на неке давне путнике у потрази за местом где би могли да саграде нови дом јер је Златибор насељен од давнина. Први познати становници Златибора били су Илири, затим су дошли Римљани, па Словени. Прво име овог краја за које данас знамо било је Рујно. У документу из 1815, први пут се помиње Чајетина.

Ипак, најуверљивије је предање о томе како је Чајетина добила име каже да назив потиче од речи "чајати" или "чајити", што је у локалном говору значило "чекати". Плашећи се да зими појединачно путују преко Златибора, некадашњи локални трговци и кириџије овде су се "чајали" враћајући се из Шумадије и потом заједно настављали пут.

И тако започињемо причу о интересантним и бескрајно оригиналним људима Чајетине.

Уредник: Владимир Новаковић
Аутор текста: Александра Богдановић
Камера: Павле Танасијевић, Иван Степановић
Новинар: Ирена Минић
Монтажа: Немања Радић

број коментара 0 Пошаљи коментар