За уметнике изолација сама по себи није баук

И поезија је женског рода, а песникиња Радмила Лазић припада песникињама које храбро истражују управо позицију жене и женску перспективу у поетском тексту.

Уз поезију Радмиле Лазић често иду речи бунт и искорак, уређивала је часопис Pro Femina, песник Чарлс Симић преводио је њену поезију, добитница је "Дисове", награда "Милан Ракић", "Васко Попа"...

Писање поезије је усамљенички чин и тражи изолованост. Како се Ви сналазите у овој изолацији, сада када смо сви у ситуацији да можемо бити и песници?

-O, па није најбитнија ситуација. Треба имати и нешто дара да би се постало песником/песникињом. Да се мало нашалим.
За сваки индивидуални чин, а поготову за стваралачки, наравно да су потребни посебни услови. Осамљивање је један од начина изолације, али својевољне и она не пада тешко. Принудна изолација је нешто друго. У таквим случајевима њоме морамо овладати, сетити се сличних ситуација, али и оних тежих када су неки робијали, па писали или преводили велика дела. Тешко је видети и знати да многи људи страдају, иначе за уметнике изолација сама по себи није баук.

Присутни сте на песничкој сцени од седамдесетих година прошлог века, инсистирате на женском искуству у тексту, колико су се и женско искуство, али и песнички текст променили од тих година до данас?

-Иако су седемдесете године биле важне за феминистички покрет, пре свега у Америци, на српској књижевној сцени феминизам није имао значаја. Женско искуство у поезији изражавало се на традиционалистички и конвенционалан начин. Више су нам биле важне песничке промене на формалном плану, а не изражавање нашег личног, женског искуства. Али није чудно кроз читаво наше образовање вршена је имаскулинизација, тако да је за пружање отпора таквом поретку ствари требало сазрети као жена, имати искуство жене, освестити опресију коју друштво чини над женом. Многе књижевнице нису победиле страх од испољавања своје различитости, јер су сматрале да ће то угрозити њихов статус у оквиру књижевности коју стварају мушкарци, неке друге су се одважиле. Сматрам да је искуство личног револта врло битно у свакој револуцији, па и у књижевној.

На сцени имамо више песничких поетика, поезија је одавно напустила везани стих, савршено се уклапа и у облике извођачких уметности, у перформанс такође. Шта је за Вас тренутно највећи изазов?

-Подржавам сваку новину и експеримент, радикалне песничке праксе, присуство теорије у поезији, извођење поезије... то увек доноси свежину на песничкој сцени. Али ја сам одавно прележала те мале богиње. Мене у поезији више интересује шта се говори а не чини, те сам у том смислу још увек веома заинтересована за табу теме.

Писали сте много о љубави али, како сте изјавили једном, љубав је љубавна драма. Да ли је то њена нужност?

-Нужност је ерос, а где је ерос ту је и драма. Опширније можете прочитати у мојој књизи Оно што звах љубав, издавач Вукотић Медиа.

Пишете у једној песми да нас је „напустило све... собе... кревети... мека јутра... пратило нас је само једно око... наш живот!" Плашимо се других, ситуација изван нас, али, колико је можда потребно да се плашимо себе самих највише и колико појединац заиста може да утиче на ствари око себе?

-Ово је управо једна контемплативна, превише захтевна ситуација која би применом онтолошке методе управо довела до супротног закључка од овог који препоручујете.

број коментара 0 Пошаљи коментар