Филм „Светионик“ – вежба из клаустрофобије

Нема бољег ни места ни времена за гледање филма „Светионик“ од карантина у време короне. Премијерно приказан на овогодишњем Фесту, филм Роберта Егерса „Светионик“ је хипнотична и халуциогена прича о два чувара светионика на далеком, мистериозном острву Нове Енглеске 1890-их година.

Филм Светионик је веома ефектна вежба из клаустрофобије, у физичком и психичком смислу. Највећим делом два сата, колико филм траје, заробљени смо у светионику на суморном острву недалеко од обала Мејна.

Два чувара – играју их са радошћу и интензитетом који се лагано појачава како филм одмиче – Виљем Дефо и Роберт Патинсон – тек су стигли на своју удаљену постају, спремни на четири седмице тешког физичког рада и још тежег психичког изазова.

Између обилних доза пића и још обилнијих доза псовања, њихов темперамент ће постепено постати једнако грозан и корозиван као време које их засипа муњама и ветровима. Наравно да не знате како ће се ова прича завршити, али од почетка нема сумње да ће се завршити лоше. Атмосфера између два јунака набијена је тајновитошћу и сумњама, па обојица избацују моћне монологе испуњене бесом.

Као и бројни холивудски редитељи пре њега, Егерс је нека врста садисте, па је уживање у овом филму обрнуто пропорционално малтретирању којем излаже своје ликове. Светионик је филм о борби воље и борби против снаге природе, али основну напетост изазива лудило у које протагонисти упадају током боравка у колиби.

Не изненађује стога што су на дијалог у филму снажно утицали аутори из 19. века – од Хермана Мелвила и Роберта Луиса Стивенсона до дневника морепловаца – као ни то што је светионик и све на острву, брижљиво и до детања изграђено баш за потребе филма. Мелвил је свакако одговоран за монологе засољене лудилом. Чудна морска створења, сирена, галеб и лавкрафтовска хоботница, насукани или на обалу или на периферију Патисонове свести, буде у њему мрачну, праисконску енергију. Филм призива дух Ингмара Бергмана и његово острво Фаро, место делиријума и неурозе.

Поред све чудноватости које ово дело негује, Светионик је и величанствени пример филмске уметности, прилика да гледалац ужива у визуленој чаролији кинематографског заната једне прохујале ере – црно-бела палета окупана је експресионистичким сенкама и богатим текстурама 35-милиметарске целулоидне траке.

Директор фотографије је Џарин Блешке, а инспирација у раскошним нијансама мастила, угља и креде, призива сенке Гистава Дореа, попут дагеротипије страха. Светло у филму има мистериозна, можда чак и митска својства и чини се да млађег човека доводи полако до лудила.

И сам филм увлачи се у кости са језивом хладноћим морског ветра. Ретко се дешава да је филм у стању да уплаши и узбуди истовремено. Попут светионика, овај је и очаравајућ и опасан.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(среда, 08. апр 2020, 19:49) - Atticus Deus [нерегистровани]

Umetnicko Delo

Jedan od onih filmova od kojih ti je muka dok gledas ali moras da pogledas jer je stvarno opravdao kritike. Medju prvih pet iz prosle godine. Izvrsno.