Музеј у сенци у Шумарку код Ковина и указивање на погрешна читања токова историје уметности

Славко Тимотијевић, историчар уметности и галериста, у селу Шумарак код Ковина основао је алтернативни музеј, који на другачији начин представља историју српске уметничке сцене у последњих пола века, и назвао га – Музеј у сенци.

Током вишедеценијске институционалне кризе овдашњег свеукупног музејско-галеријског система, која је само делимично разрешена поновним отварањем београдског Народног музеја и Музеја савремене уметности на Ушћу, знатно је повећана видљивост и активност ванинституционалног, приватног сектора. 

Важну улогу стекли су приватни музеји, галерије и колекције, као и различити видови алтернативног музејско-галеријског деловања, који су различитим захватима и активностима својим упливима у јавни простор овдашњој културној сцени обезбедили живост, динамичност и разноликост. 

Тако је, између осталог, 2008. године у Новим Бановцима отворен Музеј Мацура, у нашој средини први приватни музеј посвећен авангардним и савременим уметничким тенденцијама, који међу овдашњом музејском публиком ужива култни статус, а Београд је 2010. године стекао и први регистровани приватни музеј - Музеј Цептер.

Протеких година бројни приватни колекционари широј публици открили су своје ризнице и указали да сакупљачка страст и негован укус појединаца могу имати веома значајну улогу у очувању и формирању корпуса националне културне баштине.

Другачији музеј

Само уском кругу познат, алтернативни, Музеј у сенци, чије је актуелно седиште у Шумарку, у близини Ковина, оформио је и осмислио београдски историчар уметности, галериста, колекционар, издавач и критичар, Славко Тимотијевић, дугогодушњи уредник и кустос Срећне галерије Студентског културног центра. 

Говорећи о мотивацији да оснује Музеј у сенци, Тимотијевић истиче: „Разлози за именовање колекције у 'Музеј у сенци' јесте, пре свега, потреба за идентитетом који колекцију разликује од насумичног гомилања 'комада'. Затим, то је програм, показан на изложби у Новом Саду кроз посебне секције, као предлог за нову и савременију музеолошку методологију која не пристаје на актуелну музејску периодизацију по декадама, а затим и незадовољство програмском политиком званичних музеја, те потреба да се укаже на хијатусе у музеолошкој пракси, неадекватне аквизиције и погрешна читања токова историје уметности". 

Своју колекцију Тимотијевић гради већ више од пет деценија, од почетка 70-их година прошлог века. Њено иницијално језгро чине бројни документи и артефакти везани за још увек недовољно проучен период српске уметничке сцене са почетка седамдесетих, у којем су свакако најпрепознатљивији чланови неформалне шесточлане групе, чије је деловање галеријској пракси београдског Студентског културног центра обезбедило место у светској историји уметности.

То су: Марина Абрамовић, Неша Париповић, Зоран Поповић, Слободан Ера Миливојевић Гергељ Урком, Драгољуб Раша Тодосијевић. Међутим, ова колекција указује и на ауторе који су били активни и пре настанка концептуалне уметности, пре свега Владана Радовановића, Радомира Дамњановића Дамњана, групе Деи Лечи и Екипе А3. 

Пре свега усмерен на концептуалне и постконцептуалне уметнике и нову уметничку праксу, током времена Тимотијевић је своју колекцију проширио делима бројних значајних савремених уметника, где се као доминантни издвајају радови Живка Грозданића Гере.

Шта музеј може да ради

Као предисторију Музеја у сенци, Тимотијевић акцентује пројекат Ремек дела савремене уметности у Србији, кога је 2001. године остварио у сарадњи са СКЦ-ом, а који је осмишљен како би се критички преиспитала догађања која су, по његовом мишљењу, реалне чворишне тачке из којих су се гранале и мултипликовале савремене тенденције у уметности.

Под називом Музеј у сенци, јавности је 2008. године први пут представљена Тимотијевићева специфична колекција савремене уметности, здружена са одабиром радова која не припадају овој колекцији, али који подржавају одређене тезе ове изложбе, приређене у Музеју савремене уметности Војводине. 

„У тренутку представљања колекција се разликовала од осталих београдских колекција не само по томе што што даје значај концептуалним и постконцептуалним праксама, фотографији, фотографији уметника и инсталацијама, већ и стога што разматра уметничку сцену као систем у коме су и 'мале' праксе и 'мале' продукције неизоставан кохезиони и покретачки механизам сцене" - објашњава Тимотијевић.

Музеј у сенци, чије је деловање ослобођено строгих музеолошких канона, постао је једно од важних пунктова на алтернативној музејско-галеријској мапи Србије.

Због своје интернационалне концепције и садржаја, 2018. године Музеј у сенци су посетиле кустоскиње - актерке међународног пројекта Шта кустосирање треба/може да ради? и том приликом су постављене три изложбе: Уметници на условној слободи (Јелена Годички, Владимир Мојсиловић и Зампа ди Леоне), самостална изложба на отвореном Живка Грозданића Гере и међународна поставка под називом Из мрачних дубина депоа.

Осим повремених излагачких активности у самом Шумарку или под окриљем других институција, активности Музеја у сенци чине и продукција уметничких дела и издавачка делатност, а у току је осмишљавање више тематских виртуелних изложби из колекције овог музеја.

Поповићеви „Аксиоми"

Недавно Музеј у сенци објавио је мапу која садржи ауторизоване листове 16 радова из чувеног циклуса Аксиоми београдског концептуалног уметника, једног од кључних актера уметничке сцене 70-их, Зорана Поповића.

Пре неколико дана у Шумарку уприличено је потписивање ових листова. Поповић је Аксиомима посветио својих пет раних стваралачких година, почетком седамадесетих година 20. века. Реч је о експриментима у различитим медијима: филм, плакат, графика, перформанс, цртеж, текст, фотографија. 

У оквиру актуелног захвата Музеја у сенци мултипликовано је, редизајнирано и ауторизовано осам фотографија у боји (ламбда принт са скенираног дијапозитива) и осам графика, дела насталих 1971/72. године.

Реч је о иницијалној стваралачкој фази уметника, а један од његових кључних радова, снимљен 1976. године, једносатни црно-бели филм Борба у Њујорку, стекао је значајну међународну репутацију, између осталог, прошле године приказан је у Музеју модерне уметности (МоМА) у Њујорку.

Крајем протекле године Зорану Поповићу је додељан Награда „Бранко Вучићевић" четвртог Фестивала мета филма у Београду, за „необичан доживљај авангарде у чудним лавиринтима Балкана". 

Том приликом Поповић је рекао: „Када их гледате, не можете да се закачите за неку форму. То је доста неухватљиво. Моја идеја о уметности увек је била да урадим нешто неухватљиво.

Значи - нешто што није ништа, али када баците поглед једанпут, двапут, кажете - Ууу, има ту нешто и онда вас то држи. Значи, мора да буде у неком смислу контемплативно, неухватљива форма".

број коментара 0 Пошаљи коментар