Црне руже маршала Тита за жену која је отпевала „Ноћ над Београдом“

Током лета и јесени 1941. године, у Совјетском Савезу, у знак подршке устаницима у Југославији, али и храбрењу сопствених људи да нису остали сами на свету да се туку са нацистичким злом, снимају се два филма чија је радња смештена у Србију – Сто за једнога и Ноћ над Београдом. Овај други филм непосредно након рата добиће и наставак, и то у Београду, али не на филмском платну.

Лета 1941. Хитлерова Немачка је на врхунцу моћи. Њене трупе, које су прегазиле Европу и сада јуришају према Москви и Лењинграду остављајући пустош за собом, чине се непобедивим. Југославија је раскомадана и избрисана са географских карата, али већ током јула у њој се диже покрет отпора против окупатора, најснажнији у Србији.

Током лета и јесени 1941. године, у Совјетском савезу, у знак подршке устаницима, али и храбрењу сопствених људи да нису остали сами на свету да се туку са нацистичким злом, снимају се два филма чија је радња смештена у Србију – Сто за једнога и Ноћ над Београдом. Овај други филм непосредно након рата добиће и наставак, и то у Београду, али не на филмском платну.

Али, кренимо редом.

Борбени филмови

Неколико недеља по нападу Немачке на Совјетски савез, у московским и лењинградским студијима почињу да се снимају краћи пропагандни играни филмови приказивани у оквиру филмског журнала насловљеног Колекција борбених филмова - Боевой киносборник. Током 1941. и 1942. године снимљено је укупно петнаест ових журнала у којима је приказано четрдесетак остварења.

Испрва снимани у Москви и Лењинграду, ови филмови су од краја лета 1941. године снимани углавном у Средњој Азији, у Алма Ати и Ташкенту, где су совјетски студији били измештени пред немачком офанзивом. У филмовима Кинозборника поред приказа пожртвоване и херојске борбе Совјета против окупатора било је и неколико који су за тему имали и рат савезника против Немачке – Британаца и Југословена.

Већ у другом Кинозборнику, с датумом 11. август 1941, међу пет кратких филмова приказаних у њему, емитован је и двадестоминутни филм Сто за једнога (Сто за одного), редитеља Герберта Рапапорта. Радња овог филма одвија се, како се на његовом почетку каже, „у једном од градова Југославије, поробљене од немачких фашиста“.

Филм почиње сценом у којој два немачка војника током полицијског часа на улици наилазе на један љубавни пар и почињу да га малтретирају, а када један од њих покуша да силује девојку, младић му се супротставља, у кошкању девојка отима пиштољ и убија војника.

Окупаторске власти објављују одмазду која гласи: „Сто за једнога“ – сто цивила ће платити животом смрт једног немачког војника. Немци спроводе рацију, а у покушају да спрече одмазду, младић и девојка се предају признајући кривицу. Међутим, Немци их само прикључују осталим таоцима и воде на стрељање ван града. Када стигну до места одређеног за егзекуцију, таоци нападају војнике, ослобађају се и беже у шуму где се придружују партизанима.

Занимљиво је да је овај филм премијерно приказан 11. августа 1941. године, недељу дана пре него што ће Немци, с циљем гушења устанка који је Србији током лета те године букнуо, на Теразијама у Београду обесити тела пет српских родољуба, а два месеца касније у Србији заиста почети са одмаздама „сто за једнога“ – наредба окупаторске врховне команде била је да се за једног убијеног Немца стреља 100, а за рањеног 50 талаца, што ће довести до масакара у Крагујевцу и Краљеву у октобру те године.

Ноћ над Београдом

Исте те јесени 1941, у далеком Ташкенту, у режији Леонида Лукова сниман је филм с темом из окупираног Београда, насловљен Ноћ над Београдом (Ночь над Белградом). Први пут је у приказан у осмом Кинозборнику, 7. фебруара 1942. године.

Филм почиње на руском фронту. Тамо се међу црвеноармејцима нашао и један Србин, бивши припадник покрета отпора из Београда. Он је насилно мобилисан у Вермахт и послат на Источни фронт, где је дезертирао и предао се совјетској војсци. Он сада окупљеним војницима прича догађај из окупираног Београда.

Уводне кадрове Београда прати песма: „Спаљен је и срушен Београд, и камење вришти за освету... мој град је страдао у великом рату, али народ ће изборити победу... и срећни људи ће певати... мој вољени слободни Београд...“.

Следе сцене у којима немачке патроле на београдским улицама хапсе и убијају илегалце, а затим како двојица бахатих војника малтретирају Мирка, власника једне београдске кафане који пред окупатором није показао дужну понизност. Када немачки војници Мирка назову Јеврејином, он им хладнокрвно одговара да није Јеврејин већ Србин, на шта му ови, уперивши у њега оржује, кажу: „Фирер ће вам свима подићи споменик на главном тргу, а на твом ће писати: 'Овде лежи грозна српска свиња која није разумела величину германске расе'“.

Кафеџија Мирко се тада позива на заштиту војног команданта града, оберлајтанта Фишера, који станује на спрату његове крчме, и они га поштеде.

У следећој сцени видимо Фишера који је у собу довео локалне музичаре да га разоноде. Музиканти му свирају мелодију песме о спаљеном Београду с почетка филма, показујући тиме пркос. „Зашто музикант не плаче“, обесно пита Фишер виолинисту. „Ти не поштујеш немачке официре, данашњи музикант мора да свира уз сузе“.

Београд у Ташкенту

Убрзо се испоставља да Мирко није обичан кафеџија, већ вођа покрета отпора у Београду. Под његовим вођством, београдски илегалци у маниру Отписаних узимају Фишера за таоца и проваљују у Радио Београд. Мирко улази у студио и уживо чита проглас Словенског комитета из Москве којим се сви словенски народи позивају на борбу против окупатора.

Слушајте ме, Срби, Хрвати, Црногорци, сви Словени - саслушајте ме... Данас у Москви наши устали су другови, представници угњетених народа свих словенских земаља... Устајте и ви на борбу против германског фашизма... Београд је зверски разрушен, Крв за крв, смрт за смрт!... народи Совјетског савеза и Црвена армија је с нама, с нама су све демократске земље, читаво напредно човечанство. Устаните у борбу за ослобођење, против хитлеризма! Смрт фашистичким бандама Хитлера и Мусолинија, тим убицама словенских народа! Да живи наша победа над крвавим хитлеризмом!

Мирко с илегалцима затим напушта студио, а спикерка која се у њему затекла закључава се, стаје пред микрофон и почиње у етар да пева пркосну песму Ноћ над Београдом, са рефреном:

Пламен беса у грудима гори,

пламен беса у поход нас води,

спреман је час обрачуна:

смрт за смрт, крв за крв,

у бој Словени, зора ће сванути!“.

Пристигли немачки војници убијају спикерку, али њена песма даље одјекује уз кадрове народа који се масовно диже на устанак.

Речи песме написао је Борис Ласкин, аутор многих популарних совјетских песама, док је мелодију написао Никита Богословски, композитор, поред осталих, и познате песме Tёmnaя nočь (Тамна је ноћ), на стихове Владимира Агатова.

Уочљиво је да ни у филму Ноћ над Београдом, као ни у Сто за једнога нема никаквих идеолошких конотација, нигде се не спомиње комунизам, већ се братски словенски народи позивају на борбу против хитлеризма који свим Словенима прети истребљењем.

Нема ни националних конотација. Иако су јунаци филма Срби, позив на устанак упућен је и Хрватима и Црногорцима, а у самој песми Ноћ над Београдом каже се, поред осталог: „Хрватско небо мило, стење карпатских гора, грозном се куне силом, непријатељу пружиће отпор“.

Ова песма надживела је и рат и филм за који је написана. Свој нови живот започеће у – ослобођеном Београду.

Београдска премијера

Октобра 1944. године, неколико дана пошто су борбе за ослобођење Београда завршене, у Народном позоришту, испред кога на Тргу републике тек што је била ископана масовна гробница у којој су сахрањени црвеноармејци погинули у борбама, организована је приредба за совјетске и југословенске војнике и официре.

Ову приредбу је у репортажи за московску Правду описао Константин Симонов, писац, песник и новинар, код нас најпознатији по песми Чекај ме, ја ћу сигурно доћи, коју је рецитовао Раде Шербеџија и певао Тома Здравковић.

У публици су били већином југословенски партизани, затим црвеноармејци, али и неколико српских свештеника у првом реду, у црним ризама и с великим крстовима на грудима, пише Симонов. Врхунац вечери у Народном позоришту био је наступ Рускиње по имену Дусја Жељабова.

Дусја је 1941. радила као расветљивачица у филмском студију у Ташкенту где је сниман филм Ноћ над Београдом, а онда се у пролеће 1942. пријавила у Црвену армију као добровољац, и на крају стигла с њом до Београда. Како је певачица оркестра који је требало да наступи у Београду погинула у борби три месеца раније, заменила ју је Дусја.

У Народном позоришту је уз пратњу хармонике отпевала неколико песама, а онда, затворених очију, присећајући се снимања филма прве ратне године у Ташкенту, и песму Ноћ над Београдом.

„Завршила је песму и отворила очи; публика је ћутала као омађијана“, писао је Константин Симонов. „А онда се догодило нешто што Дусја никада није видела. Људи су почели да пљешћу. Пљескали су све јаче и јаче. Затим су почели нешто да вичу и устају један по један, и даље да стојећи пљешћу. И она је схватила је да неће ићи никуда ако ову песму не би отпевала други пут. Беспомоћно, попут детета је подигла руке пред узвицима и тутњавом који су одјекивали. Дворана је на то заћутала исто онако изненадно и покорно, као што се изненада и силовито претходно подигла...

'Ова песма', рекла је тада Дусја коракнувши напред, 'настала је из филма о вашем Београду. Снимили смо тај филм пре три године, врло далеко одавде, у евакуацији. Немци су били заузели Харков и били су близу Москве. Али ми смо опет снимили тај филм. Тада сам радила у филмском студију...'

И због тога што се себе споменула, постидела се, начинила корак уназад и рекла збуњено:

'Ево... певаћу поново'.

И поново је почела да пева.

На великој позорници Народног позоришта у Београду стајала је мала, ружњикава девојка у војничкој блузи и грубим чизмама од кирзе и несигурним, понекад звонким, понекад ломним гласом певала песму Ноћ над Београдом.

А у сали су сви плакали. Плакали су ти људи, бивши партизани који су три и по године не једном гледали смрти у очи.

И кад се сада сећам ове вечери, мислим да је Дусја певала, можда, не баш добро. Али људи су плакали.

То је, у ствари, и све што сам хтео да кажем“.

Симонов на крају чланка позива надлежне да када буду слали филмове у Југославију, да обавезно пошаљу и тај Кинозборник у коме је Ноћ над Београдом. „Можда тај филм и није добро снимљен, али у њему је очито и снага наде и дар предвиђања. А то је оно што дира људска срца, као и највећа уметност“.

Филм у Београду

Дусјин наступ у Народном позоришту, након кога је Ноћ над Београдом почела да се пева у Београду, и Симоновљев чланак о београдској приредби објављен децембра 1944. године у московској Правди, скренули су пажњу и на песму и на филм.

Совјетске власти су позвали Татјану Окуњевску, глумицу која је у филму глумила спикерку и која је Ноћ над Београдом прва и отпевала, да је поново сними у студију. Песма је и у СССР-у и у Југославији, али и у целој Источној Европи, муњевито постала велики радијски хит.

На таласу популарности песме и још неокрњеног пријатељства совјетских и југословенских комуниста, почетком 1945. године договорена је и југословенска дистрибуција филма Ноћ над Београдом, а ускоро је уследио и званичан позив да глумица и певачица Татјана Окуњевска присуствује југословенској премијери филма и одржи концерт.

Совјетске власти не само да су се с предлогом сложиле већ су одлучили да Окуњевској организују турнеју у свим земљама куд је прошла совјетска војска – у Бугарској, Румунији, Југославији, Мађарској, Чехословачкој, Аустрији, Пољској и Немачкој. У сваком месту на турнеји биће приказиван један од популарних филмова у којима је Татјана Окуњевска до тада играла – Ноћ над Београдом, Александар Пархоменко или Било једном у Донбасу, након чега ће она одржати и солистички концерт.

Ова турнеја одредиће даљу судбину Татјане Окуњевске. О томе ће она сама сведочити много деценија касније у аутобиографији Татјанин дан, објављеној у Русији неколико година након њене смрти, 2002. године. У овој књизи Окуњевска описује свој живот, али и сведочи о неким догађајима чија се веродостојност доводи у питање. Нешто од овога што следи свакако се одиграло, а да ли баш онако како Татјана Окуњевска описује у својим мемоарима, можда ће се једном и утврдити.

Совјетска звезда

Татјана Кириловна Окуњевска рођена је 1914. године, у месту Завидово у Московској губернији. Са седамнаест се удала за студента режије Дмитрија Варламова, каснијег Ејзенштајновог асистента и познатог редитеља научних филмова. С њим је 1933. добила ћерку Ингу, али се убрзо потом од њега и растала.

Године 1934. снимила је први филм, Дунду у режији Михаила Рома, по Мопасановој причи, а већ следеће године добила је главну улогу у комедију Врели дани (Горячие денёчки). Улога у овом филму учиниће је совјетском филмском звездом – друсна, једра, пуна живота, Окуњевска је изгледала као да је на велико платно сишла с неких Дејнекиних слика које су величале социјалистичку свакодневицу – ликом и стасом била је оличење узорне комсомолке.

Након Врелих дана Окуњевска почиње да наступа и у позоришту, затим снима филм Последња ноћ 1936. године, а онда се њена филмска каријера нагло угасила пошто су у Стаљиновим чисткама 1937. нестали њени отац и баба, а она била стављена на црну листу. 

Тек када се 1940. године удала за утицајног совјетског књижевника Бориса Горбатова, секретара партије Савеза писаца СССР-а, Окуњевска наставља да снима филмове. Филм Ноћ у Београду (1941) означиће њен велики повратак, а за њим уследиће ратни наслови Александар Пархоменко (1942) и Било једном у Донбасу (1945), који су обновили њену предратну славу. Позоришна представа Сирано де Бержерак у режији Серафима Бирмана, у којој је играла Роксану, главну ролу, био је московски позоришни хит.

Крајем рата Татјана Окуњевска има статус државне уметнице првог реда, уз све привилегије које с таквим статусом иду, укључујући и дружење с високим партијским функционерима. Уочи турнеје током које ће наступити у Југославији, Окуњевска добија позив да пред партијским вођама одржи концерт у Кремљу, али после поноћи, што је био уобичајено доба за разоноду совјетских моћника. Окуњевска одлази у Кремљ, али концерт није одржала. У својим сећањима описује мучну сцену – те ноћи ју је силовао свемоћни и злогласни шеф НКВД-а Лаврентиј Берија.

Београдски концерт

Марта 1945. године Окуњевска стиже у Југославију. Филм Ноћ над Београдом већ је већ дистрибуиран и она је дочекана као велика звезда, што је за њу изненађење. Чини јој се да су је Југословени помешали с Марлен Дитрих и Гретом Гарбо. Наступа у Љубљани, Загребу, Сарајеву, Титограду, Скопљу и Београду. Предусретљив домаћин и водич на југословенској турнеји био јој је Радован Лалић, слависта и уредник културне рубрике Борбе.

Београдски концерт био је главни догађај на југословенској турнеји. У публици је у првом реду седео маршал Тито с читавим генералштабом. Концерт је завршен овацијама. Песму Ноћ над Београдом Татјана Окуњевска отпевала је на бис три пута. Бина је била затрпана цвећем.

Сутрадан је добила позив на ручак у Бели двор, Титову нову резиденцију. У књизи се Окуњевска сећа првог сусрета с Титом.

„Обична капија, и иза ње према мени иде маршал у цивилном оделу – на концерту је био у униформи – са баштенским маказама и управо одрезаним црним ружама, уз ногу му је леп овчарски пас који очима пиљи у мене.

'Сада ћемо да проверимо како се ви односите према мени. Ако лоше, Рекс ће Вас одмах пред мојим очима раскомадати!'“.

Окуњевска у Татјанином дану описује Тита, његов велики прстен с црним брилијантом који му, како јој рекао, доноси срећу, затим чланове његовог генералштаба који су присутни на ручку – „сви млади, високи, лепи, у дивно сашивеним униформама“. Међу њима је и Владимир Владо Поповић с надимком Шпанац, предратни питомац НКВД-ове школе, шпански борац, партизански генерал, први амбасадор нове Југославије у Москви и Титов човек од највећег поверења.

Атмосфера је била весела, опуштена, Тито се Татјани удварао, а ручак који је послужен изненадио ју је обилатошћу, за разлику од скоро сиротињског какав јој је послужен у Црној Гори. Сећаће се Окуњевска касније и „шармантног Ђиласа“ и других југословенских комуниста, сасвим другачијих од совјетских којима је била окружена.

За дедињски пријем у част совјетске глумице и Титову заинтересованост, наравно, знали су и Совјети.

Татјана напушта Београд, наставља турнеју по Источној Европи, а по повратку у Москву Берија је поново силује. Она је понижена и посрамљена. „Што не причаш како те је дочекао југословенски маршал“, пита је Берија цинично. „Лепотан, а?“.

Валцер с Титом у хотелу „Метропол“

Већ следећег месеца, априла 1945. године Тито долази у Москву на сусрет са Стаљином и на потписивање Уговора о пријатељству, узајамној помоћи и послератној сарадњи између влада СССР и Демократске Федеративне Југославије. О овој посети и атмосфери у којој одржана исцрпно пише Ђилас у Разговорима са Стаљином. Књига Татјанин дан је евоцира на другачији, чини се доста слободан начин, наводећи једну епизоду у којој је она одиграла главну ролу.

У Титову част, по речима Окуњевске, организован је пријем у московском хотелу „Метропол“. На пријему је дошла с мужем, Борисом Горбатовом.

На прве звуке валцера, праћен погледима присутних, Тито јој прилази и моли је за плес. Он је у маршалској униформи оперваженој златом, а она у „сомотској хаљини боје крви“, пише Окуњевска у својој књизи. „Нисам могла да претпоставим да један маршал тако сјајно плеше“, каже, „као царски официри што су плесали“. Реконструишући ноћ у „Метрополу“, Окуњевска описује разговор који су она и Тито водили током плеса, сами на подијуму, окружени погледима званица.

Док плешу, Тито јој на уво тихо говори:

„Ево, коначно вас држим у загрљају. Мислио сам да вас никада нећу дочекати, чак ни моји обавештајци нису могли да вас пронађу. Ја сам лично удесио овај пријем и бринуо се да ли ћете бити слободни да дођете. Сутра играте у Сирану, могу ли да дођем да вас гледам у позоришту?

'Шта је с вама! У нашем позоришту нема званичних ложа, они би растурили позориште да би вас свеједно примили, и све би то отишло до Централног комитета'.

Онда дозволите, позваћу позориште да с вашом представом дође к нама у Југославију... А сада, молим вас, наставите да се осмехујете и слушајте ме, другу могућност да разговарам с вама нећу имати... Ви сте ми неодољиво потребни, ја без вас не могу ни да живим, ни да постојим, сада већ одавно, од када сам вас у рату видео у Ноћи над Београдом, ја сам био тај који је наредио амбасадору да вас позове у Југославију! Не, не, смешите се, молим вас, као да ћаскамо о ситницама.

Ја знам све о вашој породици, али чак и када бисте се ви сагласили да будете моја жена, међу нама су непремостиве препреке: ја немам права да се вама оженим, у земљи су смутна времена и ја се никако не бих могао оженити странкињом, па још Рускињом, видите како се мењају односи Русије према нама после рата, па просудите како би то изгледало да вас оженим. Али ја вас позивам у моју домовину Хрватску, ми ћемо за вас у Загребу, који вам се толико свидео, изградити студио, моћи ћете да снимате шта желите, језик ћете научити, а у прво време ће вам преводити. Све сам смислио. Ви сте видели како вас је примио народ у Југославији, заборавићете све тешкоће.

'Ја не могу да одем из своје земље... Али имам и ја идеју: преселите се ви код нас, а ми бисмо вам припремили неко топло месташце у ЦК! Осмехујте се! Као да говоримо о безначајним ситницама!'

Он се насмејао.

Била сам задихана од валцера, узбуђења, напора.

- Молим вас, мислите на мене, размислите добро о свему, и ако ја не будем дошао још једном да вас загрлим, макар у плесу, ви своју одлуку реците Владу, амбасадору, с којим сте се већ упознали, ја њему апсолутно верујем“.

Када је плес завршен, прича Окуњевска, Тито ју је отпратио до њеног мужа Бориса Горбатова, који је сијао од среће: „Било ме је срамота када је Борис поскочио и улизички нам потрчао у сусрет својим ситним корачићима“. Односи између супружника одавно, благо речено, нису били добри.

Сутрадан су Татјану назвали из њеног позоришта и рекли јој да их је звао лично маршал Тито, распитивао се може ли дође на представу Сирана, а кад му је речено да протокол то не дозвољава, Тито је онда упутио позив позоришту да гостује у Југославији. Требало је само добити дозволу совјетских власти.

Окуњевска је увече наступила у Сирану. У публици није био „њен маршал“, како су је у позоришту већ задиркивали. Али био је ту југословенски амбасадор Владимир Поповић.

Након завесе, на позорницу су изнели огромну корпу са две стотине црних ружа. Публика је била затечена. То није био уобичајен поклон глумици у московским позориштима. На поруци закаченој за корпу писало је: „Ове руже нису убране мојом руком, али јесу у оном врту, пре неколико сати... Ја стално мислим на вас, а ви никада нећете моћи сасвим да ме избришете из свога срца...“.

Татјана и Тито се више нису видели. Гостовање њеног позоришта у Југославији совјетске власти нису дозволиле.

Лепи Црногорац

Након епизоде у „Метрополу", амбасадор Владо Поповић наставља да позива Окуњевску у Југославију. Маршал тражи од ње да дође, говорио јој је, али Окуњевска то не жели. А онда, након неколико сусрета, амбасадор и глумица започињу страсну љубавну везу.

Окуњевска се заљубила у лепог и кршног Црногорца „с невероватним христоликим очима какве имају готово сви Јужни Словени, и дивним, искреним, добрим рукама“, како га описује. И амбасадор је, каже, до ушију заљубљен. „Опрости ми све – и нетактичност, и уплитање у личне односе с маршалом“, говорио јој је Поповић. „Изгубио сам главу, волим први пут, волим те свим својим бићем, непромишљено, још од првих кадрова филма у коме сам те видео...“.

„Опијеност... опсесија... Топим се у његовим христоликим црногорским очима...“, сећала се касније Окуњевска своје највеће животне страсти.

С временом њихова веза постаје све компликованија. Поповић јој наводно нуди брак, али она не може да се разведе. Амбасадор чак позива на разговор несрећног Бориса Горбатова како би разрешио мучну ситуацију... Узалуд.

У међувремену, односи Југославије и Совјетског савеза постају све лошији. Након Резолуције Информбироа, совјетски тенкови су на границама Југославије, а Константин Симонов потписује памфлет у коме Тита упоређује с Гебелсом и назива га издајником и западним шпијуном.

Веза Татјане Окуњевске и Владимира Поповића се прекида. Године 1948. Поповић је опозван из Москве. Након тога он ускоро одлази за амбасадора Југославије у Вашингтон, а Татјана Окуњевска – у логор.

Песма Ноћ над Београдом скинута је са свих радио станица и у Совјетском савезу и у Југославији и временом је пала у заборав.

Од звезда до логора

Септембра месеца 1948. по Окуњевску у њен стан долази тајна полиција. Налог за хапшење потписао је, како наводи у својој књизи, Беријин наследник на месту шефа полиције Виктор Абакумов.

Абакумов, бивши шеф СМЕРШ-а („Смрт шпијунима") био је не само бруталан егзекутор каквог га описује Солжењицин у Првом кругу већ и опседнут глумицама и певачицама. Окуњевска је једном одбила његово насртање и ошамарила га. Сада ју је послао у злогласну Лубјанку, под оптужбом за издају, противдржавно деловање, везе са странцима, планирано бекство у Југославију и београдски пријем на коме је наводно играла гола на столу пред Титом...

Истрага је трајала тринаест месеци и Татјана Окуњевска је на крају осуђена за антисовјетску агитацију и пропаганду на десет година затвора. Шаљу је у гулаг, најпре у Степлаг у Казахстану, а затим Вјатлаг на Кировској области. Док је она у логору, 1953. умире Стаљин, крајем године убијен је Берија, следеће Абакумов.

Године 1954. умире и њен муж Борис Горбатов. Ништа добро о њему Окуњевска у својим мемоарима није написала, презирала га је док су били у браку. Константин Симонов је поводом смрти Горбатова, чији је пријатељ био, написао песму о Окуњевској, описујући је као лењу, хистеричну и лажљиву.

Након пет логорских година, Окуњевска је пуштена на слободу. Покушава да се врати глуми, али добија само споредне улоге у позоришту и на филму. Оптужује Константина Симонова да сплеткари против ње. До краја седамдесетих наступа као певачица, пева поред осталог мексиканске и аргентинске песме.

Накратко је у браку с грузијским глумцем Арчилом Гомијашвилијем, који ће се касније прославити у улози Остапа Бендера у екранизацији Дванаест столица Иљфа и Петрова из 1971. године. Од осамдесетих година поново почиње да игра на филму и телевизији, углавном епизодне улоге.

С падом СССР-а, њено име почиње чешће да се појављује у руским медијима. Некадашња дива совјетске кинематографије добија закаснеле почасти, новинари с њом раде интервјуе, о њеној судбини се снимају документарни филмови.

Татјана Окуњевска је имала 86 година када је отишла на пластичну операцију затезања лица. Операција се искомпликовала, она је добила хепатитис Ц, затим цирозу јетре, па рак костију. Две године проводи у кревету, не примајући никога. Умрла је 15. маја 2002. године.

Када је 2005. постхумно изашла њена аутобиографија Татјанин дан, Татјанина ћерка Инга, удата за Виктора Суходрева, личног преводиоца за енглески Хрушчова, Брежњева, Косигина, Андропова и Горбачова, изјавила је да у мемоарима њене мајке има веродостојних чињеница, али и доста претеривања и конфабулирања, те да њеној мајци не треба веровати баш све што је у књизи написала.

Титових црних ружа, рецимо, Инга се није сећала. Поповићевих букета – да.

Песма Ноћ над Београдом, која је променила судбину Татјане Окуњевске, последњих година изронила је из полувековног заборава и све чешће се појављује на Јутјуб каналима.

број коментара 7 Пошаљи коментар
(понедељак, 17. авг 2020, 07:01) - anonymous [нерегистровани]

Jako lepo

Tekst u koga je autor ulozio puno truda i znanja. Velika pohvala za njega. Otkrio je dosta nepoznatih ili malo poznatih cinjenica i zanimljivosti.

(петак, 14. авг 2020, 22:13) - Lazar [нерегистровани]

Rasvetljivaci

Postoji rec rasvetljivaci, tj. zanimanje, rasvetljivac ili dizajner osvetljenja specijalizovan za rad sa rasvetnim telima u filmskoj i TV proizvodnji. Njegov zadatak je da brine o celokupnom priboru za rasvetu i da postavlja rasvetna tela tokom snimanja prema uputstvima šefa rasvete i direktora fotografije. i Rafaela kaze dizes glas na roditeljicu koja je malo starija rec za majku... tako da se nista ne krivi nas jezik, jednostavno smo ga modernizovali... stare reci zaboravili, pa nam zvuce cudno.

(четвртак, 13. авг 2020, 23:40) - anonymous [нерегистровани]

Rasvetljivacica

Hvala na lepoj i zanimljivoj prici!
Jedino ne znam odakle je autor, ili vas lektor, izvukao rec "rasvetljivacica" u filmskom studiju. Malo je reci da para usi, mozda zato sto ne postoji u nasem jeziku. Deluje kao sleng ili da se segaci sa jezikom. Podseca me na film Davitelj protiv davitelja kada Rahaela Ferari, u ulozi majke Taska Nacica, kao Pere Mitica, opominje ovog da postuje svoju "roditeljku".

(четвртак, 13. авг 2020, 13:59) - Marko [нерегистровани]

Hvala!

Lep i zanimljiv tekst. Primer pravog novinarstva.

(четвртак, 13. авг 2020, 11:51) - anonymous [нерегистровани]

agitprop globalista

Ovo je istinita, divna (mozda malo ulepsana) prica iz davne proslosti. Ne vidim kakve to ima veze sa globalistima!!! Kao da svaki put kad se pojavi lepa prica treba komentarom unistiti sve ljudsko u nama uz suludu teoriju zavere.

(четвртак, 13. авг 2020, 06:38) - Pera [нерегистровани]

.

Klasični agitprop globalista

(среда, 12. авг 2020, 21:18) - anonymous [нерегистровани]

Noc nad Beogradom i crne ruze marsala Tita

Izvanredan tekst koji nam otkriva neverovatnu pricu. Bila bi zaista prava steta da se o ovome ne snimi film.