Читај ми!

Ђорђе Матић: Доситеј је први суверено ходао западном цивилизацијом без комплекса о томе одакле је

Ко је био Доситеј Обрадовић? Како је као сироче из једног села у Хабсбуршкој монархији савладао свој удес, развио се у једног од најзанимљивијих интелектуалаца свога доба и повео своје сународнике у нови културни почетак? О томе шта нам данас просветитељ и писац Доситеј говори, разговарамо са писцем и есејистом Ђорђем Матићем.

Идуће године биће 210 година од смрти Доситеја Обрадовића, а пре две године било је 210 година од оснивања Велике школе. Али и мимо годишњица, питања које намеће наше време доносе много повода да у овом тренутку размишљамо о Доситеју – и као припадници народа којем је донео нови дах културе и просвете, али и као житељи 21. века обележени противреченостима које би просветитељима 18. века вероватно биле запањујуће.

Да ли је човек биће разума, за којим су Доситеј и научници доба просвећености трагали, или су сујеверја, ненаучна веровања, верски заноси и заслепљености део наше будућности? Доситеј, путник који се преиспитује у свом делу, кажете да је за Вас узор?

– Доситеј је узор, праузор, у интелектуалном, али и у биографском смислу засебан, јединствен и можда најдражи. Свакако најпосебније мјесто има код мене. Он је први наш човјек који је будућим генерацијама националних интелектуалаца што ће се кроз историјске периоде наћи у расејању показао пут. А било их је много, у скоро свакој генерацији, као што сам се и сам тамо нашао.

Он је човек који је први суверено ходао западном цивилизацијом без комплекса о томе одакле је. Вук Караџић је гениј, али ми каснији нисмо сличили Вуку са штулом и турским фесом, ми нисмо хтели да нас се егзотизује, да нас се трајно види као другачије и бежимо од тога генерацијама.

Ту је тачка преважна, у склоности и сличности Доситеју: он Западом хода као једнак с онима које среће, а једнако тако непрестано учи од свакога где нешто може да научи. Замислите каква је то одрешитост била да такав, потпуно сам, ниоткуда, с руба, одбеглица из провинцијалног, рубног Хопова, а сигурно и уплашен често, свеједно наступа на равноправној нози, говорећи и у своје и у име своје националне културе – он јој је амбасадор где год се нађе, баш као што свуда где путује оставља и шири добро, где год био – пријатељство, љубав, помиритељски дух, дијалог, разговор, миротворство и концилијантност, знање и просвећивање, скидајући са свих тих речи клерикални, црквени ехо и универзализујући их, чинећи их световнима, свељудскима.

Најпростије речено: Доситеј нам је био на понос у страном свету и кад бисмо могли да се вратимо у време, уверили бисмо се, сигуран сам, да је тако било. А онда о томе, након свега, остави аутобиографију која не личи ни једној другој у нашем језику, написану чудесним језиком, на размеђи језичких епоха, смешану од стилова, а стилом највише својим, препознатљивим из првога реда на свакој страници. Књигу где све дословно одише добротом, ванредном бистрином, силном ерудицијом, књишком али и, модерним речником речено, емотивном интелигенцијом и памећу. У контексту националне културе: он је у свему прескакао векове.

Једно од питања које нам је и данас занимљиво је да ли нам је Доситеј близак или далек по језику? Може ли му данашњи читалац лако прићи?

– Овиси о читаоцу, као и иначе. Ако човек има имало слуха за тај дивни старински, архаични регистар и синтаксу, за реченицу и стил, нешто га мора привући ту. То је питање читалачке и емотивне способности.

Погледајте, рецимо, студенте с наших група за филологију и историје књижевности, с колико се радости неки од њих играју имитирајући Доситејев стил и речник, како радо праве пастише од доситејевских реченица – тај стил је савршено подобан за постмодерну генерацију којој су природне језичке игре, онеобичавање, отпор стандардном бирократизованом језиком кроз уношење и увођење инхерентно духовитих и шаљивих особина Доситејевог језика – 'расуждавање', 'полезност', 'кромје тога', или кад се у времену потрошености речи обраћају једни другима са 'љубезни мој', кад уживају у лепотама тога лаког тона, који је иако изворно из архаичног црквеног језика потпуно лишен манастирских и библијских тежина, односно каснијих књижевних славјаносербских претензија.

Уверен сам, и о томе сам писао и у властитој књизи у есеју о Доситеју, да језично до њега води једна непрекинута линија коју је чак и просечан човек, савремен човек, упознао преко телевизије и масовних медија – линија која му је блиска а да ни не зна да јесте. Генерације су одрасле на божанственој серији Невен, или ако хоћемо још популарније – на Балашевићевим песмама обележеним војвођанским инфлекцијама, говором, речником и тоном. Даље уназад до Нушића и његове Аутобиографије, преко Васе Пелагића и Сремца, па још даље до Стерије – сетимо се његовог несрећног 'Ружичича' из Покондирене тикве – толика сведочанства гледалаца након много година говоре како су уживали и како се лако смекшају на помен тих серија и књига. 

Један од разлога је то што је у њима присутан и тај дивни, нежни старински, грађански српски коришћен у различитим модалитетима, а он директно иде и има свој почетак и извор у Доситеју. Доситеј је од властите, слободне 'смеше' народног језика, славеносербских и црквенословенских речи направио посебан световни и грађански језични, писани стил. Тај је 'коине' светао, ведар, али и узвишен, природно отмен без претензије, није вуковски епичан, немилосрдан у својој сведености и народскости, језик генијалан наравно, али тежак од историје и патње. Доситејев је језик који мази историјски измучене уши и умове овога народа. Он је панацеја за цивилизовани део српства.

Има у читању Доситеја једна посебна лепота: она је баш у труду да се читалац мало испочетка прилагоди стилу и речнику. Рецимо, могућа аналогија је кад човек који је свладао основе енглеског почиње први пут да чита Шекспира – јесте мало захтевно на почетку и тражи опетовано читање, али кад се одједном, па све више почну да отварају тајна врата тога језика, кад крене да излази све богатство језично, умно, философско, и нарочито кад почне да се ужива у самој речи, у тим магијским знаковима које треба откључати прво да би се ушао у један потпуни ужитак у језику.

Како да Доситеју приђе "дигитална" генерација - како би се он са њом разумео?

– У свакој савременој генерацији има неки изговор за тобожњи проблем комуницирања. Тако је раније било питање 'како ће тв-генерација' с књижевним каноном, па пре тога радио-генерација, и тако све редом. Онај ко уме да схвати да је нешто постојало и пре њега, да свет није од јуче, као и онај ко има талента за језичне нијансе, за богатство историјских промена властитог језика, тај ће да нађе и Доситеја. Ко неће – нема му помоћи ионако.

Доситеј сам би се с том генерацијом иначе савршено разумео, чини ми се – у њему сам увек налазио нешто несташно, враголанско, неауторитарно, неумишљено, што се види на много страница Прикљученија. Он је спадао у ону најбољу врсту духовитих људи: знао је да се нашали, али знао је и да прими шалу, да се шали на властити рачун.

На моменте чини ми се да је у питању био човек 'без ега', како се данас помодно каже. Сигурно није било тако, али је он своје таштине и гордости огромним трудом и самопреиспитивањем доводио на место. У том смислу, дигитална генерација са својом потребом непрестане самосвести, важношћу животних избора као питања стила и посматрања властитих реакција, можда би у његовој апсолутној индивидуалности препознала модерност каква конституише и њих.

Доситеј је, како сам написао у једном есеју, био 'сам своја војска', потпуни индивидуалац, путник, али човек који је децентан и кад спава по кућама пријатеља и ноћи на разним местима, увек дружећи се, разговарајући, скупљајући искуства – с мало хумора могли бисмо рећи: зар то није као ови данашњи 'бекпекери', млади људи што путују светом у потрази за нечим, за собом, за идејом себе?

Мало претерујемо, али у том концепту 'путовања као тражења себе', данашња дигитална генерација лишена страха од старих догми, од богова, с вером у науку, сцијентистичка генерација има у Доситеју ближег пријатеља, нек ми се опрости, од разних црквених отаца, светаца или пак ратника наше историје.

На Доситејевом путу било је много потешкоћа, једна од најтежих је била усамљеност и „љута скудост, убожество“ – одсуство материјалне сигурности. Како осећате ову околност у Доситејевом раду?

– Само човек огромне мудрости, снаге воље и истинске светлости у властитој души могао је уназад описивати своје муке у процесу формирања личности и својим путешествијима на такав начин, да нигде не претегне морализујуће, бесхуморно самосажаљење и уцвељеност због властите судбине, због сиромаштва повременог и путнику несклоних околности. Чак и кад о томе пише, осећа се на тим местима – да ће доћи боље, да је већ боље јер то записује из будућности. Доситеј мора да се много настраховао, али и још више насамовао.

То није само питање тога што путује сам, као припадник бројем малог и једва познатог народа који у смислу националне формације тек треба заправо настати. Као просветитељ, као интелектуалац с визијом, он је морао знати да је осуђен на то да буде сам, да ће на у његовим прикљученијима бити мало тих који ће га моћи с те стране разумети и пратити.

Ко зна колике је изазове прошао да би сачувао своју несумњиву деценцију и поштење, да би негде пристојно заноћио или вечерао, већ од таквих најосновнијих ствари. Али од тога никад не прави јадиковку. Оно што нам је евентуално прећутао, није учинио из кукавичлука и лажи, осећам, него из вере у своју нефанатичку, племениту мисију, и зато да 'чадом својим' за будућност да охрабрење.

Осим тога, било би занимљиво видети какав је био у љубави, о томе се баш ништа не зна, осим понеких опаски о лепоти жена и девојака – рецимо он је, контраинтуитивно, хвалио лепоту 'инглеских жена' тврдећи да су међу најлепшима. Једна моја колегиница каже да сигурно мора да је био прилично отворен ка 'путеним питањима', док се мени пак чинило да је његова платонска природа и филозофски платонизам сигурно доводио до тога да се много, чисто и невино заљубљује, сасвим и у складу с епохом.

Како у љубави, тако и у свом раду, у сваком пољу свога деловања, он је човек огромних, нама данас тешко докучивих самоћа. Али чак и у тако тешком предодређењу и терету, не видим га као трагичну личност. Радост и светлост властите задаће и мисије, у крајњој линији, засади и темељи који су од снова почињали да буду материјална и духовна стварност пред његовим очима, чине да ту самоћу видимо с правом као смислену, а такав тежак труд делима и будућношћу награђене.

број коментара 5 Пошаљи коментар
(недеља, 25. окт 2020, 13:59) - anonymous [нерегистровани]

Видим да су неки збуњени

Просветитељски рад Светог Саве се сводио на ширење верских и световних поука. Када говоримо о Доситеју, говоримо о добу просвећености у Европи, о писмености, о науци, а не о вери. Нема потребе да било шта објашњавам, гледајте ову телевизијску серију и биће вам јасније.

(субота, 24. окт 2020, 15:10) - Furioso [нерегистровани]

rr

Konzulat Srbije u Trstu je njegova zaostavština. Prelepo zdanje.

(субота, 24. окт 2020, 12:16) - Mирослав [нерегистровани]

А Свети Сава?

Писац каже да је госп. Обрадовић био "први од нас који је без комплекса путовао Европом и разговарао са просвећеним светом као са себи равним", итд. С друге стране, у видео прилогу је за Д. Обрадовића употребљен израз "наш апостол културе и просвете". Намеће ми се питање: Зар овај Апостол није био Свети Сава? Зар није Свети Сава први наш "светски путник" који се није спотицао о своје српско, праволсавно порекло, а свом народу још је био и "наставник пута који води у живот вечни" (тај Пут и тај Живот јесте Христос)?

(субота, 24. окт 2020, 10:33) - Драган [нерегистровани]

чуј

Чуј "цивилизацијом" - Каква је то "цивилизација" која је изродила фашизам, робовласништво, колонијализам, расизам, апартхејд, онолике ратове ради нафтних и других природних ресусрса, које су отимали и пљачкали другим народима, пљачке целог света преко финансијских шпекулација и мареифетлука... чак је у комунизам чедо те ехм... "цивилизације"

(субота, 24. окт 2020, 10:02) - Јован [нерегистровани]

Масонске везе

Зашто се овде не помињу његове масонске везе?