Филозофија медија – медији и наука

Естетичко друштво Србије посвећено је подизању естетског укуса, ширењу естетског образовања и васпитања, подстицању и ширењу уметничког стваралаштва и уметничке естетске културе уопште. Друштво је током свог деценијског постојања окупљало најзначајније филозофе естетичаре.

Од свог оснивања, 1978. године, Естетичко друштво Србије остварује своје циљеве различитим облицима деловања. Ове године, од 16. до 18. септембра, у Заводу за проучавање културног развитка одржан је скуп на тему „Филозофија медија – медији и наука".

Др Дивна Вуксановић, професорка естетике и филозофије медија на ФДУ у Београду, на скупу је говорила о односу медија и научне догме.

Медији обликују нашу стварност, с друге стране, живимо у свету науке и технике. Какав је тај однос? Како наука својим деловањем утиче на друштво у целини?

– Када говоримо о утицају медија на стварност данас, можемо да констатујемо да у западноевропској цивилизацији они заиста, у великој мери, делују на наш доживљај стварности. Свет о коме говоримо медијски је посредован, некритички се тежи дигитализовању свакодневице у готово свим њеним сегментима постојања (образовање, култура, финансије, управа...); вештачка интелигенција узима маха, како у области медија тако и у домену рада, уопштено гледано, те доколице (забава и креативне индустрије). Наука, с друге стране, истражује и разбија микрочестице на све мање делове, а уједно се, рекли бисмо, бави сазнајним продорима не само у домену микросветова (квантна физика, нановеличине и сл.) већ истовремено испитује и макросветове (астрофизика, космос...).

Притом, када се каже ‘медији', мисли се првенствено на мејнстрим медије масовних комуникација, а покаткад и на интернет и друштвене мреже; мало ко помишља на алтернативне, герилске, пиратске или тзв. тактичке медије, који такође, у извесној мери (могу да) обликују доживљај стварности. Наука у нашем времену јесте прича за себе. Не само да је поприште најразличитијих идеолошких борби (‘Science Wars'), компетиције за међународни престиж, као и високопрофитабилну жетву, већ је добар део науке у коју се инвестира поробљен, у служби је технологије и крупног капитала. Иако инструментализовање науке није новум нашег времена, актуелна наука, чини се, све мање мисли износећи своје деривате на тржиште знања, те тако углавном служи капитализму, а не човеку и истини.

Даље се поставља питање зашто је важно да данашња наука служи човеку и истини пре него капиталу. Слична запитаност требало би, наравно, да захвати и актуелни свет медија. Ако ико још поставља таква питања – онда она долазе било из сфере филозофије, односно филозофије науке, епистемологије и примењене етике, прецизније речено, било из области друштвених и хуманистичких наука. Но, на тржишту знања, друштвено-хуманистичке науке, заједно с уметношћу, вреднују се као сувишне и непотребне, док се некадашња највиша теоријска знања, попут филозофије, а затим и математике, све чешће изостављају из образовних процеса и потискују на саму ивицу знања, одакле се гледа у провалију. Служећи се, надаље, ничеовском метафором, могло би се рећи да, у ствари, та провалија данас гледа у нас. Јер, судећи по резултатима, у свим научним областима данашњице, па и у домену филозофије медија, усред непрегледног океана догми и непотврђених уверења налик култовима, у свакој дисциплини, свега један до двоје или троје научника/научница, глобално гледано, истински се баве науком и открићима, све остало су епигони - најчешће је то тзв. институционализовано знање или наука рентирана од стране богатих инвеститора и мултикорпорација. У данашњим медијима она је углавном представљена једнодимензионално и некритички, а псеудонаучне емисије и програми често играју на карту њене дивинизације, спектакуларизовања и сензационализма. О друштвено-хуманистичким наукама и филозофији у медијима такорећи ни трага. Као и о борбама за интерпретацију, пропалим покушајима доказивања хипотеза, погрешкама и сл. У „најбољем" случају, наука се у медијима представља као гигантски погон ЦЕРН-а или преко свемирске политике освајања космоса (САД, Кина...). Покаткад се репрезентује и преко „стар система", ТВ дуела, односно интервјуа (Мичио Каку, Џордан Питерсон и други), а у новије време и преко инвеститора – на пример, Гејтса, што ствара представу да је реч о великим улагањима за добробит човечанства, а не о акумулирању капитала коришћењем науке и технологије.

Филозофија трага за истином. Циљ филозофије јесте истина. На скупу је било речи о истини у научном и медијском свету. Како се у том свету истина испољава и да ли је има?

– Наравно, реч је о различитим претпоставкама за тумачење истине. Научне, филозофске, религијске и медијске истине нису исто. Некада се веровало да је истина једна, а данас све чешће западамо у канџе сазнајног релативизма, па самим тим и релативизовања истине. Истине, ако се још у њих верује и о њима разговара (а да нисмо, лиотаровски речено, у расколу) данас су углавном специјализоване, и то по дисциплинама, док је, што се медија тиче, дискутабилно треба ли уопште у том свету тражити истину. Поготово када је реч о медијској индустрији, пошто истина није и не може бити стандардизовани производ, односно – роба. У добу тзв. постистине, коју су прогласили медији, углавном одговорни за владајућу слику света, нема простора за истину осим као објаву. Ове објаве, налик религијским, али уз подршку технике, заправо су илузије (естетски привид) преодевене у истину. И најчешће служе било као потрошне истине било као владајуће догме једног времена.

На скупу је представљена и књига „Нова критичка теорија: Филозофија забаве", коју потписујете као аутор, уз колеге Влатка Илића и Драгана Ћаловића. Шта нам доноси нова критичка теорија, и како ви сагледавате будућност науке и медија?

– Нова критичка теорија представља наставак критике индустрије културе и медија, коју су средином прошлог века започели представници франкфуртске филозофске школе мишљења – Адорн и Хоркхајмер. Наравно, књига реферише на њихово познато дело „Дијалектика просветитељства", у коме се критички утемељују искази и ставови о тзв. индустрији културе. Новина ове филозофске студије, у односу на знамените претходнике, састоји се у томе што је критици подвргнута не само индустрија културе већ и целокупни индустријализовани и дигитализовани свет креативности и забаве. Заправо, циљ књиге је да подстакне читаоце и читатељке на темељно проблемско – критичко промишљање о свету забаве, односно о њеним углавном медијски заснованим појавама. Теме које студија проблемски обрађује су: театар, филм, туризам, ријалити, универзитети, досада, итд. Осим Адорна и Хоркхајмера, књига се ослања и на учења Бењамина, Ги Дебора, Делеза, Липовецког, Свенсена и многих других савремених ауторки и аутора. Она је, напослетку, и нешто више од филозофски засноване критике забаве, јер је, уједно, и критичка теорија друштва у коме живимо.