Читај ми!

Неос Мармарас – постпандемијски умор грчког туризма

Већ сада је јасно да се Грчка споро буди из пандемијске хибернације. Повећање цена није праћено побољшањем услуга. Пандемија је и у Неос Мармарасу многе туристичке раднике очито вратила на „фабричка подешавања“.

Долазак на Халкидики аутобусом у аранжману неке српске агенције деценијама изгледа исто: У раним јутарњим сатима точкови кофера новопридошлих туриста ролају по асфалту и буде мештане и туристе из претходне смене који ће тог дана отпутовати кући. Обично претходни станари напуштају апартмане у девет, остављајући свој пртљаг у дворишту „смештајне јединице“.

Из неког разлога грчке куће са низом једноставних апартманчића упорно називају се „вилама“ – а тај су назив првобитно носиле само куће за одмор староримске више класе. Најмањи број данашњих грчких „вила“ има луксузни ореол.

Придошли туристи такође сместе свој пртљаг негде у оквиру „виле“ и размиле се по месту у потрази за првом кафом или плажом. Ако имају среће, у очишћену собу ће ући за два сата, ако немају – тек за четири или пет сати.

То је прилика да се успостави берза информација. Туристи који тог дана путују кући имају времена до касног поподнева, када опорављени возач сме поново сести за волан. И они се размиле по плажама или хитају да обаве последњу куповину. Стрпљиво одговарају на питања новопечених туриста о времену, најбољем гиросу и ценама овога или онога.

Друкчија година

Овај пут није било таквог доласка. Аутобус нас је истоварио на почетку Ситоније, средњег „прста“. Ту је нашу групицу преузео грчки возач комбија, а већина путника у аутобусу на спрат је већ била у покрету – даље, према Касандри, најјефтинијем и најпопуларнијем „краку“.

Када смо улазили у Неос Мармарас покушавали смо да препознамо ову улицу или онај кафе – ту смо 2018. провели петнаестак дана. Пред „вилом“, уредно реновираном зградом са лепом капијом, надомак плаже Парадисос, дочекао нас је агент Зоран. На нашу радост рекао је да можемо одмах у собу број осам јер – претходне смене није било. И заиста, скоро све жалузине на прозорима биле су спуштене. Били смо сами у згради са десетак апартмана.

Шта рећи о том првом јутру? Радост је надвладавала чуђење. Коначно је пред нама плажа, пешчана, онаква каква нам је глобалном заразом дуго била забрањена. С друге стране, на целој плажи тог јунског јутра једва да смо видели људе. И ту су почела нехотична поређења са крајем маја 2018: Тада, у „предсезони“, плажа је била пуна. Уколико не спадаш у ранораниоце, лежаљке у првом реду ниси могао да нађеш. А сада, на поприлично дугачкој пустој плажи, само су два или три кафеа изнела сунцобране и лежаљке.

Безљудне плаже

Попили смо лошу кафу у кафеу италијанског имена, који је као противуслугу нудио сунцобран и две лежаљке. То нас је коштало шест евра. Конобар нас је обавестио да кафе нема интернет конекцију. Није било важно. Лежали смо на сунцу, никог да се испречи између нас и прозирне, бескрајне воде која шапуће таласима. Острво Келyфос – Корњача – једино острво Торонског залива удаљено пет километра, одмара нам се у оку. Обалном улицом која је одмах иза уске плаже, ретко пролазе аутомобили. Иза нас је паркиран транспортер са великим натписом ПАОК, тек да се зна чија је ово територија.

Поподне смо одлучили да одемо у центар, удаљен од смештаја петнаест до двадесет минута лаганог хода. Наравно, узбрдо, па низбрдо, јер је Неос Мармарас је саздан од улица који попут тобогана пониру ка увалама да би се опет попеле преко следеће косине и спустиле се до нове увале.

Прва увала је уједно и први од неколико центара овог града. Тамо затичемо таверну у којој смо пре три године провели последње вече на мору. Њена башта је на малој плажи, карирани столњаци, цвеће. Само што си тада морао да резервишеш дан унапред, а сада би газда био срећан да свратиш у било које доба дана. Потом опет успон обалом до лепе Цркве Арханђела Михаила, после које следи поновно спуштање у други центар. И напослетку поново узбрдица па низбрдица до градског стадиона и Градске плаже – дела града где смо били прошли пут смештени. Ова празна плажа нам изгледа још чудније, јер је гужва на њој у време масовног туризма била далеко већа.

Нови асфалт, нове бриге

Шетајући пола јуна по граду од једва четири хиљаде душа, схватили смо да су насеља у бреговитом делу добила нови асфалт, а пут уз плажу Парадисос је добио нови тротоар. Локалне власти макар нису губиле време, па су искористиле ретку прилику да дотерају градске улице без саобраћајне гужве.

Са жаљењем констатујемо да неки угоститељи и хотелијери нису економски преживели пандемију. Не ради ни једна од најлепших хотелских башта у месту – Dire Cafe & Bistro – одмах испод цркве. И хотел је затворен.

Нису ретке ни мање радње са излозима изнутра прелепљеним новинама. А они који су економски преживели као да су били изненађени почетком сезоне. Споро су се будили из наметнуте пасивности, као да ни сами нису веровали да ће неки људи доћи на њихову обалу. Затекли смо их док фарбају ограде апартмана, мајсторишу око реновираних радњи које ће једном бити отворене. Многе амбициозно замишљене грађевине остале су недовршене. Као лобање са празним очним дупљама – прозорима – чекају боља времена.

У бутицима су се продавачице досађивале прчкајући по мобилним телефонима. На терасама доминира грчки – што је било незамисливо за сезоне пре пандемије.

Квалитет против летаргије

Али неке ствари су нас обрадовале својом жилавошћу. Вероватно најбоља таверна у месту – Димитрис – смештена иза Парадисоса, радила је, па макар само за нас, првих дана јуна. Чаробњак у кухињи, Македонац, свакодневно је избацивао у витрину понуду од пет-шест добрих јела која су имала грчки карактер оплемењен македонском руком. Димитрис нуди и чаробно маслиново уље из сопствених маслињака – пет евра по литру.

Исто тако, таверна Парадаисос на самој плажи остала је верна себи. И вино и риба су врхунски, а поглед из баште на море у које тоне сунце превазилази сваку кичасту разгледницу.

Када су другог викенда јуна почели стизати излетници из солунске регије, а нешто касније и први Руси, Срби, Немци, терасе таверни су се полако пуниле, а ми смо, као њихови фанови, углавном узалуд навијали за брже омасовљење.

Прекопута таверне Димитрис се устоличио нови Лидл и то је, наравно, допринело угоднијој свакодневневици на одмору. Грчки део производа је занимљив и цене свакако повољније него код грчке конкуренције. На месту бивше грчке самопослуге, ово двоспратно здање има јединствен паркинг у Европи – целом дужином са обе стране покривен церадним надстрешницама. Омиљене чланови људске породице – аутомобили – овако су заштићени од врућине. Додуше, паркинг је на другој страни релативно прометне улице.

Штета је једино што раднице у овој немачкој самопослузи европског гласа имају донекле рустикално схватање посла – гласне су, аљкаве са кутијама између рафова и не баш претерано љубазне.

Траг „Малоазијске катастрофе“

На плажи читам о историји места. Оно је продукт грчке националне катастрофе од пре 99 година.

Почетком грчко-турског рата – који се распламсао након Првог светског рата – Грци су најпре дошли до Истамбула и ушли у Измир, а онда су се војно заглавили у Анадолији и претрпели тежак пораз од Ататуркове војске. У швајцарској Лузани је 1923. потписан Споразум о размени становништва.

Договорено „етничко чишћење“ уследило је након низа узајамних ратних зверстава над припадницима верских мањина. Тако је са Источног Средоземља и са обале Црног Мора протерано 1,25 милиона православних хришћана, а са територије под грчком контролом 500.000 муслимана. Није било битно који језик говориш, већ којем се богу молиш. На крају тог процеса, у новој Грчкој сваки четврти човек био је избеглица.

Македонска регија и егејска острва остали су без муслиманског живља – сетимо се да је и сам Кемал Ататурк рођен у Солуну – а на тај простор, па тако и на Ситонију, населио се велики број грчких малоазијских избеглица. Неос Мармарас није постојао као грчка варош све до „Малоазијске катастрофе“, како су пораз у грчко-турском рату назвали Грци. Стога не треба да чуди изостанак старијих слојева архитектуре – последње насеље у околини угасило се још у античка времена када су се за ово подручје тукли Атина и Спарта.

Људи с острва Мармара

Стара домовина оснивача Неос Мармараса била је чувена широм античког света – острво Мармара у Мраморном мору које се протеже између Босфора и Дарданела је давало најбољи мермер. Жртвеник Зевсовог храма из Пергама, који се реконструисан може видети у берлинском Пергамском музеју, саграђен је од мермера са овог острва. Иначе, острво Мармара је још у рановизантијска времена било познато и као одмаралиште цариградске аристократије – и сам цар Јустинијан и је на том острву имао палату.

Грци протерани са острва Мармара пре скоро једног века нови завичај налазе на западном, обалном подножју брда Итамос које је високо 800 метара. Ту, на Ситонији, оснивају Неос Мармарас – Нову Мармару. Помислим на то да су преци људи који ми кувају кафу док се гласно довикују или још гласније телефонирају, својим рукама пре два миленијума обрађивали мраморне блокове за најчувенија старогрчка светилишта.

Ситонијска меланхолија

У грчкој историји стварање колонија није нова појава. Цели Халкидики је добио назив по античком досељавању колониста из града Халкида, на острву Евбеја, северно од Атине. Али ретко је та колонизација била плод историјске драме оваквих размера.

Жал за старим завичајем је прожео музички стил Ребетико који је синтеза грчког и османског наслеђа – грчки фадо. Та музика, некада израз сиротињског бола из солунских предграђа, песма неприлагођених боема, робијаша и избеглица, с временом постала национално благо. У њој су трагови осећања света једног трагичног грчког рукавца који се након скоро три хиљаде година на малоазијском простору свео на остатке остатака. Штета што ни једна таверна не уме да уврсти такву свирку у свој програм, мада је музика на отвореном у Грчкој дозвољена од 12. јуна.

Можда у малоазијском пореклу овдашњих Грка треба тражити разлог за далеко најбоље пите које се могу појести у Грчкој. Пекаре које су опстале то потврђују – комбинација сира и спанаћа, или меса и лука су по квалитету озбиљна конкуренција најбољим сарајевским и нишким производима.

Постпандемијски умор грчког туризма

Када од Градске плаже код стадиона прошетате два километра на југ, наићи ћете на Порто Карас, чувено ексклузивно летовалиште, које сачињава бетонски комплекс са пет звездица. Како кажу мештани, хотел има новог газду који ће га преуредити у још елитније место. У прилог му иде и традиција. Управо ту је на самиту Европске уније 2003. представљен први нацрт Европског устава. Тако Неос Мармарас у својој прошлости спаја две далеке тачке – једно острво иза Дарданела и Брисел. Упркос таквој прошлости, пандемија је ово место поново успорила на ритам приморске паланке.

Оно што је већ сада извесно – Грчка се споро буди из пандемијске хибернације. Повећање цена није праћено побољшањем услуга. У клубу Fratelli на градској плажи капућино ће вас коштати четири евра, мада је у ценовнику три и по. Слично је са рестораном брзе хране Alcano, где су продавали најбољи гирос у граду. Овај пут је њихов гирос био у најбољем случају осредњи.

А ресторан код стадиона, чија башта је 2018. била пуна, овај пут у празном локалу нуди „мени за Србе“ који обећава салату од руколе и ексклузивну врсту рибе. На сто стиже салата од бајатог зелениша и друга врста рибе коју као да су роштиљали швајс апаратом. У једној таверни уз обалу у центру остарији конобар не крије негодовање када наручујемо „само“ гирице, маслине и вино. То су тек насумични примери.

„Фабричка подешавања“

Викендом људи из солунске регије долазе са чопором деце и сви причају углас, у кафеу, на плажи, на улици. Раније смо мислили да су Грци просечно уљуднији од нас, осталих Балканаца, често гласних, бахатих и кочоперних. Можда због броја српских туриста и њихових децибела раније нисмо стигли да уочимо Грке који су намргођени и нељубазни.

Али сада, у полупразној вароши, лако је приметити свакога ко усред дана мокри наспрам туристичких пансиона уз плажу или се преко ваше главе довикује са комшијом. Добро се чују сви који лумпују до ситних сати и урлају на путу кући. Пандемија је у Неос Мармарасу очигледно многе вратила на „фабричка подешавања“.

То показује колико је тешко подићи ниво туристичке културе, а колико га је лако срозати. Срећа, те су таверне Димитрос и Парадисос или Хотел Арети, са најпоштенијим капућином на плажи, задржали ону шармантну мешавину професионалне услуге и срдачности по којима памтимо боље дане на грчкој обали..

број коментара 3 Пошаљи коментар
(недеља, 20. јун 2021, 08:04) - anonymous [нерегистровани]

Srbija

Super tekst ali imamo mi Srbi našu lepu zemlju i letujmo u njoj a Grke neka i dalje spavaju i neka se malo trgnu iz sna o masovnom dolasku turista.Pomognimo našim ljudima koji rade u turizmu

(недеља, 20. јун 2021, 07:25) - Ivan Zgrozeni [нерегистровани]

Gresite

"у рановизантијска времена било познато и као одмаралиште цариградске аристократије". U ranovizantijsko vreme (527-726) je bilo odmaraliste konstantinopoljske aristokratije. Na mestu grada Vizantiona, Konstantin Veliki je 11. maja 330. godine, proglasio Novi Rim, grad koji pamtimo i kao - Konstantinopolj. Konstantinopolj je postao prestonica Istočnog rimskog castva. Krstasi IV krstaskog pohoda uspevaju da ga osvoje 1204. Nakon toga biva sediste Latinskog carstva sve dok ga nikejski car Mihailo VIII Paleolog nije oslobodio 1261. i obnovio Carstvo, Pod Turke pada 1453. godine.

(недеља, 20. јун 2021, 00:11) - Djordje [нерегистровани]

Svaka čast za tekst

Zaista predivno. Istopio sam se i prisetio uživanja u neos marmarasu. U isto vreme i divno i tužno znajući šta nas je sve snašlo.

Ipak, pored svega što se objavljuje, mislim da je red da se ovakvi tekstovi počnu pisati vezano za našu državu Srbiju!

Evo kao srbin doživeo sam da CG prizna KiM i odustao sam od CG letovanja.
Čekam Grčku da vidim šta će i kako će oni učiniti.

Ne zamerite, ali ja odmaram tamo gde ja i moj narod imaju poštovanje,a ne gde me smatraju osobom iz loše države.

Usput Španija je i sada uz nas a imaju obalu od preko 2000km....