Читај ми!

Веровали или не, упорност се не исплати, срећа је у одустајању

Склоност ка величању истрајности карактеристична је у културама широм планете. Ипак, научници тврде да то није врлина већ мањкавост мозга која појединце неретко доводи на ивицу понора. Трик је у томе да знамо када треба да одустанемо од циља, ма како сјајан био.

Шивон О'Киф једна од десетина хиљада учесника Лондонског маратона 2019. године, приметила је да је скочни зглоб почео да је боли након пређених 6,5 километара. Како су пренели медији у то време, такмичарка је наставила да трчи упркос све већем болу. Након још шест километара, њена фибула, кост потколенице, је пукла.

Лекари су јој превили ногу и саветовали да не наставља трку, али је О'Кифова то одбила. На крају је истрчала маратон трпећи скоро неподношљив бол и ризикујући трајне повреде током преосталих 30 километара.

Да неко трчи са сломљеном ногом и то 30 километара, звучи нестварно. То је приметио чак и њен ортопедски хирург. Ипак, оно што је још невероватније је да ова прича није тако неуобичајена. Истог дана, након пређене исте деонице, други тркач, Стивен Квејл сломио је стопало. И он је наставио да трчи и то уз толико јаке болове да је током последњих 15 километара морао неколико пута да се зауставља ради медицинске помоћи. Али као и О'Кифова, завршио је трку.

У професионалном покеру знати када треба одустати је вештина преживљавања која одваја елитне играче од остатка „чопора“.

У већини области живота људска бића имају тенденцију да величају истрајност, толико да брза претрага на „Гуглу“ открива многе друге приче о тркачима широм света који не одустају иако трпе ужасне повреде задобијене усред трке.

Гледајући ове врсте прича многи помисле да би волели да имају такву истрајност. Али да ли је такозвани грит, то јест упорност на своју штету, врлина када останемо предуго у лошим везама, на лошим пословима и у лошим каријерама?

Зашто подржавамо упорне иако можда греше? 

Рекло би се да је велики број коментара о тренду отказа незадовољних запослених (Great Resignation) у другој пандемијској години, био негативан и да су критиковани људи који су масовно напуштали своје фирме.

Као да је владало мишљење да су милиони људи губитници јер су, током глобалне здравствене кризе, отишли ​​са послова које нису желели да раде.

У међувремену, запослени који „тихо дају отказ“, то јест, остају на послу који им се више не свиђа али уз минималан труд, чисто да би задржали позицију, добијају подршку и саосећање са свих страна.

Жеља да се истраје, чак и када је она у најбољем случају половична, није ограничена на појединце. Предузећа држе запослене са добром биографијом који не раде довољно или настављају да нуде производе који очигледно нису успешни. Нације проводе године, понекад и деценије, бацајући новац и људске животе на ратове у којима не могу да победе.

Ово је лоша страна упорности. Иако вас она може навести да се држите ствари које су битне, претерана истрајност вас такође може навести да не одустајете од ствари које нису вредне труда, као што је завршавање маратона након што вам фибула пукне на десетом, једанаестом километру.

Коаутор бестселера Freakonomics, економиста Стивен Левит, 2013. године је поставио веб-локацију за бацање виртуелног новчића. Рекло би се да нема превише оних који би користили такав алат да би донели било какву одлуку, али како је време одмицало, испоставило се да је више од 20.000 људи то урадило, укључујући око 6.000 оних који су се двоумили око озбиљне одлуке, као што је напуштање посла, пензионисање или раскидање емотивне везе.

Левит је закључио да, ако су то заиста биле такве одлуке да се ослањање на бацање новчића чинило као добра опција, људи који би се одлучили да задрже стање какво јесте, требало би да су срећни исто онолико колико и они који су напустили посао или свог партнера.

Али када је два и шест месеци касније контактирао оне који су бацали новчић, открио је да су они који су одустали у просеку срећнији од оних који су истрајали. Иако су одлуке можда деловале као да је подједнако разлога за и против, оне заправо уопште нису биле такве.

Судећи по срећи учесника, одустајање је било очигледно бољи избор. То је значило да су до одлуке дошли прекасно, много после момента када су опције имале скоро исту вредност.

Заблуда о направљеном трошку 

Током скоро пола века научног истраживања, идентификовано је мноштво когнитивних сила које нас терају да одложимо одустајање од нечега. Најпознатија је заблуда о нaправљеном трошку, коју је први пут идентификовао као општи феномен економиста Ричард Талер 1980. године.

У питању је когнитивна грешка у којој људи узимају у обзир новац, време, труд или било које друге ресурсе које су претходно уложили у подухват, приликом доношења одлуке о томе да ли да се настави са трошењем.

Страх од тога да ћемо се одрећи, то јест изгубити оно што смо већ уложили, доводи до тога да и даље улажемо у циљ који више није вредан труда. Талер је касније добио Нобелову награду за своја истраживања на пољу бихевиоралне економије.

Отпор ка променама 

Још једна опште позната грешка која спречава људе да одустану је отпор ка променама (пристрасност статус кво, то јест тенденција да не мењамо ствари на које смо навикли), коју су 1988. увели економисти Ричард Зекхаузер и Вилијам Самјуелсон. Када се упореде две опције, и појединци и компаније се у великој мери држе оне која представља статус кво, чак и када је очигледно инфериорна у односу на опцију која представља промену.

Већа је вероватноћа да ће послодавац задржати запосленог осредњих способности него ризиковати да ангажује лошију замену. Исто тако, запослени ће остати на бедном послу јер је то статус кво, уместо да дâ отказ и пронађе боље запослење. Укратко – више волимо ђавола којег познајемо.

Ако чак и професионални спортски тимови, са својим армијама аналитичара и сталним притиском да победе, понављају сопствене погрешне процене, шта се дешава у нашим свакодневним животима? У којим везама остајемо предуго? Зашто тркачи завршавају трку са сломљеном ногом? Зашто запослени „тихо дају отказ“ уместо да једноставно дају отказ?

Бојимо се да када одустанемо признајемо неуспех, признајемо да смо потрошили енергију. Али морамо почети да размишљамо о губитку као о проблему који гледа у будућност, а не оном који гледа уназад.

То значи да треба да схватимо да је трошење још једног минута или још једног евра на нешто што више не вреди, далеко већи губитак од онога што смо већ уложили.

Насупрот увреженом мишљењу, победници много одустају. У ствари, тако побеђују.

број коментара 4 Пошаљи коментар
(уторак, 04. окт 2022, 08:39) - anonymous [нерегистровани]

Unutrasnji glas

Bez upornog i dugorocnog rada se ne dolazi ni do jednog znacajnog cilja u zivotu. Ali ako covek oseti u sebi da taj put kojim ide nije ono pravo onda je pametnije poslusati signale koji dolaze iznutra i odustati. U protivnom moze ostvariti jedino "pirovu pobedu" koja ga na kraju definitivno nece uciniti srecnim. Srecan i uspesan covek je onaj covek koji ume pouzdano da osluskuje samog sebe. Kljuc srece i uspeha je "samopouzdanje" ili "vera u sebe".

(субота, 01. окт 2022, 11:07) - anonymous [нерегистровани]

Linija manjeg otpora

Ljudima je prirodno usađena neka vrsta "linije manjeg otpora". Ako nekome okruženje kaže da ne mora da radi ništa, taj neko će raditi još manje. Nikako ne branim neku destruktivnu tvrdoglavost, ali poruka mladim ljudima kako je odustajanje "vrlina" je recept za neuspeh u životu. Visok nivo upornosti je neophodan za bilo kakav uspeh u životu, iako uporan rad često ne čini nikoga "srećnim" u trenutku dok mora da radi kao marva. Ideja o "sreći" u neradu i izbegavanju odgovornosti potiče iz nekih nakaradnih ideologija, koje smo (nadam se) ispratili na đubrište istorije.

(петак, 30. сеп 2022, 21:48) - Mala Šala [нерегистровани]

Nema šta

Hrišćanska misao.

(петак, 30. сеп 2022, 08:59) - anonymous [нерегистровани]

Веровали или не, упорност се не исплати, срећа је у одустајању

odličan tekst!