Тај филм нећете гледати, најбаксузнија филмска остварења

Има филмова који немају среће, филмова који баш немају среће, филмова који су тотални баксузи и има „Лов“ Крега Зобела.

Иако Лов никада неће стећи мистични статус као Дан када је кловн плакао Џерија Луиса, прича о кловну за време Холокауста коју овај глумац и редитељ никада није хтео да прикаже, и има судбину ближу оној коју је доживео Интервју Сета Рогена и Евана Голдберга, то не значи да није отворио једну потпуно нову раван проблема савремене кинематографије.

Дан када је кловн плакао је филм Џерија Луиса којим он као аутор напросто није био задовољан и одлучио је да га не прикаже.

Ако имамо у виду да је реч о холивудској продукцији у коју су уложена и томе примерена средства, ова одлука је сматрана крајње необичном. Ипак, сама деликатност теме и ауторова спознаја да филм није постигао оно што му је била намера, била је довољна да се у тој намери истраје, и данас о овом филму има понешто докумената везаних за само снимање.

Интервју Сета Рогена и Евана Голдберга, са друге стране, суочио се са другом врстом проблема. Рекло би се да су Роген и Голдберг помешали концепт телевизијског скеча, у ком аутор себи може да допусти много, и холивудског средњебуџетног филма и снимили остварење базирано око виц-премисе – шта би се десило ако би два новинара добила прилику да интервјуишу Ким Џонг Уна и задатак од тајне службе да га убију.

У периоду изласка филма Интервју, Холивуд је пролазио кроз период трансформације у коме је изненада због глобалне експлоатације филмова постало врло осетљиво бављење било којом врстом негативаца из конкретних држава које имају јако биоскопско тржиште.

Ноторно компликована Кина је почела да отвара друго највеће биоскопске тржиште за америчке филмове, а била је позната по томе да бојкотује читаву понуду појединих студија ако им се само један њихов филм не допада („Дизни“ је то доживео, рецимо, због Скорсезеовог филма Кундун), Русија је такође била у великој експанзији, и преостала је само једна земља према којој није било никаквог обзира – Северна Кореја. Они наиме нису увозили америчке филмове.

То је ишло толико далеко да су у римејку чувеног Милијусовог филма Црвена зора у којем војске СССР-а, Кубе и Никарагве окупирају Америку, Кинези првобитно били негативци, а онда је филм цео преправљен у постпродукцији како би их, уз помоћ специјалних ефеката, претворили у севернокорејске окупаторе.

Шале на рачун светских државника саме по себи нису новост у холивудској комедији, сетимо се Леслија Нилсена у Голом пиштољу како брише флеку са ћеле Михаила Горбачова, али Интервју је ипак желео да успостави мало јачу релацију са правим Ким Џонг Уном и да мотивише своје шашаве јунаке да га заиста убију.

Северна Кореја то није прихватила тако лако. Организовала је позамашан хакерски напад на студио „Сони“ и том приликом пустила неколико њихових најновијих филмова на интернет, објавила изузетно компромитантне преписке његових челника и практично пореметила односе са многим великим звездама. Тај хакерски напад је окончао каријеру тадашње челнице студија Ејми Паскал, а показао је колико лични анимозитети и ситнодушје утичу на доношење одлука у Холивуду.

Лов се на неки начин такође бави онима о којима савремени Холивуд може да каже шта год му пада на памет, а то су људи које је Никсон дефинисао као „тиху већину“, а Хилари Клинтон као „јаднике“ (наши политички новинари тако преводе тачан израз deplorables) – сексисте, хомофобе, расисте, ксенофобе – речју, гласаче који су пре Трампа имали тешкоће да се одлуче на изборима.

У овом филму они су протагонисти и жртве.

Сам заплет филма је базиран на данас већ доста трошеној али потентној премиси лова на људе коју смо први пут срели у краткој причи Ричарда Конела Најопаснија ловина. Многи филмски аутори су у протеклих девет деценија нудили своје варијације на тему, а првенствено су телевизијски сценаристи Ник Кјуз и Дејмон Линделоф понудили своју: шта ако лов организују представници либералних богаташких елита, а ловина су „јадници“ из говора Хилари Клинтон?

Премиса је сензационалистичка, али не само што по својој темељној поставци није нова већ је и сама инверзија коју приказује већ коришћена у филму Такер и Дејл против зла где двојица сељака из забити морају да се бране од студената са колеџа који су на излету помислили да су њих двојица серијске убице.

Ту смо дакле већ имали инверзију типичног тропа омладинског хорор филма где урбана омладина одлази у унутрашњост и тамо страда од руке мештана који баштине неизрецив ужас проистекао из неуредног живота, инцеста и сл. У Лову образована елита постаје ловац уместо жртва како смо иначе навикли.

Стога, две основне поставке Лова су познате, добро испробане и успешне. Новина је међутим што су све ове инверзије заправо произвеле шум и резултирале филмом са којим сам студио није знао шта да ради.

Хероји и „јадници“ 

Наиме, Лов је филм без хероја, сви су приказани карикатурално, главна протагонисткиња је немилосрдна према својим противницима што не приличи хероини жанровског филма, али неумитна је идентификација гледаоца са жртвом, и хтели-не хтели, аутори су направили филм у ком су „јадници“ ипак хероји.

Тако је Лов од једне приче о томе како су се америчке елите одродиле од народа, како је међу њима јаз који се не може превазићи, и покушаја да се то смести у шокантну жанровску форму одједном постао филм у ком су „јадници“ хероји за једне, а што је још занимљивије и пример говора мржње за друге противнике главнотоковске холивудске струје. 

Сензационалистима са опскурних десничарских сајтова није требало много да почну да тврде како, ето, сада холивуске елите снимају филм о томе како се лове „јадници“ што наравно нема много везе са истином али звучи ефектно, док су либерална гласила сматрала да се кроз једну насилну причу додатно долива уље на ватру у већ подељеном друштву.

Нама уосталом такве ситуације нису стране – само годину дана пре случаја филма Лов, Симо Спасић и таблоиди су се у нашој јавности посветили разрадама тога како ће изгледати тада још неснимљени филм Мезимица. Ишли су толико далеко да је Симо Спасић чак и измислио о чему се ради у филму и то надахнуто препричавао на телевизији иако је сценарио био доступан у јавности.

Уместо биоскопа – стрим 

Сличну тактику применили су Линделоф и Кјуз. Како нису могли да пусте у циркулацију завршени филм, процурео је на интернет сценарио филма, али није преокренуо ситуацију.

Врхунац ироније је, наравно, у томе што су Ник Кјуз и Дејмон Линделоф део управо тих елита које критикују и део врхунског холивудског мејнстрима који је овог пута снимио дело чија значења није у потпуности успео да контролише. 

Пред премијеру крајем лета прошле године, студио „Јуниверзал“ је одлучио да ипак не пусти филм Лов ни у биоскопе, ни на друге платформе. У једном тренутку је деловало као да ће се придружити Луисовом Кловну.

Ово свакако не би био први пут да Холивуд одложи приказивање неког филма јер су се актуелни догађаји поклопили са неком од тема филма – рецимо Зулендер Бена Стилера је као комедија о терористичком нападу изашао у време напада 11. септембра што је сматрано проблематичним и неумесним.

Међутим, Лов се суочио с тим да се можда у неком дужем периоду околности неће променити јер „проблем филма“ није тренутни или повезан са неким конкретним инцидентом.

Па ипак, овог пролећа, студио је одлучио да пусти Лов у биоскопе, управо користећи имиџ „забрањеног филма“ у промотивној кампањи. И баш у време изласка филма у биоскопе, наступила је пандемија коронавируса која му је онемогућила нормално приказивање. На крају, студио га је пустио на стриминг.

Проблематична карикатуралност 

Сам Лов у продукционом погледу није скуп филм, спада у производну линију компаније „Блумхаус“ која прави скромно буџетиране али врло успешне жанровске филмове, од којих неки касније постану уметност – рецимо прошлогодишња сензација Ми Џордана Пила.

И збиља, Пилов рад је постао нека врста златног стандарда када су у питању естетски и друштвено ангажовани потенцијали савременог жанровског филма.

У том погледу, по радикалности премисе, Лов се може поредити са његовим изузетно успешним дебијем Бежи! који је поред огромног резултата на благајнама успео да освоји и Оскара за сценарио.

За разлику од филма Бежи! који је био доста јасна прича о расизму и дуготрајним односима доминације у америчком друштву, Лов је очигледно оставио много више простора за тумачење.

Чини се да је један од основних проблема у рецепцији овог филма управо та карикатуралност којом су аутори желели да уравнотеже обе стране, заборавивши да су управо хумор и мимови постали најјаче оружје Трампове кампање и да се она вешто поигравала сликом америчке непросвећене сиротиње управо је мобилишући кроз то.

Филмови за Трампове бираче 

С друге стране, начин на који су грађене карикатуре либералне елите, много више одговара трамповцима него тој елити. Када се све то споји са формом која је пар екселанс популистичка, настао је филм који има моћ да поларизује, отвара конфликте, оправда и евентуалне насилне реакције, а на крају притом буде и забаван онима које би требало да критикује.

Занимљиво је да је један тексашки продуцент већ препознао ту потребу људи који гласају за Трампа или га разумеју да добију филмове који ће показати прихватање за њих.

Тако је у Остину настала кућа „Синестејт“, а однедавно и њена подетикета „Ребелер“ која ће се бавити управо таквим филмовима.

Наравно, америчка десница већ деценијама има филмску продукцију која је задужена да прати њене импулсе. Чак ни мејнстрим студији не избегавају да се укључе на тржиште верског филма од када је Мел Гибсон оборио све рекорде гледаности Страдањем Исусовим.

Али и политичка екстремна десница има своје филмове Б-продукције који практично не стижу до биоскопа али праве солидне резултате на кућним форматима.

Верујем да премиса филма Лов врло лако може да се нађе у неком од тих наслова који и иначе говоре о неким дистопијским или тенденциозно приказаним околностима у којима либерали преузимају власт, разоружавају америчке домаћине и онда их препуштају на милост и немилост антифа бандама.

Више од вица 

Далас Соније из „Синестејта“ има другу стратегију. Његове продукције имају високу уметничку вредност. Филмови Крега Залера Побуна у затворском блоку 99 и Два лица закона приказани су у Венецији, нашли су се на годишњим листама многих критичара, а у главним улогама су имали неке од најпопуларнијих декларисаних десничара међу глумцима попут Мела Гибсона и Винса Вона.

Стога он непрестано кокетира са тиме да ли снима само политички некоректне филмове или се обраћа Трамповим гласачима, али чини се да оно што ради има одјека и на фестивалима и међу публиком.

За разлику од филма Интервју, који се исцрпљује у премиси која се може сажети у један помало неумесан виц, Лов је свакако битно садржајнији, иако је формално реч о бруталном споју трилера-потере и црне комедије.

Зато овај филм треба да виде и они које можда не занима толико жанровско узбуђење колико деликатне линије у презентацији друштвених процеса које могу филму сасвим нехотично дати неки други предзнак.

Да ли ћемо памтити филм Лов осим по овом инциденту тешко је рећи, и то не зато што је ово филм за заборав већ можда баш зато што није способан да се допадне ономе коме је требало.

број коментара 6 Пошаљи коментар
(недеља, 29. мар 2020, 14:32) - Žarko [нерегистровани]

Bravo za uredništvo

Ko bi rekao da će portal RTS-a postati referentno mesto za tekstove o kinematografiji! Nisam ni čuo za film, a odgledah ga sad u jednom dahu. Dajte još ovakvih stvari i još preporuka za filmove!

(недеља, 29. мар 2020, 12:45) - prava krystal [нерегистровани]

filmčina

Krenuo sam da gledam film zbog zabrane i cele te afere a dobio sam baš filmčinu u kojoj sam uživao. Hvala na preporuci!

(четвртак, 26. мар 2020, 15:37) - anonymous [нерегистровани]

The Hunt

Smeće neopevanih razmera.

(среда, 25. мар 2020, 20:34) - deplorable [нерегистровани]

kontroverze na stranu

"lov" je dobar film. a ovo što je bio pomeran je samo fini bonus da privuče i one koji ga inače ne bi gledali. ono što mene zanima - da li bi ovaj film stigao u naše bioskope da nije bilo korone?

(уторак, 24. мар 2020, 09:54) - anonymous [нерегистровани]

Стил који се препознаје

Почела сам од коментара али па сам прешла на почетак текста. Већ из првог пасуса препознаје се стил Димитрија Војнова. Било да пише о фиулму, кошарци, политици, ... увек је аутентичан и свој, свој, до коске.

(уторак, 24. мар 2020, 00:28) - anonymous [нерегистровани]

Divno

Ne znači da se obavezno slažem sa svim rečenim, ali sjajno je pročitati tekst nekoga ko poznaje materiju o kojoj piše. A povrh toga, autor ume i da se izrazi i da napiše. Pročitah ceo tekst iako me nijedan od pomenutih filmova uopšte ne zanima (a verovatno ni većinu onih koji tekst uopšte primete) što dovoljno govori o kvalitetu samog članka. Na kraju se, gotovo paradoksalno, razočarah samo kada sam video ime autora. Očekivao sam da je u pitanju neki neotkriveni biser, spreman već na brojne superlative. Umesto toga, skoro snuždeno zaključih da ovakav tekst, onda, moramo i da očekujemo. :) U svakom slučaju, divno čitanje za laku noć.