Читај ми!

Глумица Софија Рајовић: Ко не зна шта је зависност од шећера – благо њему

Глумица Софија Рајовић годинама живи са инсулинском резистенцијом, а пошто сама о болести није занала ништа док је није добила, решила је да о свему отворено говори како би и други можда препознали свој проблем. У РТС Ординацији причала је о томе шта ју је и како довело до инсулинске резистенције, како ју је открила и којих се сада правила придржава како би добро контролисала своје стање.

Инсулинска резистенција постала је болест савременог човека, а гошћа РТС Ординације, глумица Софија Рајовић је пре шест-седам година сазнала да је и она једна од оних који треба да се ухвате у коштац са овим проблемом.

Посумњала је да се нешто дешава због проблема са вишком килограма које је за кратко време добила у Америци. „То је било нешто стравично – ја сам се за 23 дана угојила скоро 10 килограма“, отворено каже, и додаје да је најчудније у свему било што у том периоду уопште није много јела.

Додуше, признаје, јела је слаткише, али уз опаску да то ради цео живот и да није ништа драстично променила да би се толико угојила. То јој је био сигнал за аларм.

Међутим, по повратку у Београд пријатељи су је тешили да се није угојила баш тако много, међутим, била је упорна да докаже како „нешто није у реду“ и кренула је да трага за одговором.

Иако свесна своје тежине, коментари околине су јој изузетно сметали, и истиче да иначе сматра ружним и дегутантним коментарисање туђег изгледа.

„На пример да цура има акне, чему коментар 'види какво ти је лице', или ако има проблем са килажом.... Такви коментари су чист безбразлук“, сматра Софија.

Сетила се и како су у неком тренутку новине објавиле да је глумица у другом стању, па је морала да објашњава да је само „елегантно попуњена“.

Дијете утичу и на друштвени живот, тврди Софија

Све док није сазнала да има инсулинску резистенцију држала је дијете од којих су неке биле врло депримирајуће, јер се након ригорозног одрицања дешавало да смрша минимално, па је тако једном смршала свега 400 грама, што је то врло тешко поднела.

„Е то доводи особу у лудило. Ви се месецима одричете нечега, мерите се, и кад станете на вагу видите губитак од не знам колико грама... Па онда промените дијету и опет се дешава иста ствар, а онда одете на један ручак и сва та килажа се врати“.

Говорећи о психолошки аспектима борбе истакла је да ју је све то доводило до неког вида анксиозности и депресије.

„То утиче на социјални живот – не можете да одете у ресторан, па се тамо питате шта јести... Онда дођете до момента кад схватите да цео живот калкулишете кад и шта јести, у стилу – 'ако сам сад појео ово, сутра нећу оно' и то је стварно оптерећујуће на дневном нивоу. Кад схватите да сте од 365 дана у години 300 дана размишљали 'да ли је то било паметно јести или не' – превише је“, наглашава саговорница Марије Поповић.

„Лутала сам да неко поверује да стварно имам проблем“

Софијино трагање за узроком проблема и правом дијагнозом трајало је скоро годину дана, да би тек након тога стигла до правог лекара који ју је послао на тест интолеранције на глукозу, и тада се јасно показао извор проблема.

„Превише имам потребу за слатким, значи то је школски пример инсулинске резистенције и онда ми је било чудно што нико није посумњао на то јер сам сваки пут стриктно рекла да имам ненормалну потребу за слатким, да чак и после одређене количине слаткиша, иако престанем да једем у том тренутку, опет бих јела“. Ипак, подвлачи да је у целој проблематици најбитније да је то решиво.

Тек уз прави лекарски приступ ендокринолога којим је изузетно задовољна, Софија је почела да решава свој проблем.

„То је доктор који има предиван приступ пацијенту. Значи, нема осуђивања, нема никаквог вида напада нити компликације, већ је он стварно у једном моменту рекао: 'Ако ти се стварно много једе слатко, узми нешто мало'. То је моменат у ком вас неко бодри да издржите своју борбу и да прихватите ствар мало блаже“, наглашава Софија, поредећи ово искуство са претходним непријатним и саветима по ком је, како каже, морала цео живот да подреди лечењу, да се константно бави кувањем здравих намирница, док је њој пријао више овај комотнији приступ уз објашњавање.

Тек са оваквим приступом, право лечење је постало изводљиво и једино могуће, тврди и наглашава да је изузетно важно придржавање преписане терапије коју јој је дао лекар.

Иако сада о томе прича са осмехом, није увек једноставно придржавати се свега, па признаје: „Морате да будете дисциплиновани, ја искрено мало јесам па мало нисам. Превелики сам хедониста да бих могла цео живот да се одрекнем неких ствари, па зато месец-два водим рачуна, па месец дана не водим... Док могу – тако ћу, а онда кад не будем више могла онда ћу вероватно морати другачије“.

Ко не зна шта је зависност од шећера – благо њему

У РТС Ординацији глумица Софија Рајовић открива и да када има потребу за слатким ипак не посеже за здравијом варијантом слаткиша, већ да је њен највећи проблем што иде „из крајности у крајност“.

„Мени је лакше да не узмем ништа слатко него да узмем нешто што само подсећа на слатко, јер ми се онда чини да ми се отвара апетит за слаткишима“.

На питање да ли је то врста зависности, Софија каже да: „Ко не зна, благо њему. Завиност од шећера буквално пореде с најгорим опијатима и дрогама. Ја тачно знам, имам моменте кад крећем неку исхрану и кад се одричем слатког – то је страшно. Ја бих сама од себе побегла у тим моментима и онда често кажем пријатељима: 'Мислим да не би требало да се виђамо наредне две недеље'. Бар некога да сачуавам“, сликовито објашњава до ког степена нервозе је некад доводи ограничавање уноса шећера.

Жеља ми је да се пробудим ујутру и да помислим „шта бих могла данас да обучем“, а не „где ручати данас“

Осим терапије добила је и препоруке да промени животни стил – да смањи унос слаткиша, уведе шетњу увече, тачније 45 минута брзог ходања, што јој баш прија. Ипак, ни ова динамична активност не скреће мисли са хране.

„Ја сам заиста цео живот неко ко је јешан и заиста уживам у томе. Жеља ми је да се пробудим ујутру и да помислим 'шта бих могла данас да обучем', или 'како да се нашминкам', као свака нормална жена, само да није 'где ручати данас'. Е мој се живот базира на 'Добро јутро: Где ручати данас?'“, признаје Софија.

Софија и даље воли да једе и свесна је да ју је претеривање одвело у проблем, али да са увођењем терапије има значајно мању потребу за слаткишима.

„То је оно што је мени било одлично, тај моменат да ја не морам да поједем слатко, то нема цену“.

Сада не једе чак ни воће, односно воћни шећер.

Софијно здравље по питању инсулинске резистенције сада је потпуно регулисано, а статус инсулина контролише једном годишње и стриктно узима своју терапију. Једини за сада необјашњив здравствени проблем код ње је вода коју њен организам необјашњиво задржава, па зато редовно иде на лимфну дренажу.

Поштује вечерње брзо ходање и пажљиво прати промене у свом организму, па када уочи да је добила неколико килограма, зна које намирнице одмах избацује и о томе поведе рачуна. Признаје да се свакодневно мери, иако зна да то није препоручљиво, али и то планира да избаци као дневну рутину.