Три године су потребне да се навикнете на живот у туђини

Селидба из Србије и живот у имиграцији за највећи број људи подразумева страх од новог почетка и суочавања са чињеницом да у непознатој земљи професионална каријера почиње од нуле. У Канади, неписано је правило, одговарајући посао се пронађе три године после усељења и навикавања на ново окружење, другачији систем рада и живота.

Три године су и период за стицање искустава и препорука које воде ка добром послу. Незнатно је лакше онима са специфичним професијама или занатлијама који знају како и где да траже своје ново место. Али почетак од нуле пружа и слободу да се опробају у потпуно новим пословима.

Ванкувер је заједничка тачка за Јову, Мају, Марију и Ивана. Град у којем су пронашли своје место, неко пре 25, 20, 10 или тек пре годину дана. Мајина породица ове године слави четврт века од доласка.

Како је изгледао почетак?

„Покушавала сам да немам план Б, да не бих одустала. Тетка ме је отпратила са реченицом – 'Зашто одлазиш, тамо ћеш можда да переш судове, овде можеш да радиш оно што си студирала?' То ми је звонило у глави, зато нисам имала план Б“, наглашава Маја Лазаревић, стоматолог.

Са дипломом стоматолога, у Канади је две године трајао процес нострификације дипломе. Морала је поново да полаже „факултет у малом“. На свом „новом почетку“ радила је на смену у три ординације, често и шест дана у недељи. Данас је у својој ординацији.

„Не знате прво како ћете да прођете, а и кад прођете како ћете бити прихваћени. Долазите из мале земље, имате акценат, име. Али кад прође неко време схватите да су људи људи ако јесу и углавном буде добро“, додаје Маја.

Људи за Јову Бучера, у преводу Месара, кажу да је институција. Не може, каже, да направи довољно месних производа колико има оних који су жељни ћевапа, печења и кобасица. Његова је продавница рај за производе из домовине, али и место за размену информација које имигрантима олакшавају живот. Самом Јови није било лако када је пре 22 године са супругом и четворо деце стигао у нови дом. Машински техничар, првих осам година радио је у струци, али на терену.

„Монтирао сам панеле, секао, ишао сам од 4 до 11 навече сваки дан и кад ми је искрсла продавница, то сам купио и наставио годину дана да радим у компанији. Долазио сам овде у 6 сати, спремао фрижидере, па у фирму, па од 5 до навече опет секао месо и спремао. Није било лако, али исплатило се. Такав је живот“, каже Јово Рашковић, власник месаре.

Марија је, попут Јове, са новим животом започела и нову професију.

„Схватила сам да имам шансу за нови почетак и желела сам да се бавим нечим у чему ћу да уживам“, напомиње Марија Станојевић.

Из родне Рашке и Народне бибилиотеке Србије, у Ванкуверу је ускочила у ципеле агента за некретнине. Искуство у раду са људима било је добра основа, али да би променила посао, морала је поново у школу. Годину дана, уз малу бебу, стицала је нову диплому, и насмејала се на питање да ли јој је било тешко.

„Себе то никад нисам питала. Сигурно, ако гледаш ширу слику, да је Ванкувер један од најдинамичнијих светских тржишта. Долазе људи из целог света, велика конкуренција, али мени није било тешко. Битно је бити отворен, искрен и мене је посао и изградио овде као личност“, додаје Марија.

Врата су се, на неки начин, за Ивана, софтверског инжењера, сама отворила. Одлазак у иностранство је планирао годинама. Аустралија му се чинила далеком, за живот у Швајцарској би морао да научи немачки језик, у Америку му се није ишло. А онда је добио електронску пошту од угледне америчке компаније са позивом да им се придружи у Канади.

„У нашој струци је то често. Они јуре по Линктину људе који се баве нашом професијом, а који имају искуство. Стиже мени мејл једног дана да им треба човек као ја, и да ли би хтео да радиш за нас, и ја рекох можда. Спаковао се, отишао у Грчку на разговор са послодавцем и убрзо добио авионску карту за Ванкувер. Једно од питања које смо себи постављали три месеца пошто смо дошли је: зашто нисмо дошли раније“, наводи Иван Величковић, софтверски инжењер.

Да ли би поново одлучили да крену од нуле? 

На питање да ли би себе могли да замисле баш на овом месту, када би се вратили на почетак своје приче, сви имају потврдан одговор.

„Могла бих. Не знам да ли бих била власник ординације, да ли сам о томе размишљала, али мислим да већина стоматолога мора тако да размишља“, каже Маја Лазаревић.

„Имам четворо унучади, средили смо се, скућили, остварили смо оно што смо желели и то је то“, наводи Јово Рашковић.

„У овом тренутку имам прилично јасну представу где ћу бити у нареде две године, пет, десет година“, тврди Иван Величковић.

„Никад није касно за нови почетак, било где“, истиче Марија Станојевић.

„Боље сутра“ никоме није обећано, али, слажу се сви, доћи ће ако се у будућност гледа храбро и вредно иде ка циљу. Где год били, и какав год да вам је почетак.

број коментара 14 Пошаљи коментар
(уторак, 18. феб 2020, 19:42) - anonymous [нерегистровани]

@Granice, drzave, religije...postoje samo u nasim glavama

Svakla cast za komentar!

Ja se gde god odem osecam barem delimicno kao kod kuce, i sve ljude koje sretnem smatram pomalo svojima!

Koga god u zivotu upoznate, on postaje deo vaseg zivota, hteli vi to ili ne.

Naravno, svi volimo zemlju iz koje smo potekli, ali osim administrativnih, granice izmedju ljudi ne postoje, osim u glavama.

Pozdrav iz Nemacke!

(уторак, 18. феб 2020, 18:39) - anonymous [нерегистровани]

Granice, drzave, religije...postoje samo u nasim glavama

Sve zavisi od POLAZNE situacije. Sasvim je razlicito da li je covek od nekud otisao MORANJEM (financijskim, politickim, ratnim etc.) ili DOBROVOLJNO (zenidbom, udajom-o, vidi i to postoji IZ LJUBAVI :-) radoznaloscu i zeljom za prosirenjem horizonta i skidanjem predrasuda. JESTE moguce razlicita mesta, jezike, drzave, ljude OSECATI SVOJIMA..i u SRCU IMATI SASVIM DOVOLJNO MESTA za sve to (kao za NEKOLIKO sopstvene DECE). Probajte, nista necete izgubiti, niti IZDATI, vec cete naci i SRECU i MIR SA SOBOM i sa DRUGIM LJUDIMA, ako se svuda na planeti osecate kod KUCE.

(уторак, 18. феб 2020, 18:20) - Vinko [нерегистровани]

26 Leta

i jos se nisam navikao,ovo je cista propaganda,nigde lepse nego u Srbiji,

(уторак, 18. феб 2020, 18:06) - anonymous [нерегистровани]

Menjajmo se u svojoj zemlji

Slazem se sa kolegom inzenjerom u potpunosti. I ja sam relativno lako pronasao posao, ali kada bi se vrednovale besplatne stvari koje svak ima u svojoj zemlji videli bi da smo u Srbiji neuporedivo bogatiji. Na zalost treba da prodju godine i godine, da dobro zaradis pre nego sto to vidis. Ovi sto pominju tri godine ili tri meseca to je samo bajka.

(уторак, 18. феб 2020, 17:34) - anonymous [нерегистровани]

i obrnuto

Treba takodje par godina ljudima koji se posle 30tak i vise godina vracaju u Srbiju iz inostranstva da se priviknu na zivot u Srbiji. Mnogi u tom privikavanju i ne uspu. Bez obzira sto su u Srbiji napravili kucu i sto imaju sve uslove za zivot i dalje kao penzioneri ostaju u inostranstvu u blizini svoje dece i unucadi. Nazalost sve ono sto su u Srbiji napravili za penzionerske dane zvrlji prazno:

(уторак, 18. феб 2020, 15:53) - Volgograd [нерегистровани]

Život u Rusiji

Te 2015 godine, jula meseca, optutovao sam za Volgograd. 2000 evra u džepu. Uplašen kako će se sve složiti, bio je ovo veliki korak, ali srećom imao sam unapred obezbeđen smeštaj i time sam se kako-tako tešio. Vrlo brzo sam se navikao na sredinu, jezik i kulturu, i odličnu rusku hranu. Uglavnom je sve jeftinije nego u Srbiji, hrana-smeštaj-prevoz-računi i usluge, osim voća i, ponekad, povrća. Promenio sam nekoliko svakojakih poslova, dok nisam slučajno ispekao kolače i napravio tortu da odnesem susedima na venčanje. Ljudima se je svidelo, a i bilo im je interesantno kako 'мужчина из Сербии' pravi tako dobre poslastice. Tada nisam bio zainteresovan da se time bavim, a ni u mogućnosti—kuhinja koju sam imao u prvom stanu, u jednoj od poznatih starih, ali izuzetno toplih, Hruščevih zgrada, je bila mala i neopremljena. Ipak, nedugo zatim, kako je sve više prijatelja, a i novih poznanika, bilo zainteresovano i izrazilo želju, napravio sam računicu i shvatio da bi ovo mogla da bude veoma ispunjujuća i zabavna aktivnost. I tako sam počeo da pravim torte i kolače, naravno uz veliku pomoć najbližih prijatelja i komšija; sam sigurno ne bih mogao da uspem. Da zaključim, trebalo mi je nepunih mesec dana da se naviknem na novi život u Rusiji, i oko tri da obnovim poznavanje jezika kako bih mogao da vodim svakodnevnu konverzaciju; uzgred, Engleski ovde apsolutno niko ne govori. Nisam osećao neku nostalgiju za Srbijom, bilo mi je prijatno i toplo u novoj sredini; grad je prosto ispunjen kulturnim dešavanjima i parkovima, i prelepom promenadom pored reke Volge. Sve dok te prve jeseni nisam naišao na ulicu koja me je podsećala na rodni grad; bio sam preplavljen emocijama, čak me je i srce malo zabolelo. I od tada, tu jedinu ulicu u gradu čuvam za posebne šetnje, kada mi je potrebna toplina i osećaj domovine. Tako da, mili ljudi, nađite sredinu za koju mislite da ćete se osećati komforno, i otputujte. Barem jednom, ako je u inostranstvu otputujte kao turista, da osmotrite mesto i uverite se da li ste spremni da se preselite.

(уторак, 18. феб 2020, 15:22) - anonymous [нерегистровани]

Pecalba

Nije svaka tudjina ista. Neke zemlje su nam izrazito nenaklonjene kao Velika Britanija. Tu je nasim ljudima najteze da se ostvare, jer nailaze na veliku diskriminaciju. Zemlje u Evropi gde nasima najbolje ide su: Nemacka, Francuska, Svajcarsja, Austrija, Svedska. U Americi, Kanadi i Australiji su svi koji zele da rade dobro dosli i prilika za uspeh je vise nego u Evropi.

(уторак, 18. феб 2020, 15:11) - anonymous [нерегистровани]

advantage

prednost je u stabilnosti sistema vise nego u brzini napredovanja! Ko razmislja na duzi rok i spreman je da zrtvuje 10-15 godina bez raznih proslava (svaki cas i sa bilo kim), onda moze da udje u tu pricu.Ko se nada uspehu za nekoliko godina...bolje da se ne zalece!

(уторак, 18. феб 2020, 14:33) - anonymous [нерегистровани]

Nije tačno

Bio sam tamo u toj tuđin 25 godina... Evo me nazad u Srbiji. Dok si živ nećeš se navići

(уторак, 18. феб 2020, 14:07) - anonymous [нерегистровани]

Subjektivan osećaj

Ja sam se na život u inostranstvu navikao skoro pa odmah, u prva 2 do 3 meseca. Trebalo bi mi vremena da se ponovo naviknem na život u Srbiji, ali nadam se da se to neće desiti.