Основао је Индонезију, а мачке назвао Хитлер, Мусолини и Тито

„Не могу да се оженим, све док Индонезија не буде независна држава“, говорио је голуждрави младић скромног изгледа али невероватне унутрашње снаге, Мухамед Хата. Био је до сржи посвећен свом циљу, свом сну – независној, слободној Индонезији и није желео да енергију троши на било шта друго.

У просторији пуној помрачине и неизвености, када се није знало хоће ли се потписници Прокламације независности дуго наносити својих глава, било је двадесетак душа. 

Свој потпис на драгоцену одлуку која је успоставила Индонезију какву данас знамо храбро су пристали да ставе само Сукарно и Хата. Сукарно је својом руком Прокламацију писао, док је њен текст Хата - диктирао.

Био је то преломан тренутак између јапанске окупације и повратка Холанђана у своју колонију, августа 1945. године. Брод будућности своје државе у којој живи више од 300 различитих народа раштрканих на 18.000 острва, заувек су ово двоје храбрих људи усмерили у правцу јединства и независности.

На срећу по његову ћерку Халиду, са којом управо испијам индонежанске чајеве, Хата није дуго чекао и после 10 часова 17. августа 1945. године, када је прочитана Декларација о независности Индонезије, могао је да се позабави и својим љубавним животом.

„Само три месеца касније оженио се девојком коју је за њега изабрао Сукарно. Моја мајка је била чак 20 година млађа од њега. Они се нису уживо дружили, можда су се једино на неком скупу срели, али јој се он допадао, знала је о њему из новина и са радија. Када јој је моја тетка саветовала да се не удаје за старца, мајка је само рекла 'Он се мени јако допада!'" прича ми Халида сетно се сећајући велике љубави својих родитеља. 

Ниједно острво није довољно далеко 

Постоје људи чија енергија, мисао и живот трају вековима и који постају синоним за земљу из које су.

То је случај са Мухамедом Хатом, декицом чији лик се може видети и на највећој индонежанској новчаници. Међутим, ван Индонезије, лик и дело овог великана нису довољно познати. У Србији су, могло би се рећи, сасвим неоправдано - сасвим непознати.

Хата је први пут привукао пажњу медија још 1927. године, током студија у Холандији када је провео шест месеци у затвору зато што је уређивао тајни часопис посвећен независности Индонезије.

На суђењу се спектакуларно бранио, а у свом говору, који је постао славан под називом „Слободна Индонезија", још тада је рекао: „Индонезија и Холандија могу да сарађују једино ако је Индонезија независна и ако се третира као равноправан партнер, а не ако има статус колоније, у противном су наши интереси супротни, и ми не можемо сарађивати."

Тиме је, заправо, позвао Индонежане на пасиван отпор колонизатору, слично Гандију.

Халида Хата са великом љубављу прича о свом оцу: „Када се вратио у Индонезију он је чак три пута прогањан на удаљена острва, у неку врсту затвора на отвореном. На острвима Банда, окружен једним од најдубљих океаном на свету, са собом је понео само 16 товара књига! Тамо је отворио школу у којој је обучавао младе Индонежане. Толико су неки родитељи имали самосвести и желели образовање за своју децу, које је тада било веома ограничено, да су чак са Суматре, три хиљаде километара далеко од места на коме се он налазио, слали децу у његову школу!"

"Али, ни то није Холанђанима било довољно далеко. Послали су га на Папуу, усред прашуме и онда му понудили да тамо за колонијалну канцеларију ради као ћата! Обећали су му нешто новца и брз повратак кући. Он им је одговорио: 'Да сам хтео да за вас радим, радио бих у Џакарти и то за много већу плату'", прича Халида.Многе Хатине реченице и мисли постали су синоним за одлучност, храброст, јасан и посвећен животни пут. А све то без насиља и агресије, али не и без одлучности. И не без знања.

Образовањем до ослобођења 

„Ми смо намерно свом покрету дали назив „Пендикан" - „Образовање". То није била никаква грешка. Људи који нису разумели, смејали су нам се и говорили да наша политичка партија звучи као школа. Али, нама не смета да нам се смеју. Чињеница је да ми желимо прво да стекнемо образовање, ми желимо да прво идемо у школу, да учимо и ојачамо наш дух. (...) Независна Индонезија не може настати само (политичком) кампањом. Ми морамо да знамо како да исправно радимо, од кампање до организације. (...) Политички програм могу спровести једино људи који имају знање..."

После много мука, борби и неизвесности Сукарно је постао први председник Индонезије, а Мухамед Хата његова десна рука, први потпредседник а затим премијер најмногољудније муслиманске земље на свету.

Један амерички посматрач је у то време записао да је првих година независности све административне послове, комплетно практично, дневно функционисање независне Индонезије, организовао Хата.

Он је основао Народну банку Индонезије и уз велику муку наместо јапанског и холандског новца увео индонежанску рупију; он је основао први индонежански универзитет у Јогјакарти...

Несврстаност и глас против Косова

Укратко: све што је урадио, унето је у темељ данашње Индонезије. Зато што је радио квалитетно и посвећено, тај темељ је чврст и омогућава развој модерне државе.

Индонезија је ускоро постала оснивач несврстаних заједно са Југославијом, Египтом и Индијом. Пут ка тој политици такође је уцртао Хата још 1948. године, док је први Самит несврстаних одржан у Београду 1961. године.

У говору под називом „Котрљање између два камена" Хата јасно зацртава правац индонежанске спољне политике, који ова држава и данас прати.

Хата захтева да Индонезија има своје, независно мишљење о различитим питањима и да у међународним односима буде активна, али увек пратећи своје интересе, а не интересе Америке, Совјетског савеза или било кога другог.

Та доктрина носи назив„независност и активност" и може се рећи да је управо по тој доктрини Индонезија 2015. године гласала у вези са захтевом за пријем Косова у УНЕСКО.

Притисци су тих дана били огромни, а индонежански званичан став за све био је - неутралност.

Србија готово да није рачунала на њихов глас. Када је дошло гласање, гласали су против пријема Косова у УНЕСКО, а изненађеним Србима су то овако образложили: „Одлуку смо давно донели, али нисмо желели да било ко врши притисак на то како ћемо гласати!"

Имали су добре учитеље. Имали су Мухамеда Хату.

Књиге, књиге па супруга 

Поред свог политичког рада, Хата је познат као један од најпосвећенијих индонежанских библиофила, а мене је управо то довело у његов дом. Његова љубав према књигама и знању је легендарна.

Удружење Адлигат које водим, у оквиру којег су отворени Музеј књиге и путовања и Музеј српске књижевности, поседује највећу збирку књига и предмета о Индонезији у југоисточној Европи. А таква збирка без представљања Хате не може бити комплетна.

Беспрекорно чист, пространи дом још увек је већином идентичан као што је био док је Хата ту још увек живео. Старо и ново доба преплићу се у просторијама, остављајући посетиоце без даха.

Оригинални намештај који је набавио Хата и даље је на свом месту, као и мноштво украса. Ту је и урамљена новчаница која још увек важи, на којој се смеши заједно са Сукарном. Али када се уђе у Хатину библиотеку, која се налази на спрату зграде, улази се у другачији универзум. Енергија је ту другачија, то је старо доба и ту Хатин дух борави и данас. Та просторија је света.

Халида у мени лако препознаје очеву страст. „Кашаљ, љубав и љубав према књизи не могу се сакрити", каже ми уз осмех и наводи како је њена мајка увек говорила: „Хата има три жене.

Прва жена су му - књиге. Друга жена су му - књиге. Ја сам му трећа жена".

Ципеле у новчанику

Хата је живео и умро веома скромно. За разлику од свих других у политици који су се обогатили, често довољно и за наредних педесет генерација, Хата је далеко више волео своју земљу и свој чист образ од новца.

Индонежани то памте и знају. И даље се препричава како се мучио да покрије рачун за струју, како је једва скупио новац да жени купи машину за шивење, како је жарко желео да носи једне брендиране ципеле,чак толико да је њихову слику исекао из новина и носио у свом новчанику.

Али их никад није купио - биле су прескупе, а паре, када би их имао, увек је ипак радије трошио на књиге. Зато се и може рећи да је цело његово богатство и духовно и материјално, сажето у његовој библиотеци. 

„Књиге је толико волео да је за њега то био једини начин да искаже љубав својој супрузи. У Индонезији је било уобичајено да младожења млади поклони злато за венчање.

Хата је тада написао књигу'Свет грчке мисли' и њу је поклонио као свој брачни дар љубљеној. То је изазвало запрепашћење многих. Нарочито велико запрепашћењеоних који се не разумеју ни у књиге, ни у љубав изазвало је то што је његова тек венчана супруга поклон радосно прихватила! Схватила је оно што чак није ни Хатина рођена мајка, коју је овакав поклон ужаснуо, да су књиге оно највредније што Хата поседује, вредније и трајније од свог злата које би јој икада могао поклонити, а да су грчки погледи на демократију у великом и његови лични ставови", прича Халида.

Љубав јача од сунца 

Хата је био одан супруг и своју жену је јако волео. И данас Индонежани, као пример непоправљивог романтика,помињу како је он увек ходао или седео са оне стране са које сија сунце, како би му жена увек била у хладу његове сенке. За људе који живе у појасу екватора, којима је Сунца и топлоте преко главе, то је највиши ступањ пожртвовања и љубави.

Хата је обожавао животиње. Најчешће је удомљавао дивље мачке. Имао је много мачака, којима је често давао занимљива имена као што су Хитлер и Мусолини. Прича се да је једну мачку звао и Тито, мада се ћерка тога не сећа.

Чињеница је да је пријатељство Сукарна и Тита оставило дубок траг на Индонежане. Овде се некада школовање није могло завршити без да сви знају пуно Титово име, о чему сведочи бивши амбасадор Индонезије у Србији господин Самуел Самсон.

Многи моји индонежански пријатељи зову се 'Тито'. Најчешће своје име не повезују са Србијом, али када их питам шта њихово име значи добијам одговор: „То је Сукарнов најбољи пријатељ, Јосип Брос" (са С!).

Пријатељство Сукарна са Титом одразило се не само на Хатину мачку, већ и на његову породицу. Један од његових рођака је шездесетих година постао амбасадор у Београду у новоотвореној амбасади, импозантном здању за које су посебно са Балија донете велике фигуре од вулканског камена, направљеном да сведочи о пријатељству две државе и народа.

 

Судбина сада Мухамеда Хату поново повезује са Србијом. Халида Хата је упутила молбу да Адлигат помогне саветима у организацији и чувању Хатине библиотеке, те у реконструкцији простора у којем се налази и на успостављању Фондације Мухамеда Хате. Велику част и обавезу осећао сам док сам прегледао велику библиотеку, заправо целу кућу-музеј која није доступна јавности.

По обичају, босоног, седео сам за Хатиним радним столом и листао књиге са његовим белешкама. Адлигат је замољен да одржи предавање о нашим искуствима са чувањем значајних легата и заоставштина наследницима Мухамеда Хате. Велика част и обавеза. Велика нова, веза наших народа која ће остати упамћена у историји. 

Хата је волео књиге више него било шта у животу. Често је трошио целу своју плату на добру литературу. Када је требало да купе први еркондишн, што се сматра насушном потребом у врелој тропској клими, он га је ставио у - библиотеку! Често је говорио да би радије био у затвору са књигама него на слободи без њих, јер где су књиге - ту је и слобода. Са тим се морамо сложити.

број коментара 7 Пошаљи коментар
(петак, 10. апр 2020, 11:52) - anonymous [нерегистровани]

Svi su dobri samo naš ne valja

Lepo sročen tekst, svaka čast. Još bi bio lepši kaba bi Tita ostavili na miru. Shvatam, ja, da je to tendencija, ali bar koristite proverene podatke, a ne -priča se...
Mogli bi da napišete neki tekst o Sorošu ili to zahteva malo više "hrabrosti"

(понедељак, 06. апр 2020, 20:57) - Valjevac [нерегистровани]

Posete u Valjevu

Dobro se sećam da je sredinom 60-ih godina u valjevsko naselje Hajduk Veljkov blok (sada je to naselje Milivoje Bjelica) dolazio automobil indonežanske ambasade, bio je to veliki ružičasti (moguće narandžasti) kabriolet američke proizvodnje, sa onim ogromnim ukrasnim perajima pozadi na zadnjim blatobranima. U to vreme to je bio zaista nestvaran prizor. Često su dolazili kod nekih svojih prijatelja, mislim kod porodice Janković. Moguće je da je to bio taj rođak Muhameda Hate. Od Jankovića je mislim živa ćerka, sin Zoran je preminuo.

(понедељак, 06. апр 2020, 11:13) - Z. Vasic [нерегистровани]

Veliki ljudi

Zao mi je sto sam tek sada prvi put cuo za ovog velikog coveka, coveka koji moze biti uzor mnogima a ne samo Indonezanima.
Hvala za ovaj poucan tekst.

(понедељак, 06. апр 2020, 11:04) - anonymous [нерегистровани]

apel

Drzavi Srbiji da pomogne koliko god je u mogucnosti.

(недеља, 05. апр 2020, 10:20) - rssi [нерегистровани]

Moramo da pomognemo

Судбина сада Мухамеда Хату поново повезује са Србијом. Халида Хата је упутила молбу да Адлигат помогне саветима у организацији и чувању Хатине библиотеке, те у реконструкцији простора у којем се налази и на успостављању Фондације Мухамеда Хате.

Mislim, da i država Srbija mora da pomogne u ovom slučaju. Indonežani su pokazali neverovatno prijateljski odnos do Republike Srbije. Zato predlažem, da država Srbijam pokaže, da to zna da ceni. Da pomogne znanjem, savetima ali i nekom, makar, simboličnom materijalnom pomoći. Možda 50.000 evra. Trebaće nam opet glas Indonezije u UN, u UNESCO, ...
Prijatelji se ne zaboravljaju.

(недеља, 05. апр 2020, 10:08) - anonymous [нерегистровани]

Hata

Kod nas se stvarno nije pisalo o značaju ovog čoveka. Tekuće gledanje na politiku (Tito-Sukarno) potisnulo je činjenice o značaju delovanja skromnog čoveka i pravog borca.

(недеља, 05. апр 2020, 08:14) - Петар Јараковић [нерегистровани]

jarakovicpetar@yahoo.com

Подарио је Бог свету људе за пример. Треба их проучавати и угледати се на њих. Хата је један од таквих.