У чему је магија брашна из воденица поточара – стари изум издржава терет векова

Старе воденице, поточаре, специфичан су део материјалне културе, имају историјски и друштвени значај. А у развоју сеоског туризма, њихова обнова може бити вишеструко користан пројекат, сматра Национални тим за препород села Србије и зато позивају општине да помогну домаћинима у намери да обнове та стара постројења.

Уписане у сећања и предања воденице , ипак нису потпуно нестале из стварности – некако су издржале терет векова, све предности технолошких изума, и понудиле зрно своје магије – онај важан зачин брашну за проју и хлеб, па и животу.

„Колико то било корисно у тадашње време, да се самеље кукуруз, да се самеље пшеница, толико то и данас може да буде корисно – колико је било лепо тада, у то време, толико ће то и данас бити. Све више се окрећемо селу, и то је добро што радимо, воденица је, кажем као црква, као школа, толико скопчана са нашим животима, да не би требало просто заборавити то. А много разлога има да се то обнови“, каже Љубивоје Ршумовић, члан Националног тима за препород села Србије.

Више од 700 преосталих воденица у Србији, сведоче како вода, камен и дрво у савршеном споју човековог изума, и у потпуном складу са природом, могу дати квалитетно брашно од целог зрна.

„Било са села или из града, или даље или ближе, свакоме се свидело, кажу много лепо. Свраћају и разгледају, купују брашно... атракција“, истиче Стојан Ђурђевић, воденичар из села Буци на Јастрепцу.

Све траженије брашно из поточара 

Друштво воденичара Србије, решено да воденице не буду само атракција, промовише своје мајсторство на води, сеоски туризам и међу рафовима наших трговина све траженије – брашно из поточара.

„Свака је имала шталицу испред, испрегну се кола, волови, наложи се ватра и чека се свој ред мељаве. Уговарала се и весеља, радови, једноставно, била је култно место. Жеља нам је била свакако, да отргнемо наш стари занат од заборава, да људима покажемо и докажемо да воденице имају смисла да постоје и даље, да производе здраву храну“, наводи Милан Павловић, председник Друштва воденичара Србије.

Кад стигне жито, то је тријумф родне године и целокупног уложеног рада на њивама. Кад оде под воденички точак па се кућама врати као брашно, то значи да глади неће бити. Зато је клопарање те воде, витла и тешког каменог точка, био увек звук који охрабрује – јер значи живот.

Док мељу хељду, кукуруз, пшеницу, раж, јечам, овас, а потоку врате воде колико му и узму, воденице лепотом и својом новом причом, од заборава и пропадања не бране само себе – већ и села.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(четвртак, 13. авг 2020, 08:48) - anonymous [нерегистровани]

ideja

Mogu uz malu modifikaciju da budu i elektrane. Uz manju modifikaciju, mogu da pored mlevenja zrna biljaka, proizvode i struju. Takođe mogu i nove vodenice da se naprave koje bi bile mini hidroelektrane, umesto ovih nakaradnih tzv minbielektrana koje se sada prave po našoj zemlji.