Читај ми!

Кад „падају“ диктатуре и кад се „руше" демократије

Друштва са типовима владавине попут Римског царства и кинеске династије Минг теже су пропадала од оних у којима је владала тиранска диктатура, закључак је новог истраживања. Међутим, пропасти политичких система који се нису концентрисали на богатство и моћ остављале су веће последице него када су пропадали тирански и корумпирани режими.

„Иако су добре владе можда могле да се одржавају дуже од корумпираних режима, оне су имале катастрофалнији крах, у моментима када су нови лидери подривали социјалне уговоре са народом“, наводи се у студији.

Антрополози су испитали широк, глобални узорак од 30 предмодерних друштава, укључујући Римско царство и једног од његових најупечатљивијих владара, Комодуса, који је био више заинтересован за трке кочијама него за управљање државом.

Без обзира да ли друштвима владају немилосрдни диктатори или добронамернији представници, она се временом распадају – али са различитим степеном озбиљности, истиче тим у својој студији, објављеној у часопису Frontiers in Political Science.

„Наша открића пружају увиде који би требало да важе и за садашње прилике“, рекао је водећи аутор Ричард Блентон са Универзитета у Индијани.

„Најважније је да су друштва, чак и она којима се добро управља, која су просперитетна и у којима се већина грађана високо цени, ипак – крхке људске конструкције које могу пропасти“, додао је.

Тим је детаљно размотрио владе четири друштва - Римског царства, кинеске династије Минг, индијског Могулског царства и Млетачке републике.

Ова четири друштва „процветала" су у прошлости и имала релативно једнаку расподелу моћи и богатства у односу на многе друге испитиване случајеве.

На пример, у кинеској династији Минг, њен оснивач је започео политичке реформе почев од краја четрнаестог века како би се побољшала способност државе да служи општем добру друштва.

Сва четири примера су „започела у фазама интензивне изградње државе" са намером да граде „функционалне системе добре владе", кажу истраживачи. 

Међутим, четири примера изгледала су другачије од онога што се данас сматра „добрим владама", јер нису имале рецимо - народне изборе.

„У основи, није било изборних демократија у модерном смислу, па ако желите да упоредите добро управљање у садашњости са добрим управљањем у прошлости, не можете га заиста мерити улогом избора, толико важном у савременим демократијама", рекао је аутор студије Гери Фајнмен из Чикашког музеја.

„Нису имали изборе, али су имали неке врсте провера моћних појединаца и механизме за успостављање равнотеже због концентрације личне моћи и богатства", објаснио је Фајнмен.

Друштва са добрим управљањем трајала су нешто дуже од аутократских влада које држе моћ концентрисаном на једну особу или малу групу.

„Историја има прилику да нам нешто каже..." 

Венеција је, на пример, била у стању да одржи свој морални кодекс и добре владине праксе далеко дуже од примера Минга, Могула и Рима, јер је имала ефикасан поступак опозива, који се спроводио у неколико наврата.

Међутим, када се „добра" влада срушила, грађанима је у ствари било теже, јер су се у свакодневном животу ослањали на поставке те владе.

Наведена четири друштва су се „срушила" и окончала када је руководство „необјашњиво поткопало оне раније циљеве, основне вредности и праксе", тврди тим научника.

Ипак, растућа неједнакост, концентрација политичке моћи, утаја пореза, опадање нивоа јавних услуга - и данас су евидентни у демократским земљама.

„Оно што видим око себе делује као оно што сам приметио проучавајући друштва далеке историје, и сада то исто проживљавам у свом личном животу", рекао је Фајнмен.

Учење о томе шта је довело до пропадања друштава у прошлости може нам помоћи да сада донесемо боље изборе у смислу грађења једног друштва.

„Историја има прилику да нам нешто каже. То не значи да ће се тачно поновити и на исти начин, али има ту тенденцију - када су друштва у питању и тип владавина. Зато из ових ситуација које смо проучавали треба да извучемо лекције и схватимо поуке", закључио је Фајнмен.

број коментара 1 Пошаљи коментар
(субота, 17. окт 2020, 21:11) - Ђурађ Ходочасник [нерегистровани]

Наполеон је уништио Венецију

Млетачка Република, тј. Венецијанска Империја, која се успела на ранг велесиле после пљачке Константинополиса 1204-е године, није изнутра разрушена, него ју је (једини икад) освојио Наполеон Бонапарта. Он је опљачкао и друге, тада богате државе, као Фиренза, Пиза, Ђенова итд. Посед Венеције су после 1815-е делили Хабзбурговци, Романови и Османлије.