Vladan Matijević: Književnost neće biti bolja ako svet zahvate istovremeno poplava, kuga i rat

Vladan Matijević je po preovlađujućem mišljenju aktuelne kritike jedan od najznačajnijih srpskih pisaca srednje generacije. Njegovu prozu i esejistiku odlikuju originalnost i neobični smisao za crni humor

Književnik Vladan Matijević je objavio 12 knjiga poezije, romana, eseja, memoara, drama i priča. Svoju prvu knjigu pesama Ne remeteći rasulo objavio je 1991.godine, zatim su usledeli romani Van kontrole i R.C.Neminovno, knjiga poezije Samosvođenje, zbirka priča Prilično mrtvi, romani Pisac izdaleka i Časovi radosti, drama Žilavi komadi, roman Vrlo malo svetlosti, eseji Memoari, amnezije, priče Pristaništa i roman Susret pod neobičnim okolnostima.

Matijević je dobio sve važne nagrade za prozu koje se kod nas mogu dobiti: Andrićevu, Ninovu, nagrade „Meša Selimović“, „Bora Stanković“, „Isidora Sekulić“, „Stevan Sremac“... Dela su mu prevođena na mnoge jezike: nemački, španski, francuski, ruski, italijanski, makedonski.

Koliko Vam ambijent u kome se trenutno nalazimo pomaže ili odmaže u pisanju? Kada možemo da očekujemo Vaš novi roman?

– Moj život sada ne razlikuje se previše od života juče. Ja sam čitav svoj vek pisao ili čitao u samoći i u kući, po više dana nisam pomaljao nos vani. Naravno da mi ne odgovara što je izlazak napolje postao kudikamo opasniji nego pre, ali da se ne zavaravamo, nikad nije ni bio bezopasan. I ranije sam brinuo za život i budućnost meni dragih ljudi, kao što brinem i za vreme ove pošasti.

U ponedeljak 16. marta, dan nakon uvođenja vanrednog stanja, završio sam svoj novi roman i poslao ga uredniku „Lagune“. Od tada nisam ništa pisao, i ne verujem da ću uskoro početi. Možda više nikad i neću. Svaki put kada završim novu knjigu, sebi kažem to bi bilo to, gotovo je sa pisanjem. Šta sam imao, to sam rekao. Da bi nakon nekoliko meseci počeo da hvatam zabeleške ili iščitavam neko staro, neobjavljeno i odbačeno delo, i počinjao da ga prepravljam i prerađujem. Otkriću vam da sam ovaj roman napisao prvo kao dramski tekst, pa u prvom licu, pa u trećem, pa bez znakova interpunkcije, i tek sam sa ovom, mislim petom verzijom, bio zadovoljan. Ali možda više neću kretati u avanturu pisanja, videćemo, prvo ja, pa onda i oni koji čitaju moje knjige.

Roman se zove Sloboda govora. Kada bih znao da će moj novi roman uskoro izaći iz štampe, otkrio bih i o čemu se u njemu radi. Ovako mogu samo reći da će verovatno iznenaditi moje čitaoce, jer će biti drugačiji od svega što sam do sada napisao. Jedino će, kao i sve moje ranije knjige, njegova radnja biti smeštena ovde i odvijati se danas.

Roman Susret pod neobičnim okolnostima je Vaš nesvakidašnji roman o ljubavi, o poimanju sudbinskog i nebeskog. Šta je njegova prava poruka?

– Nikad nisam podučavao čitaoce, ni skriveno ni jasno. I sami ste rekli da je to priča o ljubavi i o poimanju sudbinskog i nebeskog. I to je sve. Moje knjige sadrže priču, tačnije priče, trudim se da one budu što neobičnije i samosvojnije ispričane, iz neke čudne tačke gledišta, posle kojih bih voleo da čitalac uplovi u što dužu tišinu, u kojoj će sebi postavljati pitanja i tražiti na njih adekvatne odgovore.

Mnogi pisci su pisali o velikim katastrofama, bolestima. Da li je ova epidemija još jedan novi izazov za pisca, umetnika?

– Ne verujem da će književnost biti bolja ako svet zahvate istovremeno poplava, kuga i rat, niti da će pisac pisati bolje ako je napaćen, kao što ne verujem ni da će napredovati ukoliko je u blagostanju. Ne postoje recepti u umetnosti. Za veliko delo je potreban veliki pisac. I ništa više. Da li je on gladan ili debeo, nebitno je za njegov opus. Ako naše društvo drži pisce ispod granica dostojanstva zbog želje da oni stvore veliko delo, greši. Ništa time neće postići, osim što će proizvesti gnev i dodatne frustracije.

Koje knjige preporučujete za period izloacije?

- Od 16. marta sam u fazi čitanja. Pre desetak dana sam za sajt biblioteke na Vračaru preporučio izvrsnu knjigu Pavela Basinskog, Lav Tolstoj: Bekstvo iz raja. U njoj Basinski pokušava da objasni šta se događalo u periodu od noći 27. na 28. oktobar 1910. godine, kada je bolesni osamdesetdvogodišnji Lav Tolstoj u starom vunenom kaputu pobegao iz svoje kuće u Jasnoj Poljani, ni sam ne znajući kuda će, pa do 7. novembra kada je umro u krevetu nepoznatog mu otpravnika vozova u mestašcu Astapovu.

Pre nekoliko dana sam završio sa čitanjem sjajnog romana Karu, velikog američkog dramskog pisaca, romanopisca i scenariste, dobitnika Oskara za najbolji originalni scenario za film, Stiva (Stojana) Tešića. Tu knjigu takođe preporučujem. Trenutno čitam roman Knjige Jakovljeve od aktuelne nobelovke Olge Tokarčuk, na samom sam početku. Početak obećava uživanje.

Ali moram se nakratko udaljiti od književnosti i iskoristiti priliku da skrenem pažnju, pogotovo mladim ljudima, da na televiziji RTS 2 ponedeljkom traje ciklus filmova Akire Kurosave i da nikako ne propuste da se upoznaju sa delima tog velikog stvaraoca, ali i da ponovo uživaju oni koji su već gledali njegove filmove.

broj komentara 2 pošalji komentar
(četvrtak, 13. avg 2020, 17:26) - Mira Odalović [neregistrovani]

Sjajna analiza!!

Bravo za rečitost i iskrenost!!!

(nedelja, 19. apr 2020, 15:43) - anonymous [neregistrovani]

Sunčan dan

Ovaj tip očigledno gleda na sve žestoko pesimistički. Gdje on nadje da će nam se poplave i rat i ova epidemija dešavati u isto vrijeme? Rata očigledno nema, a i breme je sunčano. Proći će i ova epidemija !