Rastko Močnik: Koncert uživo uvek će biti nešto drugo – i bolje – nego muzika sa kompjutera

Politička filozofija, sociologija, semiologija, teorija ideologije, teorija književnosti, teorijska psihoanaliza – svim nabrojanim oblastima profesor dr Rastko Močnik dao je veliki doprinos.

Doktorirao je 1975. godine u Parizu, a potom i na Univerzitetu u Ljubljani 1983. godine. Ovaj angažovani intelektualac sa prostora bivše Jugoslavije autor je knjiga „Koliko fašizma?: rasprave o postkomunizmu“, „Alterakcije: Alternativni govori i ekstravagantni članci“, „Tri teorije: institucija, nacija, država“, „Svetska ekonomija i revolucionarna politika“, a nedavno je Fakultet za medije i komunikacije u Beogradu objavio njegovu knjigu „Teorija s ideologijom“. 

Slovenija je nedavno odjavila epidemiju koronavirusa, ali pandemija je još u toku i sa profesorom Rastkom Močnikom razgovaramo o „novoj realnosti“ i njenim posledicama. 

Čini se da se svet skupio u jednu tačku i da već više od dva meseca obitava u nekakvoj korona zajednici. Pandemija još traje, ali je Slovenija ovih dana objavila kraj epidemije. S kakvim osećanjem ste primili tu vest?

- Prema statistici zaista izgleda da je epidemija u Sloveniji zaustavljena. Ima dana bez novih pozitivnih na testovima, a kada i ima novih slučajeva, brojevi su mali, jedan ili dva. Za vreme zvanične pandemije, ljudi su bili vrlo disciplinovani, nosili su maske, nisu se približavali jedni drugima itd. A sada, kad je objavljen kraj epidemije, disciplina je pukla, ljudi se druže, sede na terasama kafića, ulice su pune, prodavnice su pune – kao da ništa nije bilo. Kao da opasnost više ne preti. Ali glavni razlog za zvanični kraj epidemije bila je politička odluka da se opet pokrene privreda. Znači jedna tipična kapitalistička računica koja traži ravnotežu između broja mrtvih i broja izgubljenih radnih dana. Ovo je klasični pristup buržoaske ekonomije. Za vreme velike gladi u Irskoj 1845–1852, računali su koliko stanovnika Irske treba da umre da bi nova demografska slika bila ekonomski profitabilna. Protiv prognoza komentatora, izgleda da vladajući nisu ništa naučili iz epidemije i da je njihov cilj, da se sve vrati na staro stanje. 

Ovo nije baš utešno: postoje teorije da je epidemija posledica pljačkaškog odnosa prema prirodi, da bi se mogla zaustaviti mnogo uspešnije da je bilo međunarodne saradnje, brze reakcije – i efikasnih javnih zdravstvenih sistema. Ova epidemija izmerila je otpornost pojedinih društava – njihovu "resilience", kao što kažu u bezbednosnoj nauci. Rezultat je poučan: SAD, Velika Britanija, to jest zemlje nekadašnjeg kapitalističkog centra, pokazale su se najslabijim. Zemlje sa neoliberalnim politikama na vlasti – Brazil, Italija – isto su jako pogođene. A Kina je celom svetu dala lekciju. U Vijetnamu do sada niko nije umro. Bore se za život britanskog pilota kome otkazuju pluća.

Medicinski diskurs je neumoljiv. Mere koje su svuda u svetu primenjivane u cilju zaštite javnog zdravlja kose se sa slobodarskim diskursom i svi smo morali da se odreknemo dela lične slobode da bismo sačuvali zdravlje. Kako Vi razmišljate o tom odnosu između naučnih saznanja o unapređenju javnog zdravlja i humanističkih o unapređenju ideje slobode? 

- Pa nije neki veliki gubitak slobode ako ne smem u šoping centar. Ovde se vidi granica liberalnog shvatanja slobode. Liberalna ideologija polazi od atomizovane individue: svako je slobodan i odgovara za sebe samog. Država ne može nikome da propisuje šta je za nju ili za njega dobro. Dakle: treba ostaviti svakome da sam odlučuje kako će se ponašati za vreme epidemije. Liberalno zaključivanje ide onda ovako: pošto niko ne želi da se zarazi i pošto niko ne želi da zarazi druge – rizik od zaraze je mali; dakle, mogu izaći u kafanu, u šoping centar i u disko. Ako svi ili većina ili dovoljno veliki broj zaključe na taj način – evo vam katastrofe!

Đorđo Agamben je nedavno pisao o nauci (medicini), hrišćanstvu i kapitalizmu kao o novom svetom trojstvu u kojem je nauka trenutno dobila primat. Mislite li da je kapitalizam trenutno rešio da posluša nauku i prednost dâ zdravlju u odnosu na profit?

- Sadašnje filozofe ne valja uzimati previše ozbiljno. Uzgred budi rečeno – kapitalizam uvek posluša nauku: jer mu tehničkim inovacijama donosi ekstraprofit, jer mu organizacionom naukom i psihološkim istraživanjima omogućava disciplinovanje radnica i radnika, jer mu pomaže kod brendinga i marketinga, jer mu istraživanjima javnog mnjenja omogućuje manipulisanje masama... Pošto nauka još malo zna o novom koronavirusu, strategije protiv epidemije zasnivaju se više na sistemima javnog zdravstva i na zdravorazumskim merama koje smanjuju fizičke kontakte. Svaka od ovih mera, u neku ruku, je arbitrarna i može se osporavati: ali te mere funkcionišu prema logici „velikih brojeva“, dakle, uprkos delimičnoj arbitrarnosti one su efikasne ako ih se pridržavaju stotine hiljada, milioni ljudi. A što se javnog zdravlja tiče, zemlje koje su godinama uništavale sisteme javnog zdravstva, najjače su pogođene epidemijom. Italija, Španija vodile su politiku „štednje“, „fiskalne discipline“ i doživele su katastrofu. Barem bi iz epidemije mogli izvući pouku da se izgradi jak javni sistem zdravstva i da se obustave privatizacije.

Mnogo se tokom ovih pandemijskih dana govori o kulturi, sve je prebačeno u onlajn prezentaciju i dobili smo virtualizovane kulturne događaje. Mislite li da će to u nekoj budućoj perspektivi uticati na pojavu novih, drugačijih umetničkih praksi koje će izmeniti dosadašnje poimanje kulturnog događaja?

- Pre više od pedeset godina, Maršal Makluan lansirao je lozinku "the medium is the message" – medijum je poruka. Manje senzacionalistički to znači, da materijalni nosilac sadržaja nije neutralan. U oralnoj kulturi pevaju guslari, u elektronskoj „Kraftverk“. Doduše, za vreme epidemije koriste se već postojeće tehnologije, ali se uvode novi žanrovi. Traže se novi potencijali elektronskih tehnologija. Umetnici npr. vode umetnički dnevnik. Rena Rädle i Vladan Jeremić stavljaju na Jutjub vrlo duhoviti "performative drawing" –performativno crtanje. Sigurno će ove prakse doneti nove umetničke oblike, čak i žanrove. Ali to neće ugroziti postojeće forme. Koncert uživo uvek će biti nešto drugo – i bolje – nego muzika sa kompjutera.

Nedavno je jedan francuski biznismen dao predlog da se portret Mona Lize proda za 50 milijardi evra ne bi li država nadoknadila finansijski gubitak. Kako biste Vi razumeli ovaj predlog u priči o odnosu ekonomske baze i duhovne „nadgradnje“, tačnije, odnosu savremenog kapitalizma prema ideji bogatstva i vrednosti?

- Ovo je duhovit predlog. Prodavci bi sigurno prodali Monu Lizu iznad njene cene, pošto se prodaje „simbolička vrednost“, ne vrednost materijalnog predmeta. Ali bi na dugi rok svakako gubili. Treba naime uračunati i „multiplikacijski“ faktor: turisti koji dolaze u Luvr da pogledaju Monu Lizu trebaju spavati, jesti itd. Znači, troše mnogo više od same posete galeriji. Ozbiljno govoreći, ovo je loša ideja. Pošto javne ustanove danas nemaju novca, prodaja Mone Lize značila bi da bi delo nestalo u nekoj privatnoj kolekciji i ko zna koliko bi još bilo dostupno javnosti. 

Pandemija je iznedrila jednu novu sintagmu, „nova realnost“. Primećujete li njen uticaj na leksiku i šta to govori o našem suočavanju sa izmenjenim životnim navikama, makar to bilo i privremeno?

- Više se ne rukujemo. Meni to nedostaje. Razvili smo reflekse na osnovu automatske pretpostavke da su drugi izvor zaraze. To nije baš prijatno. Sa druge strane, kad smo za vreme karantine šetali (u Sloveniji to nije bilo zabranjeno), pozdravljali smo jedni druge kad smo se sreli. Kao na selu. To mi se mnogo svidelo.

Za kraj, da li tokom ove pandemije više pišete ili čitate? Ili ste se posvetili samo posmatranju globalne uskomešanosti izazvane pandemijom?

- Pošto uvek kasnim i prekoračujem rokove, naravno da sam radio!