Čitaj mi!

Čitanje pozorišta

Brakolomstvo i karijerizam – "Pučina" u JDP

Branislav Nušić: Pučina, režija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište

Među malobrojnim Nušićevim građanskim dramama, od komedija svakako manje poznatim i popularnim, posebno mesto zauzimaju dve napisane u razmaku od samo godinu dana: „Tako je moralo biti" (1900) i „Pučina" (1901). 

Ove dve širokoj publici manje poznate Nušićeve drame čine svojevrsni diptih koji tematizuje porodične odnose, brakolomstvo, trapavo formiranje (malo)građanske klase u obrenovićevskoj Srbiji i ondašnjem Beogradu, karijerizam, društveno i socijalno raslojavanje, malograđanštinu koja se poput davljenika koprca u mulju palanačke svesti očiju vazda uprtih u srednjoevropsku otmenost i fine manire.

U obe drame supruge varaju svoje muževe, iz bezmalo istih razloga, a ti su razlozi mnogo više socijalno i društveno podstaknuti, nego emotivno. U obe drame Nušić je izrazit moralizator, dramatičar i melodramatičar, u ovoj drugoj i satiričar i cinični kritičar novouspostavljajućih društvenih odnosa, obe se mogu razumeti i kao komadi s tezom (narušeni porodični odnosi i ženska nevera uvek prizovu neku nesreću).

Oba komada, u istom pozorištu, u razmaku od četrnaest godina, režirao je Egon Savin, osvedočeni zagovornik teze da je Nušić podjednako dobar i vredan i kao dramatičar i kao komediograf.

U obe drame muževi su prikazani ne samo kao rogonje nego, i pre svega, kao nesposobnjakovići i mlakonje, daleko od svakog uzornog pater familijasa, za razliku od svojih supruga koje su odlučne, stamene, samosvojne i preduzimljive čak i po cenu sopstvene časti. Štaviše, Nušić u Pučini ide i korak dalje.

Ako je Jela u Tako je moralo biti jednom žrtvovala svoju čast (i to s bivšim udvaračem) da bi sačuvala čast i ugled porodice (oca, supruga, mlađe sestre...), Jovanka u Pučini svojom čašću kupuje žuđeni ugled, status i moć svom suprugu, a posredno sebi i porodici. Ona je, naime, ljubavnica ministra. Zauzvrat muž vrtoglavo napreduje od činovnika, preko načelnika do zamenika ministra.

Kad pukne bruka, kad se raščuje intriga od ministarstva do svakog ćoška vaskolike čaršije, a posle kratkotrajne pometnje, „šoka i neverice", svi nastavljaju, prilježno, da igraju svoje uloge: Vladimir Nedeljković ulogu uglednog vladinog činovnika, navodno strogog, ali pravednog supruga, nežnog oca, lažnog preljubnika (žrtvuje sopstvenu čast za obraz supruge) i prećutnog svodnika.

Jovanka igra ulogu odane supruge, brižne majke i promućurne ljubavnice koja je „legalizovala“ prostituisanje zarad „viših, plemenitih ciljeva“. Čaršija i „prijatelji kuće“ nastavljaju uloge odvajkada im namenjene i poverene: nekultivisane svetine koja se okreće kako vetar duva, a sve zarad sopstvene koristi.

Iako pored režije i scenografije (građanski salon u naznakama) potpisuje i adaptaciju, Egon Savin nije mnogo toga oduzeo, ali ni dopisao Nušiću. Tek toliko da dodatno kontekstualizuje socijalne, društvene i političke reference do kojih je, dabome, i samom piscu stalo.

Otuda, pored brakolomstva, karijerizma, sveopšteg nemorala, socijalnog raslojavanja i trivija u kojima se kupa takozvano javno mnenje, reditelj ukazuje, decentno i nenametljivo, i na ono čega u originalnom dramskom predlošku nema: na sveopštu korupciju i partokratiju u kojima je ogrezlo građansko društvo u povoju. Koverat pun novca ide iz ruke u ruku, a mnogo toga se u ovoj predstavi odvija i organizuje pod pokroviteljstvom neke partije. Ne kaže se koje, ali i ne mora.

Osnovni ton predstave je i dramski i melodramski, kadšto satiričan, na trenutke i komičan. Tako je postavljena i glumačka igra. Nenad Jezdić igra Vladimira Nedeljkovića kao utegnutog, naoko elegantnog, lažno muževnog, notornog karijeristu, a kad prigusti vazda plačljivog mekušca koji ne samo da olako prelazi preko ženinog neverstva nego i preko činjenice da nije biološki otac kćeri jedinice, a sve zarad napretka u službi, mira u kući i ugleda u (malograđanskom) društvu.

Komično strog prema nevernici, on se pritisnut gorkom istinom samo nemoćno sklupča u fetus na kanabetu, a kad ministar kroči u njegov dom ucveljeno viri iz prikrajka, miran kao bubica.

Iako naočita, stasita i zavodljiva, Jovanka u tumačenju Slobode Mićalović nije rafinovana koketa nego promućurna, prepredena, proračunata i odlučna žena koja zna šta hoće. A neće, na primer (jedna od dopisanih replika koja cinično podupire motivaciju lika), da vazda sedi u poslednjim redovima na pozorišnim premijerama zbog nepreduzimljivosti muža.

Ostale u ovoj predstavi ne manje važne tematske tokove, socijalni i društveno-politički, plastično izražavaju svojom igrom Goran Šušljik i Bojan Dimitrijević. Šušljik, brušenim dramskim sredstvima, igra skrušenog, ojađenog, potresno poniznog nižeg činovnika u ministarstvu koji najpre gospođu Jovanku moli za pomoć jer vrlo dobro zna, kao i svi u službi, ko je ministru bliži i miliji.

A potom, još poniznije, i njenog muža, svog pretpostavljenog, bespogovorno spreman da zarad malog napretka u službi uđe u stranku i prikupi spisak „izdajnika" koji Vladimira olajavaju po hodnicima ministarstva. Dimitrijević, naglašeno komičkim sredstvima, sa odsjajima slepstika, igra brbljivog, blagoglagoljivog, pritvornog ljigavca Stankovića (svojevrsnu mušku radio Milevu) koji oličava takozvani svet, javno mnjenje, vulgarno radoznalu čaršiju koja se od jutra do sutra naslađuje svakovrsnim trivijama i reklakazalicama.

Tu su, naravno, i gospođe Živkovićka i Nikolićka koje u ime Odbora, takođe pod pokroviteljstvom stranke, prikupljaju novac za poplavljene u tamo nekom Pomoravlju, ali podjednako revnosno pabirče i pikantne tračeve.

Sve u svemu, Egon Savin se, uprkos uočljivim intervencijama na originalnom predlošku, nije opredelio za radikalnu aktualizaciju i adaptaciju. Možda danas i ovde, u vremenu sveopšte trivijalizacije takozvanog javnog mnjenja, rasprodaje intime i bespoštedne trgovine aferama i javnim ucenama, Nušić deluje naivno i benigno.

Ali, uzaludan bi bio posao, pogotovo u pozorištu, nadgornjavati se u banalnostima i bedastoćama sa opskurnom i odurnom sadašnošću. Ponekad je dovoljno s otmenošću i prezirom, u diskretnim naznakama, na njih ukazati. Pametnome dosta.

Možda kraj predstave, iako nedovoljno jasan, ukazuje na autorski otklon prema ovom buljuku licemera. Naime, kroz radnju se sve vreme provlači priča o bolesti ćerkice Olgice, kao zla slutnja i znak da je nešto trulo i u ovoj porodici i u državi Danskoj.

Kod Nušića devojčica umire, u ovoj predstavi naglo ozdravi, što izaziva opšte veselje potkrepljeno „iznenadnim" unapređenjem Nedeljkovića u pomoćnika ministra. A onda svi, zaneseni slavljem, odjednom primete da je nema i počinju grozničavo, i u opštoj pometnji, da je dozivaju i traže.

Devojčica je, međutim, pred svima nama, licem okrenuta protagonistima, ali na proscenijumu, izvan omeđenog prostora za igru. Da li se zauvek, opet iznenada, preselila u neki bolji svet ili je odlučno iskoračila iz kruga ovih bestidnika kao vesnik nove generacije koja će biti bolja i čestitija i od svoje porodice i od društva u celini?

broj komentara 6 pošalji komentar
(nedelja, 18. apr 2021, 21:01) - anonymous [neregistrovani]

@Ljuba

Nije u pitanju nikakva mržnja nego normalnost . Pitanje je zašto bi u Srbiji jedno pozorište nosilo naziv jedne propale države ?
Po vašoj logici bi trebao da naziv AMSJ ( Auto moto savez jugoslavije ) ostane.Hvala bogu da su dotični pametni bili i promenuli naziv u AMSS ( Auto moto savez Srbije ). Ima dosta primera iz prošlosti sa jugo nazivom . A vaši primeri nemaju nikakve veze sa propalom jugoslavijom.
Siguran sam 100% da nijedna bivša republika nema nijedan jugoslovenski naziv .
A neznam zašto bi smetalo da se promeni Ime u Srpsko Dramsko Pozorište . Lepo zvuči i neverujem da bi nekom smetalo , sem Ljubi .

(nedelja, 18. apr 2021, 14:01) - Ljuba [neregistrovani]

Просто је

Југословенско драмско позориште (или Југодрп како смо га звали седамдесетих) треба да носи исти назив из истог разлога као што се пиво звало Јагодинско и у време Светозарева а фабрика каблова има скраћеницу ФКС и дан данас. Ту личне мржње и фрустрације нису битне већ време постанка и оснивач.

(subota, 17. apr 2021, 20:39) - Đura [neregistrovani]

Odlična kritika

Gledao prvu reprizu "Pučine" i kritika predstave gospodina Savića je, pre svega, korektna, tačna, precizna i sasvim na mestu. Možda je, jedino, propustio da istakne, kao svojevrstan kuriozitet, da je Cvijeta Mesić istu ulogu igrala i pre 44 godine u Mijačevoj postavci "Pučine".

(subota, 17. apr 2021, 14:55) - anonymous [neregistrovani]

Ime

Zašto je ime ostalo " jugoslovenko dramsko pozorište" ?
Zašto se nepromeni u srpsko dramsko pozorište?
Niko od bivših nebi ostavio ime " jugoslovensko" , samo srbija to radi .
Za srbiju je jugoslavija bila velika greška koja še nas dugo proganjati .
Ovaj komentar se sigurno neće objaviti .

(subota, 17. apr 2021, 13:02) - Александар [neregistrovani]

Права критика

Коначно, права, утемељена, позоришна критика на сајту РТСа.
Надам се да ћете наставити, по мени преко потребно у данашњој културној ситуацији, објављивање оваквих прилога.

(subota, 17. apr 2021, 04:02) - anonymous [neregistrovani]

Bravoooo

Sve čestitke autoru ovog teksta Slobodanu Saviću uživala sam čitajući isto kao i Nušićeva dela.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">