Čitaj mi!

Čitanje pozorišta

O krizi plodnosti i braka u Ateljeu 212 – komad „64“

Od 1964. do 2018. globalna stopa plodnosti pala je sa 5,06 rođene dece po ženi na 2,4. U ovom trenutku otprilike pola ukupnog broja zemalja sveta ima stopu plodnosti ispod 2,1, što je na nivou obnavljanja stanovništva. Ovo su suvoparni statistički podaci, pozorište je nešto drugo.

Nemogućnost začeća, telesna, psihička i sva druga iskušenja vantelesne oplodnje kroz koje prolazi pre svega žena, ali posredno i oboje supružnika, njihovi roditelji i prijatelji, osnovni je sižejni tok najnovijeg dramskog teksta ugledne hrvatske spisateljice Tene Štivičić čiji se tekstovi igraju na scenama širom Evrope, od Nacionalnog teatra u Londonu do pozorišta u Japanu.

Komadom 64 Štivičić se zapravo „vraća“ jednoj od dominantnijih tema svog dramskog pisma – preispitivanju muško-ženskih odnosa u kontekstu ustaljenih stereotipa o braku, ljubavi, društvenom i socijalnom statusu, karijeri, prijateljstvu, slobodi, emancipaciji, odnosu roditelja i dece, sukobu generacija...

U središtu su supružnici Eva i Danijel koji, na izmaku desete godine braka i na pragu četrdesete godine života, osvešćuju bolnu činjenicu da ne mogu dobiti dete prirodnim putem.

Ovaj osnovni zaplet povod je za dramsku elaboraciju čitavog niza pitanja i dilema, od emotivnih do egzistencijalnih, od krize braka do krize identiteta, od pitanja lične slobode i prava na izbor i to ne samo supružnika (ovih iz drame ili bilo kojih drugih) nego jedinke kao takve, u ovom svetu najgorem od svih, prenapregnutog formama, stereotipima, konvencijama i pravilima, u kojem je pojedinac, bio u braku ili solo, zapravo izgubljen u sopstvenoj usamljenosti podjednako kao i u virtuelnom okeanu paralelnih, veštačkih svetova interneta i društvenih mreža.

Sa sebi svojstvenim stilom – koji vrca humorom, paradoksima, decentnom ironijom i cinizmom – Tena Štivičić, jezgrovitim, brzim dijalozima i kroz sporadične ispovedne solilokvije troje glavnih protagonista (supružnika i Evine prijateljice Bele), na relaksiran, duhovit ali i bolan način, tematizuje osnovne dileme ne samo muškarca i žene, nego Čoveka kao takvog.

Alisa Stojanović je, u pogledu režije i postavke glumačke igre, ostvarila stilski i žanrovski pročišćenu predstavu, s merom stilizovanu, koja se igra na znakovito kosoj crnoj ravni (scenograf Darko Nedeljković) oslobođenoj svih suvišnih elemenata, na koju svi glumci stupaju bosonogi u jednostavnim kostimima Jelisavete Tatić Čuturilo od kojih je Evin naglašeno jednostavan, znakovit i funkcionalan. Naime, ona sve vreme presvlači jednu te istu bluzu: dekolte (izrez) je čas na grudima, čas na leđima.

Hana Selimović igra Evu (ime, naravno, nije slučajno) kao otresitu, samosvojnu, ali i nedoumicama pritisnutu mladu ženu u poodmaklim tridesetim godinama. Iako ovu Evu krasi ono što inače krasi žene u odnosu na muškarce: izraženija zrelost i sposobnost suočavanja sa sobom i drugima, njena zapitanost pa i zbunjenost nad proteklim i budućim životom kao da izražava muku svake osvešćene žene koja pokušava da racionalizuje svoj postupke, odluke i opredeljenja.

U ulozi Evinog supruga Danijela, Miloš Timotijević nastupa, s pravom, svedenije i sasvim u skladu s tim kako je lik napisan: nesiguran, nedovoljno ostvaren, s manjkom samopouzdanja, on pokušava da se samopotvrdi, u svojim ali i u očima drugih, u virtuelnom svetu svog „privatnog“ avatara (stilizovana uloga i kostim Denisa Murića).

Jelena Đokić je vrlo plastično odigrala Evinu prijateljicu Belu: žovijalna, raspričana, blagoglagoljiva, dobroćudna, opredeljena solerka koja se ponekad oseća kao da je jedina i sama na celom svetu.

Evinu majku Helenu i Danijelovog oca Olivera, tačno i precizno, igraju Vladica Milosavljević i Branislav Zeremski. Ona je slobodoumna žena s očiglednim hipi bekgraundom, a on čangrizavo zakeralo, kakvo očevi inače umeju da budu. Vladislav Mihailović je do cepidlačenja posvećeni doktor, a Ivan Jevtović naoko zavodljivi komšija (naoko privlačna „kombinacija“ za Evu).

Sam naslov komada („64“) može da zvuči zagonetno i neobično, ali i ne mora. S obzirom na to na šta se odnosi mogao je da bude i 128 ili 192, na primer, ali nije. Ako mene pitate, a s obzirom na temu i sadržaj komada, mogao je da bude i ajahuaska. U čemu je „tajna“ otkrijte sami.

broj komentara 3 pošalji komentar
(subota, 24. apr 2021, 20:22) - anonymous [neregistrovani]

Nekad i sad...???

Imali smo .
To nije bilo davno...
Breme teske zaostalosti.
Na sebi... I zene su ga imale...
Danas imamo savremenost naseg doba,,,
Koju osjecamo oko sebe...
---Kao prazninu.
---Kao bol.
---Kao tugu u samoci...
Sami i izgubljeni oko sebe...
Nasa bol i nasa tuga...
Bole i tuguju oko nas.

(subota, 24. apr 2021, 15:44) - Александар [neregistrovani]

Поново Алиса

Драма, је изгледа, писана тако да може да је режира само Алиса Стојановић.
Срећан повратак на сцену!

(petak, 23. apr 2021, 20:29) - Biljana [neregistrovani]

Bolno I istinito

Odlican analitican tekst o predstavi koja otvara bolne teme savremene zene I danasnjih brakova.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">