Čitaj mi!

Tiranija počiva na ljubavi

Tiranin je neko ko od nas traži nešto što mi ne želimo da mu damo. Možemo da kažemo da je tiranin neko koga mi frustriramo, ili treba da frustriramo.

„Ništa što znam nije važnije od onoga što se nikada nije desilo."
Džon Bernsajd, dobitnik Nagrade „T. S. Eliot"

Tragedije možemo razumeti i kao priče o ljudima koji ne dobijaju ono što žele, ali nisu sve priče o ljudima koji ne dobijaju ono što žele tragične.

Dok u komedijama ljudi postižu nešto od onoga što žele, u tragedijama ljudi često otkrivaju da njihove želje ne deluju i da, kako se priča razvija, oni ostvaruju sve manje i manje od onoga što su želeli.

Uistinu, i ono što su želeli na kraju uništava tragičnog heroja, njegove neprijatelje i saučesnike. Bez obzira da li se to zove ambicija, zahtev za ljubavlju ili traganje za istinom, tragedije pokazuju kako izgleda nesrećni svršetak želje.

Tragični junaci su promašeni pragmatičari. Njihovi ciljevi nisu ostvareni i njihove ideje su nepraktične. Niko koga ja poznajem ne bi uzimao savet od Hamleta.

Isaija Berlin u svojoj raspravi "Dva koncepta slobode" piše: "Ako, kao što verujem, ljudskih ciljeva ima mnogo, i ako oni nisu svi u načelu međusobno kompatibilni, onda se mogućnost sukoba - ili tragedije - nikada ne može isključiti iz ljudskog života, bilo pojedinačnog ili društvenog".

Životi su tragični ne samo kada ljudi ne mogu da imaju sve ono što žele, nego i kada ih njihove želje osakaćuju, kada ono što oni žele podrazumeva nepodnošljiv gubitak.

Ono što je, po Frojdu, opisano kao Edipov kompleks, tako nazvanom po Sofoklovoj tragediji, jeste da dete, želeći jednog roditelja, drugog pretvara u protivnika da bi, konačno, moralo da se odrekne svoje potrebe za roditeljima, da bi odraslo i bilo spremno za seks.

To, naravno, nije jedino čega se mora odreći. Neko će se zapitati da li je uopšte vredno odricati se, jer, prema Berlinovim rečima, ljudskih ciljeva ima mnogo i često nekompatibilnih, zbog čega se podrazumevaju razarajući gubici.

Pragmatičar bi mogao da kaže da se umetnost življenja nalazi u spajanju nespojivog. Za pragmatičara, međutim, mi pravimo nemoguće izbore i tako činimo naše živote nepodnošljivim.

U stvarnosti, mi možemo da imamo, recimo, pravdu i milosrđe, da budemo deca i imamo odnose odraslih.

Ali, odabir jedne stvari može da stvori frustraciju prema nečem drugom. Zbog toga, mnogo toga zavisi od činjenice da li možemo da se nosimo sa frustracijom, i da li to želimo.

Šekspirov kralj Lir namerava da podeli svoju kraljevinu na tri dela, ali želi i da jedna trećina, Kordelijina, bude „raskošnija" od druge dve.

On planira da se odrekne svoje krune, ali i da zadrži nešto od sopstvene moći. Njegova je želja da kćerke i zetovi sarađuju sa njim i budu njegovi saučesnici, da, pritom, živi onako kako on želi, u kućama drugih ljudi.

Lir bi mogao da kaže svojoj „gordoj" kćerki Kordeliji: „U redu, uradi onako kako tebi odgovara". Ali, on to ne čini. Tako on gubi sve što želi i sve što mu je potrebno.

Tragedije počinju dramatičnom scenom u kojoj se otkriva frustracija, prvo kao definicija, a zatim kao traženje rešenja. Za njihove protagoniste to još uvek nije tragedija.

Na početku tragedije svako je pragmatičan; ljudi imaju odgovore i veruju da rešenja postoje. U prvom činu Lir, u svom tiranskom besu zbog Kordelijinog odbijanja, optužuje svoju kćerku za obmanu: „Neka gordost, koju ona zove iskrenošću, oženi nju".

Njena gordost, veli Lir, dovešće joj muža. Gordost znači znati, tvrdoglavo, šta želiš.

Ima mnogo besnih tirana u ovoj drami i ona se bavi onim što ih čini tiranima. Tiranin je neko ko traži nešto od nas što mi ne želimo da mu damo. U tom smislu i Smrt može da bude opisana kao tiranin.

Tako, mi možemo da kažemo da je tiranin neko koga mi frustriramo ili treba da frustriramo.

Naši životi (i stvarno, najbolji životi drugih), kao što Kordelija prikazuje, mogu zavisiti od toga koliko smo spremni da to uradimo. Prema prirodi tiranije, omnipotencije koja tome teži, to će zahtevati nešto preduzimljivosti ili obmane.

Kordelija je iskrena, ali za Lira ona govori gordo. Sa tiraninove tačke gledišta, ono što on dobija je izneveravanje. I to je obmana, zaključuje Lir, jer smatra da je u Kordelijimoj moći da mu dâ ono što on želi.

Tiranin je neko ko veruje da je ono što on zahteva dostupno i da mu može biti isporučeno. Već nas prva scena u "Kralju Liru" primorava da se zapitamo šta je, u stvari, Lirov zahtev za ljubav. Lir traži od Kordelije da artikuliše svoju ljubav, i to je neka vrsta dogovora, istovremeno sa njenim udvaračima i sa njenim ocem.

Ako kaže pravu stvar, ona će dobiti bolji miraz nego njene željne sestre: „Šta ćeš ti reći da bi dobila trećinu veću nego sestre? Kaži."

Kordelijino čuveno „ništa" sadrži nevoljnost i nemogućnost. Ne postoji ništa što bi ona želela da kaže na takav zahtev, da bi nacrtala još „raskošniju" trećinu - koja više neće biti trećina - niti bilo šta drugo.

U ovoj drami o prekomerenom zahtevu - prekomerenom sa Kordelijine tačke gledišta - Lir zaključuje da zna šta ona želi, mnogo raskošniji miraz od njenih sestara, i zaključuje šta on želi: njenu saradnju širokog srca.

Njeno „ništa” čini njegov zahtev uzaludnim, što taloži njegov bes i progonstvo. Lir sugeriše da Kordelija ima izvor željenih reči kojima ona može da nacrta sve ono što on želi, a što je istovremeno i njeno zadovoljstvo.

„Osuđeni čovek", kako Lira naziva Frojd, insistira na tome da čuje koliko je voljen. Zahtev za ljubav je uvek sumnja u ljubav. Sve sumnje počinju kao sumnje u ljubav. Sve ljubavne priče su frustrirajuće priče. Kao što su i sve priče o roditeljima i deci, u Frojdovom pogledu, prvobitno ljubavne priče.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">