Antropocen: doba novog izumiranja

Da li je biološka raznovrsnost na Zemlji doživela svoj maksimum? Pružamo uvid u to kako naučnici sa Stanforda gledaju na budućnost biodiverziteta.

Plava planeta buja od života. Koralni grebeni i kišne šume, kao predstavnici biodiverziteta na Zemlji, svedoče o dobu njegovog vrhunca u istoriji planete. Nikada nas nije bilo više.

Ipak, dok predstavu živo izvode nebrojeni učesnici, iza kulisa se krije manje optimistični obrt. Bez većih iznenađenja, glavnu ulogu će u ovome odigrati – čovek.

Stopa nestajanja

Od 1500. godine, 322 vrste kopnenih kičmenjaka nestale su sa lica Zemlje, dok populacije preostalih vrsta pokazuju prosečan pad od 25 odsto.

Situacija nije bolja ni kod beskičmenjaka, gde 67 odsto posmatranih populacija takođe nestaje velikom brzinom.

Velike životinje koje čine megafaunu i uključuju slonove, nosoroge, polarne medvede i brojne druge vrste širom sveta, suočene su sa najvećim rizikom od izumiranja. Ta pojava se savršeno uklapa u kalupe prethodnih masovnih izumiranja.

Populacije velikih životinja rastu sporije i generalno imaju malobrojnije potomstvo. S druge strane, njihova veličina ih čini veoma poželjnim metama za lovce.

Ukoliko bi izumrle, to bi uzdrmalo ne samo stabilnost ostalih vrsta već bi dramatično uticalo i na čoveka.

Zabeležen je i uznemirujući trend u nestajanju beskičmenjaka. U poslednjih 35 godina, ljudska populacija se udvostručila, dok je broj beskičmenjaka, poput buba, leptira, pauka i crva, manji za 45 odsto.

Insekti oprašuju oko 75 odsto useva na svetu, što čini oko deset odsto ekonomske vrednosti svetskih zaliha hrane.

Oni takođe igraju ključnu ulogu u procesu kruženja hranljivih materija i raspadanja organske materije, što podstiče i pomaže produktivnost ekosistema. Nestajanje ovih vrsta bi sasvim sigurno stavilo ogroman znak pitanja na budućnost čovečanstva.

Čovek kao katalizator

Roberto Dirzo, profesor biologije sa Univerziteta Stanford, i njegove kolege ozbiljno su se posvetili perspektivi životinjskih vrsta koje trenutno postoje u našem ekosistemu.

Imajući u vidu činjenicu da je tokom istorije planete sa nje nestalo 98 odsto dokumentovanih vrsta, situacija u kojoj se biodiverzitet nalazi možda ne zvuči zabrinjavajuće. Otkad je nastao život na Zemlji, planeta je preživela nekoliko masovnih izumiranja i uspešno se zalečila i oporavila.

Poslednje među njima odigralo se pre šezdeset šest miliona godina i odnelo je sa sobom tri četvrtine biljnog i životinjskog sveta, uključujući i dinosauruse, te nas uvelo u eru kenozoika, doba sisara, u kom i danas živimo.

U poslednjih petsto četrdeset miliona godina desilo se ukupno pet ovako dramatičnih „događaja“, koji su sa lica Zemlje „zbrisali“ više od polovine živog sveta.
Ipak, postoji jedna suštinska razlika između prethodnih pet, i šestog izumiranja, na čijem se pragu nalazimo. Dok su oni bili izazvani prirodnim, planetarnim procesima ili katastrofalnim udarom asteroida, šesto masovno izumiranje može biti posledica isključivo – čovekovog delovanja.

Žrtve antropocena

Mada ga naučna zajednica još nije zvanično odobrila, termin „antropocen“ zauzima sve više prostora u geološkoj hronologiji. Skovan je osamdesetih godina prošlog veka, a odnosi se na opseg ljudskog uticaja na Zemljin ekosistem.

Drugim rečima, ukoliko komisija Geološkog društva iz Londona uvaži termin, antropocen će biti korišćen kao ime za epohu u kojoj je čovek svojom aktivnošću izvršio ogroman uticaj na klimu, biodiverzitet i, što je naročito kontroverzno, izumiranje vrsta.

Početak epohe će najverovatnije biti doveden u vezu sa industrijskom revolucijom, mada postoje stanovišta da ga treba povezati sa mnogo ranijim događajem, poput procvata poljoprivrede u neolitu.

Mnogo toga ostaje nepoznato u pogledu izumiranja u antropocenu, kaže profesor Dirzo, i dodaje da ti nedostaci u znanju ometaju našu sposobnost da predvidimo njegove uticaje.

„Jasno je, međutim, da je izumiranje životinjskih vrsta sveprisutna komponenta šestog planetarnog masovnog izumiranja, kao i glavni pokretač globalnih ekoloških promena“, zaključuje.