Čitaj mi!

Mistična „pobegulja“ Trebišnjica više nije ista, ali u njoj uživaju i Trebinjci i njihovi gosti

Grad u kojem su stolovala tri srpska kralja, koji je neiscrpna inspiracija umetnika, kome se Dučić, konačno, po smrti vratio – ima i svoju reku, jedinstvenu i lepu. Trebinje i Trebišnjica, svoju priču pričaju još od nastanka grada u 12. veku.

Dugo je Trebišnjica važila za najdužu prirodnu ponornicu Evrope, gubila se i izvirala iz hercegovačkog krša, pa čak, površinski i podzemno tekla u suprotnim pravcima.

Posle velikog hidroenergetskog zahvata, svedena je na tok od hidrocentrale Gorica, i dalje, kroz Trebinje i Popovo polje. Ali, ni tu nije bio kraj kroćenu ove reke.

„Južno od Trebinja, znači, taj prostor od manastira Tvrdoš, kroz Popovo polje je kanalisan, a Trebišnjica u tom hidroenergetskom zahvatu, za potrebe električne energije, ta voda je sačuvana, uslovno rečeno, da se ne gubi, jer se gubila u mnogim ponorima u Popovom polju tog vremena", objašnjava viši kustos Muzeja Hercegovine Mićo Milošević.

Zarobljena u betonski kanal, reka je obuzdana, da ne bi nabujala od nakupljenih voda, silovito izbijala i pravila ogromne štete.

Plodno Popovo polje je, tako 1897. čak 311 dana bilo poplavljeno, a barke su plovile – blatom.

I tako ćudljiva, reka je korišćena: tamo gde ponire, podizani su mlinovi, čiji je žrvanj okretala voda koja – pada u ponor, a kada je „pobegulja" bivala u svom koritu, žedna polja su navodnjavana sistemom vodenih kola.

„Bilo ih je oko četrdeset. Prvobitno su se kola pravila od jelovine, međutim, nisu se pokazala baš dugovječnom… Onda su pravili od munike, to je jedna vrsta bora, i sada ona kola koja se još uvjek nalaze na slivu rijeke Trebišnjice i na neki način predstavljaju turističku atrakciju grada Trebinja su napravljeni od metala i još uvjek se koriste", kaže viši kustos Muzeja Hercegovine, Božana Đuzelović.

U promenama, reka je delimično izgubila priobalje, neka zdanja su potopljena, neka i sačuvana: poput Arslanagića mosta, po predanju, zadužbine Mehmed paše Sokolovića, koji je razgrađen i ponovo podignut na ulasku u grad.

Višegradska ćuprija na Drini je mnogo veća, i u ekonomskom smislu značajnija, most na Neretvi je znatno viši i smeliji u konstrukciji, ali je ovaj trebinjski - maštovitiji, skladniji i bogatiji oblicima.

Trebišnjica, istina, više nije ista, ali se u njoj, i ovako pripitomljenoj, život opire nestanku – ribe i vodozemci se prilagođavaju, a čovečja ribica i dalje uživa u njenim podzemnim vodama.

Na vodotoku kroz grad, uživaju i Trebinjci i njihovi gosti, i ta slika je ona po kojoj se Trebinje i Trebišnjica pamte.