Taj film nećete gledati, najbaksuznija filmska ostvarenja

Ima filmova koji nemaju sreće, filmova koji baš nemaju sreće, filmova koji su totalni baksuzi i ima „Lov“ Krega Zobela.

Iako Lov nikada neće steći mistični status kao Dan kada je klovn plakao Džerija Luisa, priča o klovnu za vreme Holokausta koju ovaj glumac i reditelj nikada nije hteo da prikaže, i ima sudbinu bližu onoj koju je doživeo Intervju Seta Rogena i Evana Goldberga, to ne znači da nije otvorio jednu potpuno novu ravan problema savremene kinematografije.

Dan kada je klovn plakao je film Džerija Luisa kojim on kao autor naprosto nije bio zadovoljan i odlučio je da ga ne prikaže.

Ako imamo u vidu da je reč o holivudskoj produkciji u koju su uložena i tome primerena sredstva, ova odluka je smatrana krajnje neobičnom. Ipak, sama delikatnost teme i autorova spoznaja da film nije postigao ono što mu je bila namera, bila je dovoljna da se u toj nameri istraje, i danas o ovom filmu ima ponešto dokumenata vezanih za samo snimanje.

Intervju Seta Rogena i Evana Goldberga, sa druge strane, suočio se sa drugom vrstom problema. Reklo bi se da su Rogen i Goldberg pomešali koncept televizijskog skeča, u kom autor sebi može da dopusti mnogo, i holivudskog srednjebudžetnog filma i snimili ostvarenje bazirano oko vic-premise – šta bi se desilo ako bi dva novinara dobila priliku da intervjuišu Kim Džong Una i zadatak od tajne službe da ga ubiju.

U periodu izlaska filma Intervju, Holivud je prolazio kroz period transformacije u kome je iznenada zbog globalne eksploatacije filmova postalo vrlo osetljivo bavljenje bilo kojom vrstom negativaca iz konkretnih država koje imaju jako bioskopsko tržište.

Notorno komplikovana Kina je počela da otvara drugo najveće bioskopske tržište za američke filmove, a bila je poznata po tome da bojkotuje čitavu ponudu pojedinih studija ako im se samo jedan njihov film ne dopada („Dizni“ je to doživeo, recimo, zbog Skorsezeovog filma Kundun), Rusija je takođe bila u velikoj ekspanziji, i preostala je samo jedna zemlja prema kojoj nije bilo nikakvog obzira – Severna Koreja. Oni naime nisu uvozili američke filmove.

To je išlo toliko daleko da su u rimejku čuvenog Milijusovog filma Crvena zora u kojem vojske SSSR-a, Kube i Nikaragve okupiraju Ameriku, Kinezi prvobitno bili negativci, a onda je film ceo prepravljen u postprodukciji kako bi ih, uz pomoć specijalnih efekata, pretvorili u severnokorejske okupatore.

Šale na račun svetskih državnika same po sebi nisu novost u holivudskoj komediji, setimo se Leslija Nilsena u Golom pištolju kako briše fleku sa ćele Mihaila Gorbačova, ali Intervju je ipak želeo da uspostavi malo jaču relaciju sa pravim Kim Džong Unom i da motiviše svoje šašave junake da ga zaista ubiju.

Severna Koreja to nije prihvatila tako lako. Organizovala je pozamašan hakerski napad na studio „Soni“ i tom prilikom pustila nekoliko njihovih najnovijih filmova na internet, objavila izuzetno kompromitantne prepiske njegovih čelnika i praktično poremetila odnose sa mnogim velikim zvezdama. Taj hakerski napad je okončao karijeru tadašnje čelnice studija Ejmi Paskal, a pokazao je koliko lični animoziteti i sitnodušje utiču na donošenje odluka u Holivudu.

Lov se na neki način takođe bavi onima o kojima savremeni Holivud može da kaže šta god mu pada na pamet, a to su ljudi koje je Nikson definisao kao „tihu većinu“, a Hilari Klinton kao „jadnike“ (naši politički novinari tako prevode tačan izraz deplorables) – seksiste, homofobe, rasiste, ksenofobe – rečju, glasače koji su pre Trampa imali teškoće da se odluče na izborima.

U ovom filmu oni su protagonisti i žrtve.

Sam zaplet filma je baziran na danas već dosta trošenoj ali potentnoj premisi lova na ljude koju smo prvi put sreli u kratkoj priči Ričarda Konela Najopasnija lovina. Mnogi filmski autori su u proteklih devet decenija nudili svoje varijacije na temu, a prvenstveno su televizijski scenaristi Nik Kjuz i Dejmon Lindelof ponudili svoju: šta ako lov organizuju predstavnici liberalnih bogataških elita, a lovina su „jadnici“ iz govora Hilari Klinton?

Premisa je senzacionalistička, ali ne samo što po svojoj temeljnoj postavci nije nova već je i sama inverzija koju prikazuje već korišćena u filmu Taker i Dejl protiv zla gde dvojica seljaka iz zabiti moraju da se brane od studenata sa koledža koji su na izletu pomislili da su njih dvojica serijske ubice.

Tu smo dakle već imali inverziju tipičnog tropa omladinskog horor filma gde urbana omladina odlazi u unutrašnjost i tamo strada od ruke meštana koji baštine neizreciv užas proistekao iz neurednog života, incesta i sl. U Lovu obrazovana elita postaje lovac umesto žrtva kako smo inače navikli.

Stoga, dve osnovne postavke Lova su poznate, dobro isprobane i uspešne. Novina je međutim što su sve ove inverzije zapravo proizvele šum i rezultirale filmom sa kojim sam studio nije znao šta da radi.

Heroji i „jadnici“ 

Naime, Lov je film bez heroja, svi su prikazani karikaturalno, glavna protagonistkinja je nemilosrdna prema svojim protivnicima što ne priliči heroini žanrovskog filma, ali neumitna je identifikacija gledaoca sa žrtvom, i hteli-ne hteli, autori su napravili film u kom su „jadnici“ ipak heroji.

Tako je Lov od jedne priče o tome kako su se američke elite odrodile od naroda, kako je među njima jaz koji se ne može prevazići, i pokušaja da se to smesti u šokantnu žanrovsku formu odjednom postao film u kom su „jadnici“ heroji za jedne, a što je još zanimljivije i primer govora mržnje za druge protivnike glavnotokovske holivudske struje. 

Senzacionalistima sa opskurnih desničarskih sajtova nije trebalo mnogo da počnu da tvrde kako, eto, sada holivuske elite snimaju film o tome kako se love „jadnici“ što naravno nema mnogo veze sa istinom ali zvuči efektno, dok su liberalna glasila smatrala da se kroz jednu nasilnu priču dodatno doliva ulje na vatru u već podeljenom društvu.

Nama uostalom takve situacije nisu strane – samo godinu dana pre slučaja filma Lov, Simo Spasić i tabloidi su se u našoj javnosti posvetili razradama toga kako će izgledati tada još nesnimljeni film Mezimica. Išli su toliko daleko da je Simo Spasić čak i izmislio o čemu se radi u filmu i to nadahnuto prepričavao na televiziji iako je scenario bio dostupan u javnosti.

Umesto bioskopa – strim 

Sličnu taktiku primenili su Lindelof i Kjuz. Kako nisu mogli da puste u cirkulaciju završeni film, procureo je na internet scenario filma, ali nije preokrenuo situaciju.

Vrhunac ironije je, naravno, u tome što su Nik Kjuz i Dejmon Lindelof deo upravo tih elita koje kritikuju i deo vrhunskog holivudskog mejnstrima koji je ovog puta snimio delo čija značenja nije u potpunosti uspeo da kontroliše. 

Pred premijeru krajem leta prošle godine, studio „Juniverzal“ je odlučio da ipak ne pusti film Lov ni u bioskope, ni na druge platforme. U jednom trenutku je delovalo kao da će se pridružiti Luisovom Klovnu.

Ovo svakako ne bi bio prvi put da Holivud odloži prikazivanje nekog filma jer su se aktuelni događaji poklopili sa nekom od tema filma – recimo Zulender Bena Stilera je kao komedija o terorističkom napadu izašao u vreme napada 11. septembra što je smatrano problematičnim i neumesnim.

Međutim, Lov se suočio s tim da se možda u nekom dužem periodu okolnosti neće promeniti jer „problem filma“ nije trenutni ili povezan sa nekim konkretnim incidentom.

Pa ipak, ovog proleća, studio je odlučio da pusti Lov u bioskope, upravo koristeći imidž „zabranjenog filma“ u promotivnoj kampanji. I baš u vreme izlaska filma u bioskope, nastupila je pandemija koronavirusa koja mu je onemogućila normalno prikazivanje. Na kraju, studio ga je pustio na striming.

Problematična karikaturalnost 

Sam Lov u produkcionom pogledu nije skup film, spada u proizvodnu liniju kompanije „Blumhaus“ koja pravi skromno budžetirane ali vrlo uspešne žanrovske filmove, od kojih neki kasnije postanu umetnost – recimo prošlogodišnja senzacija Mi Džordana Pila.

I zbilja, Pilov rad je postao neka vrsta zlatnog standarda kada su u pitanju estetski i društveno angažovani potencijali savremenog žanrovskog filma.

U tom pogledu, po radikalnosti premise, Lov se može porediti sa njegovim izuzetno uspešnim debijem Beži! koji je pored ogromnog rezultata na blagajnama uspeo da osvoji i Oskara za scenario.

Za razliku od filma Beži! koji je bio dosta jasna priča o rasizmu i dugotrajnim odnosima dominacije u američkom društvu, Lov je očigledno ostavio mnogo više prostora za tumačenje.

Čini se da je jedan od osnovnih problema u recepciji ovog filma upravo ta karikaturalnost kojom su autori želeli da uravnoteže obe strane, zaboravivši da su upravo humor i mimovi postali najjače oružje Trampove kampanje i da se ona vešto poigravala slikom američke neprosvećene sirotinje upravo je mobilišući kroz to.

Filmovi za Trampove birače 

S druge strane, način na koji su građene karikature liberalne elite, mnogo više odgovara trampovcima nego toj eliti. Kada se sve to spoji sa formom koja je par ekselans populistička, nastao je film koji ima moć da polarizuje, otvara konflikte, opravda i eventualne nasilne reakcije, a na kraju pritom bude i zabavan onima koje bi trebalo da kritikuje.

Zanimljivo je da je jedan teksaški producent već prepoznao tu potrebu ljudi koji glasaju za Trampa ili ga razumeju da dobiju filmove koji će pokazati prihvatanje za njih.

Tako je u Ostinu nastala kuća „Sinestejt“, a odnedavno i njena podetiketa „Rebeler“ koja će se baviti upravo takvim filmovima.

Naravno, američka desnica već decenijama ima filmsku produkciju koja je zadužena da prati njene impulse. Čak ni mejnstrim studiji ne izbegavaju da se uključe na tržište verskog filma od kada je Mel Gibson oborio sve rekorde gledanosti Stradanjem Isusovim.

Ali i politička ekstremna desnica ima svoje filmove B-produkcije koji praktično ne stižu do bioskopa ali prave solidne rezultate na kućnim formatima.

Verujem da premisa filma Lov vrlo lako može da se nađe u nekom od tih naslova koji i inače govore o nekim distopijskim ili tendenciozno prikazanim okolnostima u kojima liberali preuzimaju vlast, razoružavaju američke domaćine i onda ih prepuštaju na milost i nemilost antifa bandama.

Više od vica 

Dalas Sonije iz „Sinestejta“ ima drugu strategiju. Njegove produkcije imaju visoku umetničku vrednost. Filmovi Krega Zalera Pobuna u zatvorskom bloku 99 i Dva lica zakona prikazani su u Veneciji, našli su se na godišnjim listama mnogih kritičara, a u glavnim ulogama su imali neke od najpopularnijih deklarisanih desničara među glumcima poput Mela Gibsona i Vinsa Vona.

Stoga on neprestano koketira sa time da li snima samo politički nekorektne filmove ili se obraća Trampovim glasačima, ali čini se da ono što radi ima odjeka i na festivalima i među publikom.

Za razliku od filma Intervju, koji se iscrpljuje u premisi koja se može sažeti u jedan pomalo neumesan vic, Lov je svakako bitno sadržajniji, iako je formalno reč o brutalnom spoju trilera-potere i crne komedije.

Zato ovaj film treba da vide i oni koje možda ne zanima toliko žanrovsko uzbuđenje koliko delikatne linije u prezentaciji društvenih procesa koje mogu filmu sasvim nehotično dati neki drugi predznak.

Da li ćemo pamtiti film Lov osim po ovom incidentu teško je reći, i to ne zato što je ovo film za zaborav već možda baš zato što nije sposoban da se dopadne onome kome je trebalo.

broj komentara 6 pošalji komentar
(nedelja, 29. mar 2020, 14:32) - Žarko [neregistrovani]

Bravo za uredništvo

Ko bi rekao da će portal RTS-a postati referentno mesto za tekstove o kinematografiji! Nisam ni čuo za film, a odgledah ga sad u jednom dahu. Dajte još ovakvih stvari i još preporuka za filmove!

(nedelja, 29. mar 2020, 12:45) - prava krystal [neregistrovani]

filmčina

Krenuo sam da gledam film zbog zabrane i cele te afere a dobio sam baš filmčinu u kojoj sam uživao. Hvala na preporuci!

(četvrtak, 26. mar 2020, 15:37) - anonymous [neregistrovani]

The Hunt

Smeće neopevanih razmera.

(sreda, 25. mar 2020, 20:34) - deplorable [neregistrovani]

kontroverze na stranu

"lov" je dobar film. a ovo što je bio pomeran je samo fini bonus da privuče i one koji ga inače ne bi gledali. ono što mene zanima - da li bi ovaj film stigao u naše bioskope da nije bilo korone?

(utorak, 24. mar 2020, 09:54) - anonymous [neregistrovani]

Стил који се препознаје

Почела сам од коментара али па сам прешла на почетак текста. Већ из првог пасуса препознаје се стил Димитрија Војнова. Било да пише о фиулму, кошарци, политици, ... увек је аутентичан и свој, свој, до коске.

(utorak, 24. mar 2020, 00:28) - anonymous [neregistrovani]

Divno

Ne znači da se obavezno slažem sa svim rečenim, ali sjajno je pročitati tekst nekoga ko poznaje materiju o kojoj piše. A povrh toga, autor ume i da se izrazi i da napiše. Pročitah ceo tekst iako me nijedan od pomenutih filmova uopšte ne zanima (a verovatno ni većinu onih koji tekst uopšte primete) što dovoljno govori o kvalitetu samog članka. Na kraju se, gotovo paradoksalno, razočarah samo kada sam video ime autora. Očekivao sam da je u pitanju neki neotkriveni biser, spreman već na brojne superlative. Umesto toga, skoro snuždeno zaključih da ovakav tekst, onda, moramo i da očekujemo. :) U svakom slučaju, divno čitanje za laku noć.