Čitaj mi!

Mića Milošević, intelektualac u svetu pučke komedije

Napustio nas je Milivoje-Mića Milošević, autor nekih od najpopularnijih i najčešće prikazivanih filmova u istoriji jedne kinematografije koje više nema. Ono što većina ljudi koji vole te filmove ipak ne zna jeste da je Mića Milošević bio bitno drugačiji čovek od onoga kako su ga zamišljali.

Ovaj nesumnjivi autor prepoznatljivog rukopisa u svetu jugoslovenskog komercijalnog filma, počeo je na jednom potpuno drugom polu našeg kulturnog života. Po diplomiranju na Filozofskom fakultetu gde je završio Istoriju umetnosti, Milošević je postao kritičar u Borbi, a bavio se likovnom i filmskom scenom. Kao filmski kritičar dostigao je izuzetan značaj i uticaj a kasnije je u ovoj novini bio i urednik.

Od 1963. godine, Milošević se aktivirao kao filmski autor i počeo je kao dokumentarista –prvi film bio je Concerto Gymnastico o Miroslavu Ceraru, čuvenom jugoslovenskom gimnastičaru, olimpijskom šampionu iz Tokija i Meksiko Sitija. Ovaj film snimio je u saradnji sa našim čuvenim direktorom fotografije i animatorom Nikolom Majdakom.

Počev od ovog filma, Milošević će se nadalje često vraćati sportskim temama u dokumentarcima, pa će potom snimiti Trke (1964), Hokej (1966) i Mate Parlov - Jug (1973). Za zelenim stolom donosi mu nagrade na beogradskom festivalu kratkog metra, a Hokej nagradu u Veneciji.

Bavi se i kratkim filmovima na socijalne teme, tako je Za i protiv za snimio sa Dejanom Đurkovićem, a Srebrnu medalju "Beograd" osvaja četiri godine kasnije za Povratak u Kutuzero. Sa raznim mahom kratkim dokumentarnim filmovima Milošević nastupa u Veneciji i Kanu, kao i u Grenoblu, Akapulku, Parizu, Londonu. Svojom strukom - istorijom umetnosti - bavi se i u dokumentarnom filmu pa i na tom polju ostavlja neke nagrađene naslove.

Od 1970. godine, Milošević snima i dugometražne dokumentarne filmove – Drugari, Krov nad glavom, De Jongovi i Žulj. Za Krov nad glavom i De Jongove osvaja Zlatnu medalju "Beograd". De Jongovi mu donose i Oktobarsku nagradu, a reč je o priči o Igoru De Jongu, čoveku koji se posle transplantacije bubrega naselio u Boki Kotorskoj.

Ovom temom se Milošević bavio i u kratkom filmu Srce iz 1970. godine u kom je pratio sudbinu Dušana Vlača. Danas je pomalo zaboravljen ali 1968. godine, Dušan Vlačo iz Elemira postao je prvi Jugosloven kome je presađeno srce. Bio je 22. čovek na svetu koji je tu operaciju preživeo a 48. ukupno. Posle transplantacije u Hjustonu koju je izvršio čuveni Majkl Debejki vratio se u Jugoslaviju i čak osnovao bend i snimio ploču.

Miloševićevi dokumentarni filmovi imali su izuzetan značaj i postigli su veliki uspeh. Učestvovali su na najvećim festivalima, De Jongovi i Žulj su bili jugoslovenski kandidati za Oskara, a De Jongovi su recimo imali i klasičnu bioskopsku distribuciju.

Kada pogledamo plakat za film De Jongovi, vidimo nesvakidašnji detalj – crtana lica protagonista i po vizuelnom žarognu kao da je napravljen kao za neki uzbudljiv horor film a postoji i teglajn "... neću ja da umrem, nisam lud, ja ću lepo da živim, čak i jedan odsto koliko se može živeti..."

Za svoj izuzetan dokumentaristički opus, Milošević je 2009. na beogradskom festivalu kratkog metra nagrađen za životno delo. Ipak, ovaj monumentalni deo njegovog opusa verovatno je nepoznat, pa možda i nezamisliv onima koji ga znaju po najpopularnijim igranim filmovima.

Krajem sedamdesetih, Mića Milošević počinje da se bavi igranim filmom i to na potpuno drugačiji način od onoga što je karakterisalo njegove dokumentarne radove. Još od prvog filma Nije nego, smeštenog u školi, Milošević pokazuje interesovanje za savremene teme i društvenu kritiku izrađenu i formi komunikativne i često populističke komedije. U ovom filmu sarađuje sa Ljubomirom Radičevićem, autorom čuvene Ljubavi i mode i Sinišom Pavićem, našim najvećim televizijskim scenaristom.

Od tog principa odstupa samo dva puta i u oba slučaja reč je o filmovima smeštenim u milje Drugog svetskog rata i neposrednog poslertanog perioda. Drugarčine po scenariju Vlastimira Radovanovića su priča o mladim partizanima koje je rat prekinuo u školovanju i koji sad treba da se vrate u školske klupe i normalan život, a Berlin kaput je oslonjen na prozu Antonija Isakovića i čine ga tri romantične priče o partizanima.

Međutim, čak i u tim filmovima koji se u širem smislu mogu sagledavati kao ratne priče vezane za istorijski trenutak, Milošević bira lik "malog čoveka" i uticaj istorijskih okolnosti na svakodnevicu.

Socijalistički slepstik

Kanonski deo Miloševićevog opusa čine tri saradnje sa Sinišom Pavićem. To su filmovi Laf u srcu, Tesna koža i Nema problema. Reč je o ubitačnim društvenokritičkim komedijama koje bismo mogli smatrati vrhuncem socijalističkog slepstika. U sva tri filma protagonista je Nikola Simić i u svakom od njih menja jednu od klasa u tadašnjem socijalizmu.

U Lafu u srcu je tehnokrata uhvaćen u neprijatnoj seks-aferi, u Tesnoj koži mlađi referent državnog trgovinskog preduzeća koje propada, a u Nema problema rukovodilac gubitaša koji je potrošio kredite na izgradnju fudbalskog stadiona koji niko ne posećuje.

U ova tri filma, Pavić i Milošević prikazuju svet prvih godina posle Titove smrti, privrede koja je u rasulu, građanstva koje je rastrzano između potreba na nivou zapadnog konzumerizma i radnih navika koje su skromne a u skladu sa niskom produktivnošću socijalističke privrede. Ove komedije su urnebesne, i uprkos tome što su u vreme izlaska bile potcenjene, danas čine okosnicu televizijskog programa.

Pogledane iz današnje vizure, one čak ni u filmskom pogledu nisu toliko naivne, iako su njihovi kvaliteti vezani mahom za scenarističke kalambure i glumačke virtuoznosti. Međutim, kada pogledate kadar u kome cela porodica Mite Pantića govori uglas, i u jednom neprekinutom snimku vidite spoj nekoliko snažnih glumačkih energija, shvatite da zarobiti tako nešto u jednom trenutku nije nimalo lako.

Miloševićevi filmovi su od početka postizali izuzetne uspehe u bioskopima. Dok je za Nije nego osvojio Srebrnu arenu za scenario u Puli i Nagradu za dijalog u Vrnjačkoj Banji, što nisu preveliki festivalski uspesi – i sa Drugarčinama i sa Lafom u srcu osvaja titulu najgledanijeg filma godine u SFRJ, a Tesna koža postiže status najvećeg komercijalnog uspeha u istoriji stare države, sa 505.000 gledalaca samo u Beogradu.

Miloševićevi filmovi su često morali da se bore za mesto na repertoraru. Recimo, u Ljubljani su dobijali termine u bioskopu blizu železničke stanice koji je smatran najslabijom salom, mahom za kung-fu i pornografiju, jer nije dosezao umetničke kriterijume po procenama tamošnjih prikazivača ali publika se odazvala u neverovatnom broju i uprkos svemu tome donela nezapamžćeni uspeh.

Danas je kao što znamo, Tesna koža multimedijska franšiza sa četiri filma i televizijskom serijom Bela lađa od više sezona.

Pa ipak, možda i najveći promašaj u Miloševićevoj karijeri – film Moljac, stoji kao jedan veoma zanimljiv eksces, kako na nivou same priče tako i jednog specifičnog trenutka koji je zabeležio.

Jedan kemp, jedan treš, jedna zaje...

Moljac je po svemu bio zamišljen da bude zaokruženje Miloševićevog komercijalnog opusa i zamišljen je veoma zanimljivo – Mića je uzeo tada ekstremno popularnog Miodraga Andrića, poznatog po svom scenskom alter egu Ljuba Moljac, i napravio film o tome kako se ovaj komičar zamorio i kako želi da napusti svet estrade i da ponovo bude čovek a ne zvezda.

Ovo je veoma zanimljiv motiv umetnika koji je iscrpljen svojom javnom personom, neprekidnom potrebom da bude na usluzi javnosti, i pruži zabavu publici. Tu postoji i meta-filmski aspekt jer je sam Miodrag Andrić bio izuzetno angažovan zabavljač i smatra se da je razlog njegove prerane smrti bila iscrpljenost usled neprekidnog nastupanja. Otud može se reći da je film imao i gotovo dokumentarnu dimenziju i dozu anticipacije.

Čitav zaplet nastupa kada Moljac pred nastup doživi slom i središnji deo filma se odvija u formi njegove halucinacije, i u njoj Milošević gradi jednu salatu pretencioznog humora, socijalne kritike i pučkih šala. Evidentno je da u ovoj deonici, Milošević želi da unese i nešto svog kritičarskog pristupa i pokušaja da dekonstruiše tadašnju jugoslovensku estradu ali i pretenciozne cenjene umetničke vedete tog vremena.

Jelisaveta Seka Sablić igra recimo pacijentkinju duševne bolnice koja je umislila da je rediteljka umetničkih filmova i kada daje indikacije vidimo da su to nekakve izopačene vizije seksualnosti kakve su bile prisutne u radovima nekih Miloševićevih savremenika koji su bili veoma etablirani, pa to možemo posmatrati i kao vid internog sukoba.

Ovaj snažan autorski, a rekao bih i intelektualistički pečat koji je Milošević uneo u Moljca nažalost nije bio adekvatan i po prvi put on snima film koji ima raskorak u ambicijama i dometima. U emisiji Kulturni nokaut, Milošević je jednom veoma samosvesno opisivao svoj rad u Tesnoj koži kao „Jedan kemp, jedan treš, jednu zajebanciju“, ali ona je kao takva govorila mnogo više o tom društvu i tada i danas od mnogih serioznih filmova.

U Moljcu se ta spontana istina izrečena kroz šalu nije desila, ali ono što jeste postignuto su scene koje dokumentuju deo tadašnje beogradske urbane scene – ličnosti poput Neše Leptira, Indeksovog pozorišta i jednu turobnu atmosferu tadašnjeg andergraunda, snimljen od strane čoveka koji nije njegov deo.

U izvesnom smislu, estrada je kao deo zapleta igrala značajnu ulogu u Miloševićevim filmovima, i kao deo zapleta ali i kao vid popularizacije njih samih. U ovom filmu se on sa njom žestoko obračunava, kao i sa ostatkom kulturne scene.

Ogoljavanje imaginarija

Miloševićeve igrane filmove pratio je ogroman uspeh, imidž populističke komedije koja snižava kriterijume publike i podilazi njihovim najnižim porivima, ali danas možemo reći da su ti filmovi veoma zrelo artikulisali kontradikcije tadašnjeg društvenog trenutka, konflikte među klasama, nesposobnost privrede i društva da očuvaju imaginarij koji je izgradila privrednom reformom.

Istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević u svojim radovima koji su na kraju sazreli u knjigu Potrošeni socijalizam uzima kao kamen-međaš u kulturnoj produkciji film Ljubav i moda Ljubomira Radičevića kao delo u kom je zapravo društvo pošlo putem zapadnog, u suštini tržišnog i konzumerističkog modela.

Nije zgoreg napomenuti da je upravo Radičević sarađivao sa Miloševićem u filmu Nije nego i da je praktično upravo on inicirao ovog dokumentaristu i igrani film. Miloševićevi filmovi zauzvrat dokumentovali su upravo dekadenciju a zatim i sam kraj tog sveta koji je toliko obećava u filmu Ljubav i moda.

Dok kod Radičevića u Ljubavi i modi imamo temu rivalstva u modnoj industriji, te modne revije kao osnovnog elementa te delatnosti, kod Miloševića u Tesnoj koži, Šojić potpisuje račun u kafani na ime firme gde muzički dinar upisuje kao Lepu Brenu za tri osobe, a u Nema problema – ona je osnovni deo zapleta i njen nastup treba da spase nesposobnog direktora od propasti. U tom smislu, Miloševićevi filmovi su lice i naličje jednog socijalističkog projekta koji nije mogao da izdrži svoju igru sa tržištem.

Posle nestanka zajedničke države, Milošević se preorijentisao na televiziju a poslednjih godina isključivo na dokumentarne radove.

Mića Milošević je autor jedinstvenog opusa. Zanimljivo je da je jedan od najpopularnijih svetskih dokumentarista Majkl Mor pre četvrt veka pokušao da postane reditelj igranih filmova i to baš kroz društveno kritičku komediju Kanadska slanina i taj eksperiment nije uspeo, i ovoj formi se nije vraćao.

Da mu je to uspelo i da je nastavio tim putem, postao bi američki Mića Milošević. U tom pogledu teško je naći autora koji je u dve tako različite forme postigao tako ogroman uspeh. Tod Filips pada na pamet jer on je imao par uspešnih i značajnih dokumentarnih filmova ali se vrlo brzo isključivo posvetio igranoj komediji sve do zaokreta sa Džokerom koji po temi i nekim idejama možemo smatrati njegovim Moljcem.

Na kraju krajeva sa dva različita opusa, praktično jednaka po značaju, Milošević ostaje priličan unikat u svetskim okvirima, i autor čije delo zaslužuje dalje tumačenje i afirmaciju.

Zaokruženost opusa, konzistentnost tematskih interesovanja pa i rediteljskih postupaka suptilno sugerišu da je iza svega ipak stajao jedan kritičar koji kao da je olakšao posao svojim kolegama kada jednog dana dođe trenutak da se oproste od njega.

Slava mu!

broj komentara 3 pošalji komentar
(četvrtak, 19. nov 2020, 14:30) - anonymous [neregistrovani]

Jedno imaginarno vrijeme

...kao da je bio san. Filmovi snimani u ambijentu koji izgleda kao san, kao da je postojao samo na filmu a bio je stvarnost.
Jedno vrijeme koje se više nikada neće vratiti! Evo i glumci i reziseri iz tih serija su nestali zauvijek, Moljac davno, a ostali u zadnjih 20 godina!
Filmovi i slike su podsjetnik na nešto što je bilo lijepo i toplo, ali, izgleda, ljudi nisu znali cijeniti. Brzo je prošlo i...nestalo!
Uh,uh,uh!

(sreda, 18. nov 2020, 03:43) - M [neregistrovani]

Dimitrije

Odlican tekst

(utorak, 17. nov 2020, 10:44) - anonymous [neregistrovani]

Slava mu

Odlican Dimitrijev oprostajni tekst od Mice Milosevica

div id="adoceanrsvdcfhklggd">