Šljivovica se u Srbiji vekovima ručno pravila i konzumirala, običaj koji se prenosi sa generacije na generaciju, za koji stručnjaci kažu da je postao deo nacionalnog identiteta, piše AP uz objašnjenje kako se izgovara reč šljivovica.

Tradicija je i dalje rasprostranjena u ruralnim oblastima balkanske zemlje uprkos procvatu modernih destilerija i brendova.

Očekuje se da će Unesko ovog meseca odlučiti da li će uključiti „društvene prakse i znanja u vezi sa pripremom i upotrebom“ ovog alkoholnog pića na svoju listu svetske nematerijalne kulturne baštine.

Sociolog Ilija Malović kaže da je šljivovica tipično srpski proizvod jer se dobija od lokalno uzgojenog voća – šljive – koja je lako dostupna, i zato što se rakija pravi i uživa u porodici i lokalnim zajednicama.

Srbi piju šljivovicu kada slave, tuguju, dočekuju goste i obeležavaju važne događaje, objasnio je Malović. Ljudi su uvek čuvali svoje najbolje flaše za venčanja, rođenje deteta i sahrane, rekao je Malović za AP.

„Šljivovica je oduvek bila intimno vezana za porodicu. Deo je života ljudi od početka do kraja i uvek je bila deo identiteta ovog naroda“, objašnjava Malović, koji je autor bloga o lokalnim voćnim rakijama.

Ovih dana šljivovica je i značajan srpski izvozni proizvod i lokalna turistička atrakcija. Poslednjih godina nikla su mala preduzeća koja proizvode šljivovicu i druge voćne rakije, nudeći modernu ambalažu u etno-stilu.

Za bolji kvalitet, šljivovica se ponekad čuva u hrastovim buradima što joj daje braonkastu boju poput viskija i pomalo gorak ukus.

I, s godinama, postaje sve bolja, navodi agencija AP.