Можда је рано говорити о осовини Париз-Рим, али нема никакве сумње да ће ЕУ кроз транзициони период, после одласка Ангеле Меркел, водити двојац Макрон-Драги. Ново позиционирање односа у ЕУ добрим делом проузроковано је најавама да ће наследници Меркелове у Берлину дати предност јачању односа са САД науштрб немачко-француске осовине. Спремају ли Француска и Италија одговор на то у виду идеје о суверенитету Европске уније?

У години када немачка канцеларка Ангела Меркел излази са политичке сцене, француски председник Емануел Макрон плете мрежу са Шпанијом и посебно са Италијом за успостављање новог односа снага унутар ЕУ. Историја нас учи да су европске интеграције били продубљене сваки пут када су Париз и Рим били у савршеном сагласју: први пут је плод тог савезништва била Европска економска заједница (ЕЕЗ), други пут Европска унија, а овај пут је игри темељ суверене и федералне ЕУ. 

У дугој историји француско-италијанских односа синтонија између Макрона и Драгија може да се пореди само са пријатељством Робера Шумана и Алчида Де Гасперија и саучесништвом Франсоа Митерана и Бетина Краксија. Није случајно да су директни резултати та два срећна периода у француско-италијанским односима били темељи за стварање ЕЕЗ, односно ЕУ.

Клемен Бон, десна рука француског шефа државе, током недавне посете Риму без околишања је рекао да је изјава премијера Марија Драгија да „нема суверенитета у самоћи" пробудила велику наду међу Европљанима. У том контексту је Макрону веома стало да буде први званичник кога ће нови италијански премијер Драги видети уживо. 

У последње две недеље Вечним градом су продефиловали француски министар економије Бруно Ле Мер, шеф дипломатије Жан-Ив Ле Дриjен и поменути Бон. Сви са једним задатком: припремити терен за самит двојице лидера и потписивање споразума по угледу на француско-немачки из 1963. године. Тај документ би требало да овери нови стратешки савез две државе и окретање странице у односима који су били прилично турбулентни у ближој и даљој прошлости. 

Ново европско дељење карата

Можда је рано говорити о осовини Париз-Рим, али нема никакве сумње да ће ЕУ кроз транзициони период, после одласка Ангеле Меркел, водити двојац Макрон-Драги. Симбиоза између две стране Алпа би требало да има своју кулминацију у првој половини 2022. године када ће Француска председавати Европском унијом. 

Релације између Берлина и Париза су захладнеле на неколико колосека: од реализације реформске агенде у институцијама ЕУ, преко односа са Русијом, Турском, Кином и САД до заједничких пројеката попут тзв. SCAF (Système de combat aerien du futur), вредног преко 100 милијарди евра у који Париз жели да укључи Рим и Мадрид. 

Ново позиционирање у ЕУ је добрим делом проузроковано најавама да ће наследници Меркелове у Берлину дати предност јачању односа са САД науштрб немачко-француске осовине. Појава Драгија на италијанском и европском политичком небу је омогућила Макрону да заигра на прерасподелу карата у Европском парламенту и унутар Европског савета.

Успостављање француско-италијанске осовине по питањима привредног опоравка ЕУ и јачања европског суверенитета је први озбиљнији покушај да Унија направи епохални заокрет од ригорозне ка неокејнзијанској економској политици. „Недопустиво је да САД финансирају лансирање своје економије а да ЕУ тапка у месту. Морамо апсолутно да убрзамо корак", рекао је Ле Мер после сусрета са својим италијанским колегама Франком и Ђорђетијем. 

Заједнички дуг

Француска и Италија желе да искористе тзв. Хамилтонов моменат, односно да стварање заједничког дуга на нивоу ЕУ произведе сличан ефекат као што је креирање заједничког јавног дуга 13 америчких држава имало за федерализацију САД на крају 18. века. До пре пар година је било незамисливо да Европска централна банка интервенише и заштити економије државе чланица, а тек је део политичке фантазије било стварање заједничког дуга. 

Макрон је у потпуности присвојио Драгијев концепт о „добром и злом дугу" док је бивши председник Европске централне банке „загрлио" идеју „снажне и суверене ЕУ". Француски председник и италијански премијер имају намеру да наставе рад на фискалној хармонизацији ЕУ и стварању банкарске уније. Conditio sine qua non да би се ти планови реализовали је промена механизма одлучивања унутар институција ЕУ, односно укидање консензуса и увођење квалификоване већине као начина доношење одлука.

Италија, трећа земља по величини и економској моћи у ЕУ, апсолутно је неопходна Француској у прекомпоновању односа са Немачком, имајући у виду супремацију Берлина. Макрон, као и његови претходници у Јелисејској палати, има амбицију да буде на равној нози са немачким канцеларом, али му недостају основни предуслови: Француска је у последњих пар деценија акумулирала велики заостатак за Немачком у економским и финансијским параметрима. Без јаких савезника у ЕУ, Париз је осуђен да буде „млађи" партнер у француско-немачком браку и поред „force de frappe" и столице у Савету безбедности УН којима располаже. 

Заједнички интерес Француске и Италије се огледа о успешној реализацији опоравка и лансирања економије кроз ефикасно повлачење средстава из „recovery" фонда. По многима, то је последња прилика за Француску а посебно за Италију да ухвати прикључак са најразвијенијим земљама у новим дигиталним и зеленим технологијама. Није случајно да је нови премијер Драги успоставио ново Министарство за еколошку транзицију по угледу на француско. 

Odi et amo

Однос између Италије и Француске одувек је био испуњен противречностима и дуализмом: љубав и мржња, савезништва и издаје, пријатељства и ривалства, страст и незаинтересованост. Ако је генијални Џорџ Бернард Шо говорио да су Енглези и Американци два народа подељена истим језиком, за Италијане и Французе би могли рећи да су два народа подељена истим манама.

У зависности од историјске епохе мењали су се сентименти, циљеви и релације. Француска се понашала увек као сестра туторка према Италији. Одатле долази и асиметричан однос: Италијани су се дивили и завидели комшијама на држави, а Французи су били опчињени индивидуалношћу и креативношћу суседа. Нисмо далеко од истине ако кажемо да су Италијани ударили темеље модерној Француској: Катарина и Марија де Медичи, кардинал Мазарен, односно Мазарин, Наполеон Бонапарта, Леон Гамбета само су најпознатији италијански градитељи француског „grandeura".

С друге стране, Французи су омогућили Италијанима да се уједине, прво победама а онда поразима. Без војске Наполеона III која је поразила аустроугарску армију у биткама код Мађенте и Солферина, не би било „Рисорђимента" (назив за италиjанско уједињење), баш као што ни Рим не би постао главни град Италије да Французе нису потукли Пруси код Седана 1870. године.

Колoнијална Француска је понизила Италију 1881. године када јој је „узела" испред носа Тунис и поред тога што је италијанска заједница била много бројнија од француске. Париз је на Берлинској конференцији 1884. и 1885. године, када су европске државе делиле међусобно Африку, испословао да Риму не припадне ништа. Помагали су и Етиопљанима у Првом италиjанско-абисинском рату и исмејавали италијанске премијере представљајући их на карикатурама као Бизмаркове собаре који Челичном канцелару чисте чизме. Тадашњи премијер Франческо Криспи се толико наљутио да је увео додатне царине на француску робу. 

Пре Првог светског рата, Француска је била република са либералним владама а Италија монархија са конзервативним режимом. Међутим, током Великог рата, Италијани без помоћи Француза не би успели  да се опораве после катастрофалног пораза на Капорету и да задрже аустријске и немачке снаге на северу земље. Између два светска рата односи су додатно заоштрени јер су на једној страни били фашисти а на другој социјалисти и радикали. Реченица француског амбасадора у Риму, Андреа Франсоа Понсеа, после италијанске објаве рата Француској 1940. године, „забили сте нам нож у леђа" ушла је у историјске читанке.

Ах, ти Италијани

Када је у пролеће 1945. године утихнуло оружје, Французи и Италиани су имали најбоље односе јер су два премијера и лидера, Шуман и Де Гаспери, причали и размишљали на немачком који су говорили као матерњи. На том пријатељству ће бити постављени темељи данашње ЕУ, а да су њих двојица остали дуже на власти вероватно би Француска и Италија данас имали заједнички нуклеарни арсенал.

С повратком Шарла Де Гола на главну позорницу долази до захлађења. За надменог генерала Италија је била занемарљив партнер. Де Голова поштапалица „Ах, ти Италијани"(„Ah, Les Italien...") постала је синоним ниподаштавања „рођака" с друге стране Алпа. У Паризу нису сварили двоструку игру италијанског нафтног колоса „Ени" који је финансирао Фронт националног ослобођења у Алжирском рату за независност. Де Гол и његови наследници су одговорили тако што су спречили „Фијат" да купи „Ситроен", а затим су прискочили у помоћ Моамеру ел Гадафију наоружавајући његову армију која је протерала из Либије 20 хиљада Италијана. У оригиналној идеји Валери Жискара Д'Естена није било места за Италију у групи најразвијенијих држава света (средином седамдесетих), само захваљујући инсистирању Вашингтона, Рим је ушао у Г7. 

Од доласка Митерана на чело Пете републике односи се побољшавају. Бетино Кракси се искрено дивио Митерану и покушавао је да примењује његове политичко-економске рецепте у Италији. Митеран је уживао толико велики углед да му нико није замерио примену тзв. Митеранове доктрине по којој су италијански терористи са левице добијали уточиште и заштиту у Француској.

Ширак и Берлускони нису могли очима да се виде, између осталог и зато што је Ширак лично спречио улазак „Медијасета" на француско тржиште, док је однос Саркозија и Берлусконија био потпуно неискрен и ривалски.

Идеја о суверенитету

Релације две земље су пале на најнижу тачку током прве владе Ђузепеа Контеа у којој су доминирали Матео Салвини и Луиђи Ди Мајо. Спустиле су се на толико ниске гране да је Ке д'Орсеј у једном тренутку вратио амбасадора Кристијана Масеа у Париз на консултације због подршке тадашњих лидера Покрета пет звезда вођама „Жутих прслука" и употребе увредљивог речника на рачун Француске.

Парадоксално, док су политички односи Италија и Француске увек били подложни наглим променама, подметањима, подвалама, малим и великим издајама, економске, трговинске, културне, пријатељске и породичне везе биле су у сталном успону. Према грубим проценама, преко 6.000.000 Француза има италијанске корене, што ће рећи сваки десети Француз има у свом породичном стаблу директног претка Италијана. 

Дакле, у стошездесетогодишњој историји односа Француске и Италије, у Паризу и Риму само два пута, до сада, имали смо лидере који су се међусобно разумели и поштовали. Први пар су били Де Гаспери и Шуман, очеви оснивачи ЕУ, други тандем је био Кракси и Митеран, креатори Јединственог акта који је отворио пут ка трансформацији Европске економске заједнице у Европску унију. Макрон и Драги би могли да буду трећи двојац с мисијом да одшкрину врата реализације идеје о „суверенитету ЕУ" и федерализацији Уније, потврђујући правило да сваки пут када се Париз и Рим удруже цела Европа профитира.