Након Брегзита, пред Шкотима је тежак избор: да ли да буду независни, сами и сиромашнији него данас, или да остану у Уједињеном Краљевству корисећи све бенефите које носи са собом чланство у британском клубу. Британски премијер Борис Џонсон својим изјавама, отвореним или прикривеним претењама и понижавањем Шкотске, ради више на стварању амбијента за распад земље него било ко други.

Велика Британија се распада, али као код свих великих империја њена дисолуција тече полако. Дуготрајно опадање некадашње Империје у којој Сунце није никада залазило не представља доказ њене жилавости, већ неизбежности процеса који је иреверзибилан. Међутим, пут Шкотске до независности је пун препрека, замки, непријатеља и - без иједног савезника. 

Шкотски национализам и жеља за самосталношћу, после бурног средњовековног периода у коме су водили два рата за независност, ушли су у фазу летаргије са стварањем уније са Енглеском 1707. године, а посебно после пораза јакобита у бици код Калодена 1746. године. 

Шкоти су у Великој Британији која је освајала планету током 18. и 19. века пронашли своју димензију. „Енглези владају империјом а ми њоме управљамо", говориле су генерације Шкота који су за рачун британске круне ишли у мисије у тзв. Нови свет, као администратори, војници, свештеници, професори, учитељи, инжењери, лекари, земљопоседници. 

С друге стране, Енглези, пошто су решили питање граница на северу и избацили римокатолике са Острва, нису се много интересовали за Шкоте, још мање за њихову асимилацију или стварање нове британске нације, што би данас да реализује премијер Борис Џонсон. Базиран на чистом рачуну, енглеско-шкотски савез био је гранитно чврст све до краја 20. века. И пре него што је Шкотска добила велику аутономију у оквиру Уједињеног Краљевства, важило је правило да се у Вестминстеру не усвајају закони који претходно не добију јасну подршку посланика из Шкотске. 

Нису се Шкоти повели за модама националних препорода покренутих Француском револуцијом, прескочила их је 1848. година, нису следили ни своју келтску браћу Ирце када су се дигли крајем 19. и почетком 20. века, мимоишле су их и серије нових национализама током Кратког века. Једноставно, Уједињено Краљевство је било по мери Шкота јер им је дозвољавало да сачувају шкотски идентитет, све до наших дана када им то није више било довољно, и када су и Шкоти пожелели да обнове своју државу. 

Да би се стигло до осамостаљења, један од најважнијих предуслова је међународна подршка и јак спонзор међу планетарним или барем регионалним силама. Шкоти немају ни међународну подршку нити иједну важнију земљу која подржава њихову вољу да се еманципују. Чак је и Русија недавно затворила експозитуру Спутњика у Единбургу коју је отворила пре пет година. 

За разлику од Шкота, католици у Северној Ирској немају намеру да створе независну државу, већ да се уједине са Републиком Ирском која је већ чланица ЕУ и свих најважнијих међународних организација. Уз то, Ирци имају снажну подршку САД за свој пројекат. 

Колико Вашингтон добро разуме ирске потребе да уједине своје острво, толико не успева да схвати мотиве Шкота да се одвоје од Енглеза. Из тог разлога Ирци су деценијама улагали у лобирање у Вашингтону. Супротно од Шкотске, Ирска је била третирана као колонија и зато у америчким очима Лондон не би смео да употреби војну силу против евентуалног уједињења Ирске док је у случају Шкотске све отворено. 

Шкотска гарда 

Узалуд шкотска премијерка Никол Старџон шаље поруке по Старом континенту тражећи савезнике који би поздравили или подржали проеврoпски оријентисану Шкотску. Ни Франуска, у коју су се највише уздали, нема намеру да испоштује „Стару алијансу". 

Наиме, шкотско-француски савез је успостављен још крајем 13. века склапањем антиенглеског споразума између француског краља Филипа IV званог Лепи и шкотског суверена Џона Бејлиола. Трајао је вековима, толико да је назван „Auld Alliance" (Стари савез), а обезбеђење које је чувало четири века француске краљеве звало се „Шкотска гарда", будући да је било састављено од ратоборних и оданих Шкота. 

У Единбургу само са сетом могу да се сећају речи француског председника Шарла Де Гола током Другог светског рата: „У свакој борби у којој је у игри била судбина Француске, Шкоти су увек били на нашој страни. Нема народа који је био тако даражељив и солидаран према нама као Шкоти". Данашњи Париз не гаји такав сентимент према Единбургу и није спреман да им помогне ни да постану независни а још мање да им олакша и убрза пут ка чланству у ЕУ.

Немачка и Италија, такође, немају намеру да се замерају Енглезима због Шкота. Велика Британија је карикатура некадашње силе, али је и даље довољно јака да је боље избећи фронталне сукобе са њом, поготово ако улог није есенцијалан. Шпанија и серија других чланица ЕУ са сецесионистичким покрајинама или областима, већ су ставиле до знања да немају намеру да олакшају пут Шкотске у ЕУ. Последње што желе Мадрид и друге престонице у сличним проблемима, јесте да охрабре локалне сепаратисте који би на примеру Шкотске градили снове о независности.

Као Шкоти и Енглези

Шкоти и Енглези имају веома мало додирних тачака. Реч је о два народа са различитим коренима, културама, језиком, историјским наративом. Енглези имају германске корене и њихов језик је микс саксонског са примесама француског и латинског. Шкоти су мешавина Келта и аутохтоних племана на северу острва чији је оригинални језик буквално неразумљив за Енглезе. И поред тога што припадају протестантима, њихове цркве су одвојене и аутокефалне. 

Правило каже да мањи народи мрзе јаче и веће народе. Енглеско-шкотски пример је изузетак који потврђује правило. Енглези су ти који више не подносе Шкоте него обрнуто. У средњовековној Енглеској Шкоти су били представљани као дивљаци који пију крв из рана убијених непријатеља. Вилијам Кемдем, биограф Елизабете I, писао је да што Шкоти више покоља направе то уживају већи углед у својим клановима. 

Енглези су сматрали Шкоте мање вреднима јер нису успевали да се привикну на море и да постану добри морнари, што је у енглеском систему вредности било неопростиво. „Тврдице, будале и лажови. Употребљиви само на земљи", оквалификовао је Шкоте Џон Џервис, британски адмирал који је ушао у историју као командант одбране Ламанша током ратова са Наполеоном. 

Тешко је замислити да би могло да дође до мирног или плишаног развода између Енглеске и Шкотске. Начин на који је постављено питање независности Шкотске у Единбургу и Лондону не обећава ништа добро. Постоји серија проблематичних питања за које нема добрих решења, или су превише скупа за једну или обе стране, поготово у овим кризним и несигурним временима. 

Велика и мала Британија

Ребус војних лука у Шкотској у којима се чува нуклеарни арсенал Уједињеног Краљевства није само проблем Лондона већ и НАТО-а, односно САД. За прве је економски и војни, за друге је стратешки. Шкотска национална партија (СНП) и шкотски Зелени су, упркос декларисаном пацифизму, из прагматичних разлога ставили до знања да би радо остали у НАТО. Међутим, поставља се питања да ли би Енглези, или оно што би остало од Велике Британије, прихватили дојучерашње „рођаке" у Северноатлантској алијанси. Одлуке везане за пријем нових чланица у НАТО морају да буду једногласне. Поставила би се и дилема да ли би САД могле да дозволе да се Шкотска прогласи војно неутралном земљом. Одговор је прилично очигледан. 

Непријатна истина за шкотску прву министарку Никол Старџон и њене следбенике је да њихова земља данас још више зависи од Велике Британије него што је то било пре Брегзита. Више од три петине шкотског извоза пласира се на тржишту Енглеске, Велса и Северне Ирске. Није тешко замислити какве би репресалије применио Лондон у случају потеза Единбурга ка независности. Такође, Шкотска прима више новца од Лондона него што уплаћује у заједничку касу. 

Не треба бити економски експерт да би се закључило да би Шкоти независност платили падом животног стандарда и да би се суочили са озбиљном економском кризом, укључујући и проблеме снабдевања основним животним намерницама и примарним привредним сировинама. А ту је и крајње дискутабилна идеја да независна Шкотска остане монархистичка, односно да дели заједничку краљевску фамилију са Енглезима. Шкоти не би ни да напусте фунту, барем док не уђу у ЕУ и испуне услове да уђу у еврозону. Још су мање вољни да успоставе тврду границу северно од Хадријановог зида. 

Референдумско питање

Победа униониста на референдуму 2014. године није решила проблем Шкотске ни за једну генерацију, што је био минимални циљ, а камоли за наредних сто година. Штавише, ни друга победа униониста на евентуалном референдуму не би скинула с дневног реда питање независности Шкотске, као што ни победа шкотских индипендентиста не би гарантовала независност Единбургу. 

Шкотске патриоте верују да време ради за њих. Више од две трећина Шкота млађих од 25 година је изричито за независност. Постоји и друга страна медеља, млади Шкоти јесу листом за одвајање од Енглеза, али су Шкоти као народ међу најстаријима у Европи, у просеку имају 42 године. Такав састав популације се тешко опредељује за авантуристичке потезе и не полази на пут на којем не зна које су пролазне а која завршна станица. 

Потез бившег британског премијера Тонија Блера ка Шкотској крајем претходног века, није био само средство за његов долазак и одржање на власти, већ и далековиди потез који је задржао солидне шансе да Уједињено Краљевство поживи дуже. Наиме, суочен с чињеницом да је током деведесетих година тек 13 одсто грађана Шкотске себе доживљавало Британцима а чак 80 одсто ексклузивно Шкотима, Блер је схватио да је последњи тренутак да се нешто предузме и зато је омогућио широку аутономију Шкотској, остваривши узгред и најубедљивију победу у историји лабуриста над конзевративцима. 

Улога Бориса Џонсона

Након Брегзита, пред Шкотима је врло тежак избор: да ли да буду независни, сами и сиромашнији или да остану у Уједињеном Краљевству корисећи све бенефите које носи са собом чланство у британском клубу. Другим речима, да ли је боље бити независна држава другог реда или део земље која још увек има шта да каже на планети и поред тога што је на незаустављивој силазној путањи. 

Када би питање независности било базирано на здравом разуму, животном стандарду, перспективама грађана да напредују и да реализују своје жеље и циљеве, вероватно бисмо имали барем половину држава мање на планети. Стицање независности је политички циљ који је често много више последица емотивног и компулсивног сентимента дела грађана, него израз рационалног расуђивања - зато је погубна грешка играти на карту здравог разума бирача. 

Поучени каталонским случајем, односно изостанком међународне подршке Каталонцима у њиховој жељи за независношћу, већина у Холироду, састављена од посланика СНП-а и зелених, игра на карту Врховног суда Велике Британије за ауторизацију одржавања другог референудма о независности, пошто је јасно да влада у Лондону то неће урадити, барем док је у Даунинг стриту 10 Борис Џонсон. 

Британски премијер Борис Џонсон својим изјавама, отвореним или прикривеним претењама и понижавањем Шкотске, ради више на стварању амбијента за распад уније која траје већ више од три века него било ко други. Уље на ватру доливају и све учесталији предлози да на евентуалном референдуму право гласа имају и шкотски грађани који живе у Енглеској (800 хиљада) и у Велсу (50 хиљада). Такви потези су у Единбургу увек били виђени са подозрењем и интерпретирани као акције чији је циљ да унесу пометњу у референдумски процес.

Ако се у догледно време Велика Британија распадне биће то због Брегзита и Енглеза, а не због Келта, шкотских или ирских.