Од очекиваних резултата руских избора занимљивија је била вест која је тим поводом одјекнула у медијима - да је Путинов режим извршио притисак на „Гугл" и „Епл" да са својих продавница мобилних апликација уклоне апликацију „Паметно гласање" који су израдили и лансирали сарадници Алексеја Наваљног. И док су западни медији ламентирали што су „Гугл" и „Епл" попустили под притисцима Москве, нико није обратио много пажње на то шта тачно представља апликација „Паметно гласање". А у питању је врло необичан модерни политички феномен који нема стварног пандана у Европи, и који отвара читав низ озбиљних политичких питања.

Након тродневног гласања 17-19. септембра ове године у Русији су одржани избори за посланике VIII сазива Државне думе Руске Федерације, избори за 12 губернатора и других руководилаца руских „субјеката Федерације", као и низ избора за покрајинске, губернијске, и локалне скупштине. (У Русији се, налик на изборе у САД, гласање сваке године организује у исто време за све изабране државне службенике којима је у међувремену истекао мандат.)

Избори су још једном прошли без нарочитих  изненађења - убедљиви победник је и даље „Јединствена Русија" (ЈР), која је освојила нешто мање мандата него на изборима 2016. године, али која је и даље задржала убедљиву већину са 324 од укупно 450 мандата. Присталице владајуће странке рећи ће да је убедљив резултат на изборима последица чињенице да власт „има подршку народа", присталице опозиције рећи ће да резултат представља последицу чињенице да „у Русији нема демократије".

Међутим, без обзира на резултат избора који није изненадио никога, далеко од тога да током предизборне кампање и самих избора није било никаквих нових момената, па чак и политичких куриозитета.

То се пре свега тиче уласка у Думу партије „Нови људи" која је освојила 13 мандата, што је први пут након 2003. године да у доњи дом руског федералног парламента улази пета партија поред „стандардних" Јединствене Русије, Комунистичке партије Руске федерације, Праведне Русије, и Либерално-демократске партије Русије Владимира Жириновског. „Нови људи" се, додуше, јесу профилисали као „свежа крв" на политичкој сцени, али и даље представљају „конструктивну", односно „лојалну опозицију", која не претендује на то да буде системска алтернатива администрацији председника Владимира Путина и такозваних „јединороса" (чланова Јединствене Русије). Циници би рекли да „Нови људи" можда јесу нови људи, али су и даље нови Путинови људи.

Кудикамо занимљивија била је, међутим, вест која је одјекнула широм западних медија - да је Путинов режим извршио притисак на „Гугл" и „Епл" да са својих продавница мобилних апликација уклоне апликацију „Паметно гласање" који су израдили и пре пар година лансирали сарадници Алексеја Наваљног, опозиционог вође који се налази у затвору од јануара ове године, а чије су НВО забрањене као „екстремистичке организације", док је великом броју лица повезаних с њима забрањено учешће на изборима као „страним агентима утицаја".

И док су западни медији ламентирали што су „Гугл" и „Епл" попустили под притисцима Москве и „саучествовали у сузбијању демократије у Русији", нико није обратио много пажње на то шта тачно представља апликација „Паметно гласање". А у питању је врло необичан модерни политички феномен који нема стварног пандана у Европи, и који отвара читав низ озбиљних политичких питања.

На истоку нешто ново

Мобилна апликација коју су привремено блокирали „Гугл" и „Епл" само је део шире политичке платформе која за свој прокламовани циљ има „демонополизацију политичког живота" у Русији који је у рукама Јединствене Русије.

Реч је о политичкој платформи коју су разрадили сарадници Наваљног, и која у комплексном руском изборном систему (на пример, половина посланика Думе бира се по пропорционалном, а пола по већинском систему - налик на покрајинске изборе у АП Војводини) опозиционо настројеним гласачима саветује за кога је најрационалније (тј. за кога је „паметно") гласати - да не би прошао кандидат Јединствене Русије.

Премиса је да су озбиљне политичке промене у земљи немогуће док се не окрњи политички монопол „јединороса", а једини начин да се то учини у оквирима постојећег политичког система јесте да се тактички гласа за кандидате других „системских" партија - комунисте, „Праведну Русију" итд. - како би се у државној Думи створио какав-такав плурализам. У питању је покушај да се технократским процедурама и модерним средствима комуникације координира „протестно гласање" како се опозициони гласови не би расипали, већ како би нанели највећу могућу штету владајућој странци.

Основни принцип рада платформе јесте поперовски „негативни утилитаризам", који подразумева да ће се велика група људи тешко договорити око тога „шта хоће", али да ће кудикамо лакше наћи заједнички језик око тога „шта неће". Пошто опозиционо настројени грађани Русије неће Јединствену Русију, њима се предлаже да се (на свим нивоима политичког живота Русије - државном, регионалном и локалном) уздају у способности сарадника Наваљног да математички предвиде ко представља најозбиљнијег алтернативног посланичког кандидата из свих осталих странака (односно које странке имају шансе да пређу цензус по пропорционалном систему), и да, када изађу на биралиште, заокруже број који им изађе на екрану мобилног телефона.

У питању је, наравно, игра поверења - корисник платформе мора да се слаже са максимом „било ко, само да није 'јединорос'", али такође мора да слепо верује креаторима платформе, чак и ако они предлажу да гласа мимо својих личних политичких преференција. Ово поверење је двојако, јер подразумева пристанак на тактичко гласање које предлажу сарадници Наваљног, али и веру да су они у стању да прецизно предвиде резултате избора. И у зависности од тога како се на то гледа, у питању је или завидан ниво демократске свести (спремност да се демократија посматра као процедурална игра са циљем да се добије најповољнији резултат), или њено потпуно одсуство (спремност да се заокружи број који је одредило анонимно лице без икаквог обзира према властитим политичком ставовима и властитој политичкој рационалности, а само на основу „партијске дисциплине").

Рад ове платформе, која је у оптицају од 2018. године, у пракси је дао необичне резултате. Када су у питању избори по већинском систему, она је најчешће препоручивала опозиционарима да гласају за комунисте као процентуално најјачу странку после „јединороса". Комунистичка партија и Праведна Русија поправиле су ове године свој резултат у односу на претходне изборе, али ове две странке инсистирају да то није последица рада платформе, већ њихове властите политичке борбе.

И заиста, учинак рада платформе није лако проценити. Основни проблем лежи у томе што Наваљног и колеге подржава додуше веома гласан, али процентуално веома мали део грађана Русије. Они ће рећи да је то зато што у Русији нема демократије, док ће присталице власти, наравно, рећи да је то зато што немају подршку народа. Али шта год било разлог, ефекти политичке мобилизације њихових присталица за протестно гласање, чак и ако су технолошки иновативно организовани, крајње су скромни.

Борба за дигиталне душе

То, међутим, не значи да руске власти нису озбиљно схватиле потенцијалну претњу коју представља ова политичка платформа. Напротив, повеле су жестоку кампању да се она блокира, уклони или обесмисли, користећи се свим расположивим средствима - забранама, судским тужбама, па чак и троловањем.

Ова кампања се водила на неколико фронтова. На основу судских налога, поред уклањања апликација са продавница главних произвођача мобилног софтвера, блокиран је канал „Паметно гласање" на популарној руској друштвеној мрежи „Телеграм", а сајт платформе је избачен из резултата претраживања на претраживачима „Гугл" и „Јандекс". Истовремено, појавила се копија платформе под називом „Разумно гласање" (на руском језику је разлика једва приметна - „умное голосование/разумное голосование"), за коју се испоставило да су је подметнули „Нови људи" како би непажљивим присталицама Наваљног подметали своје кандидате (наравно, ова „троловска" апликација није била блокирана).

Најзад, свакако најбизарнији детаљ у целој причи био је што је формални разлог за слање судских налога да се платформа блокира била тужба за повреду ауторских права на фразу „Паметно гласање", коју је поднела до тада скоро непозната компанија за производњу овчије вуне „Вулинтертрејд" из Дагестана.

Западни медији хорски су дочекали забрану „Паметног гласања" као још један доказ да су избори у Русији нерегуларни, и да руска држава не бира средства док гуши демократију. Руски државни медији су или тврдили пазар, тврдећи да је реч о рутинском судском спору, или су оптуживали ауторе апликације да омогућују страно мешање у изборни процес, при чему су нарочиту пажњу привукле тврдње у медијима да апликација нелегално скупља приватне податке о руским грађанима, а затим их складишти у иностранству.

Међутим, обе стране су игнорисале баналну чињеницу да сама платформа већ по дефиницији успоставља једну недвосмислено недемократску праксу, и да њена употреба под маском „координације протестног гласања" и „спречавања расипања гласова опозиције" заправо представља политичку манипулацију помоћу које група људи која не представља формалне кандидате на изборима узурпира право гласа грађана и располаже њиме као да је у питању њихов приватни политички капитал. Добровољни пристанак на страну, ова врста „агломерације гласова" у рукама једне параполитичке организације, а преко наводно „слепог" и „математичког" процеса који може бити изигран и манипулисан на више нивоа (што се у извесној мери и догодило), показала се као слика у огледалу управо оне праксе обесмишљавања демократске воље за коју се оптужује режимска олигархија.

Чак и да није било озбиљних питања везаних за безбедност података и поузданост алгоритама који се користе да се грађанима саветује како да „паметно гласају" - није било тешко направити проверу и установити бројне случајеве када је калкулација оманула, а већина гласова опозиције отишла кандидату који није био „препоручен" апликацијом.

Овде није само реч о сумњивим предиктивним способностима твораца платформе, него и о чињеници да је предвиђање резултата избора свугде у свету, па и у Русији - вид политичке агитације.

Агитације која може имати позитиван, али и негативан психолошки ефекат. Многи политичари који су се нашли „препоручени" преко платформе јавно су негодовали због тога, сматрајући овакву врсту узурпације политичке воље грађана неукусном и непримереном, али истовремено се плашећи да подршка - макар и тактичка - Наваљног и екипе може да изазове аверзију међу њиховим властитим гласачима, што се у неким случајевима свакако и догађало. Да не помињемо аутизам твораца платформе који су игнорисали елементарне закономерности политичке сцене у Русији, попут оне да нема те мобилне апликације која може натерати руске националисте, колико год да су опозиционо настројени, да гласају за комунисте.

Недемократијом на недемократију

Апликација Наваљног је, стога, много више од једне епизоде у натезању западних и руских пропагандиста око интерпретације резултата избора у Думу. У питању је радикалан искорак у смеру технократизације и отуђења процеса гласања по узору на читав низ других процеса социјалног инжењеринга у коме учествују друштвене мреже и модерна средства комуникација.

Коришћење телефонских апликација и интернет платформи за координирање политичке делатности није ништа ново, али овај ниво посредовања између учесника на изборима и гласача досад је невиђен - пре свега зато што у другим високотехнолошким земљама света политичке реалије не иду у прилог оваквој организацији опозиције.

Док у западним технократијама нема једног режимског монополисте на власти који би могао да изискује масовно координирање протестних гласова на овај начин, у источним технократијама - попут Кине - држава држи монопол на комуникације до те мере да овакве платформе не могу ни да се појаве. А Русија се налази на пола пута између ова два екстрема у таман онолико мери да се овакав један пројекат може појавити, али да његови ефекти остају скромни. Што изборе у Русији чини идеалним контролисаним окружењем за експериментисање са овом врстом „дигиталног обесправљивања" грађана. Притом у западној јавности појам digital disenfranchisement подразумева губитак политичких могућности за становништво које није интегрисано у нове технологије (стари, сиромашни и сл.), док у Русији гледамо супротан процес - становништво које има највећи приступ новим технологијама комуникације одриче се своје гласачке аутономије и ставља је на располагање слепом технолошком процесу.

Тренд је, у сваком случају, забрињавајући. Постоје добри разлози због којих су праксе продаје гласова, узурпације „сигурних гласова" и било каквог преношења индивидуалног бирачког права са једног на друго лице, забрањене и нелегалне. Штавише, овакве праксе су обично на врху спискова режимских манипулација у државним системима који се оцењују као недемократски. А разлика између партијских спискова „сигурних гласова", „вођења бирача на гласање", односно чувених „бугарских возова", и апликације која гласачу испоручује бројеве за које беспоговорно треба да гласа на свим изборним нивоима своди се искључиво на технологију политичке манипулације.

И једно и друго представља политичко обесправљивање бирача који грађане третира као објекте, уместо као субјекте политичких процеса. Само што је у првом случају технологија манипулације аналогна, а у другом - дигитална. И док у првом случају „заробљени гласачи" бар стављају на располагање своје гласове политичкој странци или покрету који номинално политички подржавају, у другом случају њихови гласови постају „политички капитал" једног депресонализованог алгоритма, који може да их усмери на било коју страну, па тако и да наведу грађане да гласају за некога за кога иначе ни у лудилу не би гласали.

Дигитални тоталитаризам

У питању је тоталитаран, антиутопијски тренд у духу сличних инфилтрација комуникационих процеса у приватне животе грађана. У име „једноставности" и „ефикасности" укида се политичка аутономија грађана, а да се притом иза „аутоматског и научно утемељеног алгоритма" крију потпуно произвољне политичке манипулације конкретне интересне групе.

У питању је глобални процес који траје већ деценијама и који је већ са различитим нивоима успеха успоставио платформе за дигитално диктирање различитих индивидуалних преференција у различитим аспектима приватног и јавног живота. Притом нису проблем само злоупотребе, тј. ситуације када се модерне комуникационе технологије користе за шпијунирање и комерцијално профилисање грађана против њихове воље; проблем је и њихова сама употреба на начин који представља инвазију различитих маркетиншких и економских процеса, као и корпоративног друштвеног инжењеринга, без икакве јавне и демократске контроле на приватност и аутономију појединца.

Мобилне апликације већ годинама људима диктирају колико да се крећу, шта да једу и пију, шта да слушају и облаче, па чак и када смеју а када не смеју да дишу (у зависности од резултата „независних и научно утемељених процеса" прикупљања података о загађености ваздуха на улици). Сада у Русији имамо и апликацију која на једнако ауторитаран, технократски и нетранспарентан начин диктира грађанима како да гласају. И не, то није само куриозитет руске политичке сцене, већ само врх таласа технократске узурпације политичке воље грађана који ћемо ускоро на различитим нивоима и у различитим социјалним контекстима, гледати широм света.

У култном Франкеновом стрипу из серијала о Спируу и Фантазију - „Наш пријатељ Z" из 1962. године - главни јунаци одлазе у измишљену латиноамеричку државу Паломбију у којој генијални зликовац Зорглуб користи своје зраке за контролу ума како би натерао осиромашено становништво земље да компулсивно троши сав новац који има на сапун и зубну пасту које производи његова фабрика. Када му јунаци скрену пажњу да је то што ради изразито неморално, он негодује, тврдећи да се „све рекламне кампање баве контролом ума, он само то ради боље од свих осталих".

То је у великој мери оно што се догађа пред нашим очима, где различите деперсонализоване и технологизоване дигиталне платформе преузимају на себе до јуче свакодневне и неконтроверзне праксе као што су рекламирање, препоруке музике и филмова, сугестије хране и облачења, па и политичка агитација - и претварају их у нешто сабласно и забрињавајуће.

Ово важи и за „паметно гласање" Наваљног. Разлика између његове дигиталне платформе и традиционалних, „аналогних" метода контроле бирача јесте само у томе што „он то ради боље од осталих". Срећом по све, баш као што је Зорглубов експеримент био ограничен на малу и скрајнуту Паломбију, тако се и експеримент Наваљног ограничио на процентуално невелику групу његових политичких присталица и симпатизера у Русији, чиме је читав процес у старту изигран. Али то не значи да његове амбиције нису далеко веће. Нити да овај исти систем нећемо ускоро гледати у кудикамо ефикаснијој примени на неким другим платформама и другим меридијанима.