Ко овде тражи упутства за будућност, неће их наћи, осим једно генерално: нека се власти у Србији смењују на изборима, не на улици. Уз два анекса: ћутање није злато, а патријарх није политички омбудсман.

Србија је тренутно у стању политичког превирања. Језик бледи у одсликавању слојевите стварности. Тамо где језик подбацује у опису, помаже само речник изабраних појмова који су се квалификовали по ургентности. Ко овде тражи упутства за будућност, неће их наћи, осим једно генерално: нека се власти у Србији смењују на изборима, не на улици. Уз два анекса: Ћутање није злато, а патријарх није политички омбудсман.     

УЛИЦА:

Појам екстремног политичког ризика. У историји је показао извесну вечности, или само дуговечности. Добробити Улице као активног политичког фактора су никакве, или мале, а и то само у дугом погледу унатраг, као рецимо кад се за Француску револуцију каже да је изродила модерну Европу. Јесте, истина је, Француска револуција је формативна снага савремене демократије, али до нас данас долази само онај њен део који вири из крви изворног догађаја.

Улице се врло ретко и само дугорочно могу развити у племените политичке импулсе, јер реално језгро Улице увек чине уличари.    

ДОДИРНУТИ ТЛО:

Појам „додиривања тла" је оптимистичан поглед на генералну катастрофу сваке исполитизоване Улице у различитим фазама хаоса и претње. Он је углавном еуфемизам, начин на који се оптимисти теше кад мисле: „Сад може бити само боље". То је бољи начин да се каже „све су/смо опет уништили".

Када је Слободан Милошевић збачен у уличним демонстрацијама, прва мисао је била: Србија је коначно додирнула тло. Нема више слободног пада, даље може само набоље. Освета режима и грађански рат су преко ноћи избрисани с листе потенцијалних/привремених решења. Под претпоставком да се тако радикална збивања уопште могу назвати „решењима". Формално изгледа да могу, јер се у историји циклично понављају. У стварности то само значи да увек неко други пере крв са улица.

Али ни онда у октобру 2000. то није било добро решење. Србија је тада само имала среће и за длаку је избегла најгоре. Јер у свакој варијанти уличне демонстрације остају, дечјим речником, јако ризична ствар. Чак и кад иза њих стоји колективна енергија која инсистира на поштовању легалниих изборних резултата, као што је то тада био случај. Улица је ризик за обе стране, за оне који се дижу и оне који се бране; ризична за све оне хиљаде малих и великих интереса који буше масу, док један од тих вектора не изађе као победник у такмичењу без правила и постане искључиви гласноговорник беса Улице.

Испоставило се, нажалост, да тада у октобру 2000. Србија није додирнула тло. Уместо да нова власт одмах тражи пријем у ЕУ, да нађе начина да политички „искористи" Милошевића, а не да га потроши улудо, слободан пад је реално настављен и под Ђинђићем. Да је одмах тражио пријем Србије у ЕУ, макар и са крњим легитимитетом, макар и у страху за властити живот (иронија је ненамерна), разговори о Косову би се другачије одвијали.  

Други моменат кад је изгледало да је Србија додирнула тло, било је убиство премијера Зорана Ђинђића. Реакција многих посматрача је била, сад ваљда више не може дубље и горе! Онда су Ђинђићеви страначки наследници наставили са петљањем. На немачком се та врста политичког ангажмана зове „herumwursteln", на хрватском „нишкористи". Ни Тадићева власт није тражила пријем у ЕУ све до 2009. На једној уској трибини у Бечу, негде 2013, Борис Тадић је рекао „да су се бојали Улице".

Кад је странка бившег Шешељевца Александра Вучића дошла на власт 2012, чинило се као да се слободни пад Србије само наставља. Посматрачима у Европи се то чинило. Ако некима овде недостаје лични став, и мени се то чинило. У стварности, Србија је тог тренутка додирнула дно, и кренула у стабилан и импресиван пораст бруто друштвеног производа. Улицу међутим не занима да ли је нација додирнула тло. Ствар је у томе да Улица увек додирује тло, улично тло.  

ИСТОРИЈСКА ОДГОВОРНОСТ:

У политици је то способност државника да се издигну из властитих уверења и вредности, те поставе нове приоритете. Верују једно, раде друго, зато што не мисле на чистоћу властитих уверења већ на добробит многих. Добри људи могу бити лоши државници, и обратно.     

Код процене ове власти две ствари се овде потпуно прескачу: случајеви корупције и „невољеност" Александра Вучића у делу јавности. За обе ствари се не осећам компетентном. Прва је ствар за државно тужилаштво, судове и истраживачко новинарство. Друго, нејасно је зашто људи имају потребу да „воле" или „не воле" своје политичаре и државнике, уместо да само гледају резултате њиховог рада.

Вучићев наступ и тон су део његовог хабитуса. Тај хабитус његови критичари преводе у hexis, то јест своде га на физичку димензију, па тако наводна политичка критика постаје изругивање, изругивање постаје mobbing, а мобинг се једног тренутка сели на Улицу.

Ако се случајеви корупције око власти и хор гласова „не могу да га смислим" искључе за потребе овог малог речника српског политичког моментума, Вучић постаје школски пример државника који је ишетао из класичне веберовске поделе између етике вредности и етике одговорности (Gesinnungsethik vs. Verantwortungsethik). Неке личне политичке вредности су га сигурно одвеле и код Милошевића и код Шешеља. Да ли тако и даље мисли у дубини душе, потпуно је ирелевантно. Кад је дошао на власт, прешао је на етику одговорности. 

Перцепција је другачија. Кад Вучић наступа у јавности, сви они љути и огорчени који Улицу схватају као механизам Непосредне демократије не чују њега, већ властите афекте. Он уствари каже следеће, и то врло артикулисано у различитим формама: Да је проблем између Србије и света у комуникацији. Да је она са српске стране толико дуго вођена немушто, па сада нажалост проблем више и није само у комуникацији. Да Србија све међународне трендове препозна касно. Да је он схватио зашто Србија константно тоне од 1918. (због Улице). Да консеквентно тражи пријем Србије у ЕУ, али и не седи скрштених руку. Не прихвата одбијање. Не реагује на понижења, барем не на европским сценама. Гази традиционализам, гази вредносно, гази афективно, док од читавог веберовског четворопрега социјалног акта не остане један једини тип који га легитимише као државника у пракси: циљно-рационални.

ЕСТЕТИКА „ЛЕПЕ" ВЛАСТИ:

Реч је о симпатији на кривом месту. То је страховито штетна идеја коју шире Улица и њој афективно склони медији, да власт мора да се допада, онако естетски, физички, људски, да буде симпатична. Још је Кант говорио о потенцијалном насиљу естетског суда „ово ми се свиђа" или „ово ми се не свиђа". Проблем естетских судова, који су за Канта били лични, у томе је да они одбијају да буду лични и усамљени. „Ово ми се не свиђа" као и „ово је јако добро" подједнако имају тенденцију да се шире и освајају, ако не милом, онда силом. Кад се тај исти рефлекс из уметности пресели у политику, ствар постаје још гора и насилнија

Проблем наравно није само српски, само је тамо овог тренутка - акутни. Терор Улице да политичари морају да јој се „свиђају" да би их оставила да мандат заврше регуларно, постаје страховити изазов у времену социјалних мрежа. Истомишљеници се скупе на друштвеним мрежама, фекалним речником објасне зашто им се тај/та „не свиђа" - и читав политички програм пада.

Онлајн цивилизација је свуда заоштрила питање естетског суда, претворила га у терор „допадања" и „недопадања", или волим, или ми је мука. У Аустрији је Курц пао јер се није допадао мање-више свима који нису гласали за њега. Тај импетус физичког одбијања једног политичара су наравно могли да сачувају до избора, али било им је дуго да чекају. Аустријска политичка култура међутим има још доста маневарског простора пре него што Улица са Киклом преузме власт. У Србији су нажалост ти прелази бржи и непосреднији.

И теоријски и практично, Улица у Србији би само требало да се стрпи до пролећа идуће године и регуларно промени власт. Али Избори су необавезујућа категорија тамо где се форсира само један смисао. Да ли тим Вучић-Брнабић треба гледати кроз резултате политичких, економских и дипломатских потеза, Улици је ирелевантно. Да ли их због тога треба срушити на Изборима, Улици је мало. Оно што је у том квазиполитичком миљеу битно је континуитет беса, чији ниво треба стално подизати док свако регуларно и легално решење не постане немогуће.

Улица је искључива као естетски суд који је кренуо у рат да уништи свако другачије мишљење.

ЛЕГИТИМИТЕТ:

Он се разликује од легалитета само ако држава у питању блокира све канале политичке репрезентације и партиципације. Да би се Улици признао легитимитет да руши, прво би данашњу Србију требало прогласити диктатуром. Али ако је само Улица прогласи диктатуром, то није довољно. Да би нешто било диктатура или тоталитаризам, постоји тачан каталог критеријума, до којих ова власт, и поред свих недостатака, не досеже.

Српска Улица се овог тренутка понаша као да је она носилац јединог легитимитета у земљи. Потпуно занемарује чињеницу да је неко гласао за актуелну власт, и да би могао опет. Улица не види никог осим себе. Презире сваког ко није с њом. „Српски домаћини" су само они који блокирају саобраћајнице. Патријарх ће или заједно с Улицом да руши власт, или није њихов патријарх. Треба им неки други, свеснији и савеснији патријарх, који ће их повести у рат са конформним делом електората.  

За Улицу више нема неутралних људи и неутралних ствари, сви су подједнако мобилисани, електорат, патријарх и кафе машине. Није битно где се иде, док се не иде даље. 

ИЗБОРИ:

Историјски проверени начин за избегавање Улице. Актуелни проблем у Србији није што не би било избора, што се ова власт прогласила вечном, завела страховладу или слично. Проблем је да је Улица прогласила Изборе увредом, па сходно томе не жели да дође на власт, већ да је заради на бојном пољу. Избори су за слабиће и мекушце, само маса, ватра и бес су технике достојне политичке промене у Србији.   

ДИРЕКТНА ДЕМОКРАТИЈА:

Утопија, пре негативна него позитивна. Нешто што до сада функционише, уз све ограде, једино у Швајцарској. Мимо тога, једино у клану, племену, кућној задрузи и слично, али сигурно не у уређеној држави. Често синоним за Улицу.

Свуда другде у Европи се механизми непосредне демократије - референдум је најпознатији од њих - уживају с опрезом и на капаљку. У самој Србији су позиви на непосредну демократију обично код за почетак новог циклуса аутодеструкције.

„Нек' народ одлучи" је обична таутологија парламентарне демократије. „Народ" је одлучио кад је изашао на изборе. Не могу власти свако мало по легитимитет у народ, ваљда могу да скупе довољно одговорности међу собом за један мандат.

Једна од критика српске законодавне и извршне власти има врло бизарне форме. Кад се доносе закони, „онда о томе одлучује уски круг". Парламент као „уски круг" - врло интересантно схватање, чисто историјски гледано. Влада која излази из страначке структуре парламента је „ужи круг" - исто врло интересантно схватање политичке репрезентације.

Такође и врло интересантно извртање Избора као топоса опште, анонимне народне воље у необавезну трибину личних хировитости. Односно било би интересантно, кад се не би знало да Улица не иде у Изборе, осим као у рат.

Потпуно газећи не само европску, већ и српску историју парламентаризма, јављају се народни трибуни, који директну демократију продају као иновативну ствар. Управо им је пала на памет као генијална идеја! Никад није било, ми сад смислили! Како то да нико у Европи није помислио да је тако нешто уопште могуће! Чак је и не зову именом, већ тезу представљају као откривање топле воде и проналазак точка, уз опаску „да упростимо да би народ разумео".   

Непосредна демократија, која благодет! Сваки месец у просеку четири референдума, једна мања револуција и ритуално прозивање издајица и „грађаниста" по нахођењу. Ако добро крене, распустимо скупштину и владу као политичке украсе, па Улица влада. Електорат више не чине пунолетни људи, већ мрежа „српских домаћина". Србима не требају посредници, кад се влада директно. 

Проблем је само у томе да је тај облик владавине већ јако добро покривен у теорији. У пракси такође, где се показао као облик невладавине. И нигде није прихваћен зато што доноси хаос и улудо трошење енергије. Једина земља која га је укротила, из њега успела да извуче добро а минимизује лоше, је Швајцарска. Јесте, тамо су референдуми чести, али без беса. Онај део грађана који се осећа закинут резултатима референдума прихвата пораз. Не сели се на Улицу. Не блокира саобраћајнице и мостове. Roma locuta, causa finita.

Непосредна демократија је манихејски или-или принцип. Њени механизми дају црно-беле резултате, као референдуми, или крваве, као револуције. 

А сад долазимо до најбољег дела швајцарске „непосредне демократије". Након што један део електората, појединачно а не као „швајцарски домаћини", одлучи о судбини референдума, његови резултати се шаљу парламенту и влади, који их онда као "један уски круг људи", спроводе у дело.

Али, пажња, пажња - и у тој амикалној швајцарској атмосфери, онај постотак грађана који је гласао  супротно од резултата референдума, или чији су кандидати на изборима остали у опозицији, бива побеђен. Они су по логици ствари присиљени да - барем коју годину! - прихвате већинско решење. У Швајцарској да. У Србији изгледа не.  

И зато - да ли је Србија спремна да после Швајцарске буде друга земља у Европи која ће прећи на непосредну демократију? Није. За утеху, није ниједна друга.