Каква је била 2021, нема тајне. У историјске анале ушла je као друга година ковида, потрошена на борбу с вирусом из разгранате породице САРС. Али каква ће бити Нова 2022? Да ли се спрема само иритантно гомилање истог с локалним иначицама љутње и резигнације - још више ничега до нечега и нечега до ничега - или долази време квалитативно другачијег тренда? На то се овде одговара кроз неколико одабраних категорија - нестрпљење, демократију и дражење Русије.

Како назрети примицање ствари које стоје с оне стране искуства, о томе свака дисциплина има властите методологије. Али оне добијају ширу важност само по ризику и храбрости које их носе, на разделницама где се методологије претварају у митологије.

Кад политиколози гледају у будућност, они виде идеалне државе, па сходно томе све што је реално и постојеће као одступање од идеалног. У прогнозама свари које долазе, политичке науке некако увек успевају да морално понизе савременике јер им стварају осећај да шта год направе, нису достојни нада које се у њих полажу. Нису на висини тренутка, падају испод очекивања. Примера је доста. Рецимо, актуелна политичка левица кад бичује савест данашњих Европљана јер нису спремни да код себе прихвате неколико милиона миграната који би, да нема правних и физичких ограничења, долазили по години из потпуно другачијих култура.

Такве митологизације политичких наука и политике уопште лако се препознају по употреби језика. „Ми морамо" и „мора" су њихове главне речи. Они који говоре да „ми морамо" да изградимо бољи свет, заборављају све оне режиме који су градећи бољи свет на стотине хиљада властитих грађана прогласили шкартом. Некад су то радили комунисти различитих фела, данас се на то спрема европска левица на челу са странкама Зелених. Комунисти су противнике одстрањивали физички, као малигне израслине на телу чистих идеја, док данашња левица своје уништава морално, тако што их дехуманизују: ко није за мигранте, није човек.

Године 2022, европска левица ће још агресивније гурати ту максиму кроз институције.

Мора? Треба? Хоће-неће?

За разлику од политичких наука, социологија је милостива према према човеку утолико што га уопште и не региструје, па не види ни све његове несавршености. За човека, питајте психологе; за човекову грабљиву природу, оличену у идеји чистог, неконтролисаног неолиберализма читајте Маргарет Тачер. За социолога напротив: људи не постоје, постоји само друштво. Из такве методологије рађају се прогнозе будућих трендова, никако идеали и готове формуле.  

Оно што социолог види кад погледа почетак пандемије ковида у јануару прошле године и упореди га са стањем две године касније, јесте динамичан процес губљења комуникативне способности унутар друштва. Комуникација између конформне већине и побуњене мањине није само бучна, тешка и агресивна. Да је само то, то је пола проблема, за који би чак и политичке науке очас нашле шта мора да се направи да разговор потече у правом смеру.  

Напротив, прави проблем је у томе да међусобна комуникација постаје некомпатибилна, и то у узлазном тренду. Једни разговарају из садашњег момента, други из вредносних система готичких друштава.

Како ће, на пример, неко ко се вакцинисао разговарати са неким ко није јер се боји да би му после „фајзера" надлактица била магнетизована, па би метална кашичица, да је прислони на место убода, месецима остала да виси?

Како са неким ко верује да у актуелним глобалним елитама седе сатанисти који експериментишу са магијом крви, онако као што се Папа Иноћентије VIII (†1492) по неким хроничарима купао у младој крви покушавајући да заустави властиту смрт?

Како разговарати с неким ко верује у лажну информацију да управо теку Други нирнбершки процеси против државних организатора обавезног вакцинисања?   

Као корона на мом длану

Изнад несигурних економских прогноза, нормативизма политике и социолошког може-тако-може-и-овако, уздиже се један специфични симболички систем који никад не греши у прогнози будућности - уметност. Визионарски статус уметности је неупитан зато што је подложан интерпретацији, онако као што су то Нострадамус, Тарабићи или Баба Ванга, само формално-стилски разноврснији од њих.

Аустријски сликар Гунтер Дамиш, који је умро 2016, вероватно је само сликао капи воде како у микро-перспективи експлодирају на различитим површинама - док је у стварности насликао вирус Короне 2020. како се као чичак-Венера рађа из пене Информела. Какав визионарски поглед кроз непрозирну завесу ствари које долазе!

Дамишове слике су се на аукцијама у Доротеуму ове јесени још нудиле за пар хиљада евра, али тренд је узлазни. И кашичица стоји кад је прислоните на платно, и оно вакцинисано, деценијама пре короне и мРНА вакцина - импресивно.

Улази се у трећу годину у којој су читави друштвени подсистеми и ресурси мобилизовани у борби против пандемије.

Али за то да се пандемија наставља и у 2022, са још више отворених питања него на почетку, није крива ни упорност вируса ни наука која доста успешно хвата корак с његовим мутацијама, већ нестрпљивост друштва. Да је свако седео тамо где се затекао у фебруару или марту 2020, да се није мицао ван места боравка неколико наредних месеци, постојала је велика вероватноћа да би САРС2 био побеђен као и његов опаснији, али мање инфективни рођак САРС1 почетком овог века.

Али не, сви су морали некуда на одмор кад је попустио први талас у мају прошле године. Оно што је, после ће се показати, била само сезоналност короне, друштвени оптимизам је прогласио победом и отишао на летовање. Крајем септембра 2020. бројеви су експлодирали. Ове године иста мустра, релативно мирно касно пролеће и лето, онда захуктавање испод радара јавне перцепције у септембру, иза тога експоненцијални раст од првих хладнијих месеци до краја зиме.

Многи су прошле године на социјалним мрежама делили одломак о епидемији куге у Сарајеву из Андрићевог романа На Дрини ћуприја. Делили су се и други аутори са сличним епизодама, uzдуж и попреко глобуса - Тит Ливиje, Петрарка, Бокачо, Данијел Дефо, Албер Ками или Сoмерсeт Мом и његов Осликани вео (Painted Veil) из 1925, незаборавно!

Ништа ново као модел акције; у принципу сва друштва од античке Грчке реаговала су ригорозно на епидемије. У средњoвековним градовима људи нису имали појма шта је и одакле долази то што их убија, али су знали да интервентно треба пресећи мобилност, путовања, доласке, одласке, окупљања, прославе и све остало друштвено.

Резови су били привремени, наравно. Данашња друштва знају неупоредиво много о вирусима, бактеријама и инфективним болестима, али су из неког разлога заборавила шта значи привремено. Једном руком су ширили Андрићев одломак о куги и Момов о колери, другом су планирали годишњи одмор на далекој дестинацији. Литерарни примери нису схваћени као поруке у боци, већ као хибрис властите начитаности. Уметност за лепоту, путовања и дружења за вирус.

Нестрпљење ће бити наш епитаф  

Социолози имају разне крилатице за карактер данашњих друштава, на пример друштво ризика (Risikogesellschaft), друштво несташице (Mangel- или Knappheitsgesellschaft), друштво ивентизације (Eventisierung), селебрити-терор и слично. Ове две године их је све наткрилио нови термин - феномен нестрпљивог друштва. Ungeduldgesellschaft, society of the impatient, Брзи Гонзалес на медитацији.

У лето 2020, након три отказана термина, дерматолог ме је дочекао у тотал-скафандеру, док су сестре у чекаоници поливале литре дезинфекционих средстава за мном као иза нечастивог. Од јесени те исте године, већ је ординирао у кратким рукавима и папучама, упркос вирусу, под мотом: „Кад га нисмо зауставили у првом таласу мера, сад је свеједно"!

И остало је свеједно, у широкој друштвеној перцепцији. Наша шанса је била стрпљење једног лета, али је она систематски избушена и опструисана цивилизацијом непосредног задовољства, instant gratification, па шта буде!

У 2022. улазимо са свесним сазнањем да вирус остаје с нама, да смо му потребни и неопходни, али да је он у име мирољубиве коегзистенције спреман да нам понуди два уступка: опадање леталности и поделу године на сезоне: мирно лето, тешка зима.

Хороскоп за мај месец 2022: почните да планирате летњи одмор. 

Пластични карактер демократије

Популистичка демократија је била јуче, идуће године нас очекује трансформација модерне демократије која неће толико ићи ка промени тона и атмосфере у политици, већ ка промени агрегатног стања народне воље.

Мејнстрим политичке науке су последњих година апострофирале десни популизам као највећу опасност по демократске системе и тај су страх шириле тврдокорношћу властитог левог популизма. Мало ко је приметио да су то, у поређењу с оним што долази, били сретни дани, кад су и понуда на страни политике и потражња на страни електората имале лице, име и биле концентрисане око институција.

Политичар који се додворава електорату, која дивота! Сад међутим долази време електората који се допада сам себи и који би најрадије на власт изабрао самог себе, таквог какав јесте, tutto completo, без представника и посредника. Политички развој у Србији је изврстан пример тог тренда, он међутим није само српски, већ европски и шире.  

Нови трендови иду ка појачавању непосредног ефекта у демократији. Формира се маса народног незадовољства која остаје аморфна у односу на институције. Почело је са антиваксерским протестима, али вирус је ту само био катализатор процеса који су се већ најаваљивали од почетка овог века. Јелена Карлеуша, односно тај тип јавног мислиоца у глобалним оквирима, делио је онлајн медицинске савете годинама пре него што је корона направила еволуциони скок са животиње на човека.

Ствара се демократија пластичног типа, која се формира изнутра, из масе, као тесто или пластелин, у најгорој варијанти као пластични експлозив. Она се не изражава, већ се „меси"; сваке седмице је друга, са вођама које се појаве и нестану, забљесну у петнаест минута славе и бивају поједени истом брзином, све иде изнутра, хитно и непосредно, из агрегатног пластицитета нове демократије.

Постфејк њуз у време конспиритуалности

Антиковид протести су кључ у брави глобалног тренда конспиритуалности, кованице настале комбинацијом речи конспирација/завера и спиритуалност/духовност. Демократије и хришћанске цркве подједнако, топло се обуците, долази зима пластичног демократско-спиритуалног експлозива!  

Као пипци неког новог Левијатана, у тој променљивој форми додирују се рестлови старих идеологија - мало нацизма, мрвица комунизма и једнакости за све, доста антисемитизма, велика порција непријатељства према науци, уопште професионализму, специјализацији и подели рада. Старо се уклапа у ново, у fake news све кохерентнијих обриса.

„Пластичну демократију" је најлакше визуализовати преко слика још једног представника Информела, овог пута француског сликара Жоржа Матјеа (†2012). Где год се погледа, масе, површине и стереометрије испресецане су векторима; свуда нервозна динамика која се згушњава и раствара, тече и судара. Доминирају црвено и црно, мали Стендал за буквар визуелне политичке културе.   

Теоретски, са носиоцима нове аморфне демократије би могло да се разговара, али нажалост њихова комуникација са још увек већинским делом јавности који верује институцијама, или им не види алтернативу - остаје некомпатибилна.

Другим речима, рађа се алтернативна стварност. За путовање иза огледала, сад се већ примају резервације. Још један визионар из света уметности, Луис Керол.   

У самопослузи колективног сећања 

Врли нови свет не жели да зна, не жели да се сећа; он јесте само док је љут и бесан. У последици, то претпоставља крај линеарног писања историје.  

Али ту треба правити разлику у нивоима поруке. „Конспиритуални" покрети имају своју динамику, али она ће се развијати не само у години пред нама, већ вероватно још деценијама. Из њих се поставља захтев за брисањем старог знања и свега што се историјски изборило за статус истине. То би био велики, епохални и аморфни покрет за промену сећања. Као рецимо графит на бечкој стамбеној згради у општини Бригитенау „Колико још ничега до нечега?". Писао га је анонимни млади нестрпљиви философ, нема сумње, јер да га је писао старији, питање би било обрнуто „Колико још нечега до ничега?"   

Али актуелно постоји и друга шина брисања историје и колективне меморије која тече независно од те велике и епохалне. Она је директна, контролисана, политички вођена, заслепљена и фокусирана на само једну тему, Русију, а у њој на само један сегмент, сећање Русије и Руса на велике догађаје двадесетог века. Тиме се овај текст са подручја друштвених трендова враћа на терен политичких.

Русија је реч-разделница са којом се улази у 2022, структурални принцип укупне ЕУ политике. Са политичким мобингом на Русију, Европска унија је себи, као и читавој Европи, произвела страховити проблем. При томе треба разликовати две ствари - најпре како је Русију избацила из Европе, и друго, начин на који намерава да се „усели" у Русију идуће године, макар кроз симболичку политику. 

Руски медвед у европској супи

Modus operandi је текао кроз преуређење сећања на Други светски рат. Намештај у соби европске меморије је тако испремештан последње две деценије, да није остало места ни за руску столичицу. Сједињене Америчке Државе су за потребе овог текста такође „Европа", што културно-историјски и јесу - европска колонија.

Када руски председник Путин није позван на прославу 75. годишњице искрцавања у Нормандији, био је то већ јасно заокружени процес остракизма. А била је то 2019, када још није постојала епидемија као изговор опште праксе.

Да би се Русија произвела у непријатеља данас, требало је преуредити сећање на Русију у њеним формативним моментима јуче, и то под два критеријума - тамо где је за њу најболније, и тамо где је стајала у директном контакту с европским нацијама. Сажето, тамо где је била и ослободилац и освајач, касније надзорник. При томе Други светски рат није уопште битан, он је само клин чорба, извади се клин, и оно што остане је Русија као вечити непријатељ Европе.

Велики и епохални тип некомпатибилне комуникација овде се такође показује у малом моделу између Европе и Русије. С једном битном разликом - у епохалном смислу је он настао природним путем, кроз демократске трансформације које су се отеле (разумној) контроли. Напротив, инкомпатибилност у разговорима Европе и Русије је свесна и планирана. ЕУ је у том смислу само ускочила на један шири тренд, па намерно не чује шта службена Москва говори.

Ако се отвори било који медијски сајт немачког или енглеског говорног подручја, на пример данас, у понедељак 27. децембра одлазеће Старе године, прво што привлачи пажњу је синхронизованост наслова типа „Шта уствари Руси/Путин хоће? Зна ли неко?" Након тога обично следи текст пун конфузије, збуњености и нагађања шта то Руси у ствари хоће?

За одговор се овде још једном користе визионарске моћи уметности. Confusion will be my epitaph, конфузија ће бити мој епитаф, певао је 1969. Грег Лејк из бенда Кинг Кримсон .

Ако се промени лична заменица, ето прогнозе за идућу и идуће године - хињена збуњеност ће бити епитаф на гробници заједничке европске куће. 

Све је поједено, све је попијено

Истина, Руси се у политици нису показали као велики комуникатори. Од распада Совјетског савеза, Москва није увек јасно саопштавала шта хоће. Понашала се некако домаћински наивно, као газда-традиционалиста који седи за столом неваспитаних рођака и нада се да ће сами схватити где су границе пристојности. Тај утисак се мењао у овом веку, на велику иритацију друштва за тада још увек заједничким европским столом. Враћањем Крима 2014, Москва је први пут проговорила јасно, али само акцијом. Вербално јасно тек овог децембра, кад је подвукла црту испод даљег проширења НАТО-а на исток.

Зато је сваки наслов типа шта уствари Руси хоће, има ли баба Ванге у авиону, само дрско скалирање реторике.

Оно што забрињава јесте да се Русија први пут од краја Хладног рата подигла и опростила од заједничког европског стола.

Доказ? Руско-амерички разговори идуће године се одржавају у Женеви. Био је у варијанти и Беч, али је отпао. Као што је за Запад „Русија" негативна чаробна реч на коју заборавља све своје праве непријатеље, тако је за Русе „Беч" чаробна реч, али у добром смислу.

„Баћушке" су слабе на Беч, па то ти је. Кад Руси долазе на преговоре у Беч, они шаљу емотивну поруку да се осећају делом Европе, делом ЕУ, делом Запада у добром партнерском смислу. Кад преговарају у Бечу, онда се смешкају и доносе поклоне, мекши су и доброхотнији, спремни на уступке Европљанима, јер сви смо ето заједно, спојили нас историја, уметност и земни гас.

Кад изабере Женеву за преговоре, Русија напротив шаље поруку дистанце, хладноће и неприпадања; речником симбола каже да јој емотивно више ништа не значимо.

Да се састанак одржава у Бечу, била би то добра вест за Европу.

Састанак у Женеви је лоша вест за Европу.