Абрахам Маслов је потребе поделио у пет категорија: основне (физиолошке), потребе сигурности, припадности, уважавања, и, на крају, потреба за самоостварењем. Уз тврдњу да нико не може да има нову врсту потреба, док ону претходну не испуни (не занима те сигурност, ако немаш шта да једеш). Потребе диктирају наше поступке и наше одлуке, што је, у предизборна времена, веома важно знати.

По истраживањима јавног мњења, први проблем за грађане Србије је - корона вирус.

И када се то упореди са истраживањима из земаља у региону, и многих европских земаља, у којима су на првом месту економске теме (губитак посла, смањење прихода, и сви други материјални проблеми изазвани короном, а не сама болест), разне ствари могу да се закључе.

Једна је свакако она о успешности владиних мера (код нас је незапосленост током пандемије пала, а плате су расле), али нама је много интересантнија она друга, која сведочи о томе колико је и данас могуће применити теорије Абрахама Маслова, америчког психолога који је још четрдесетих година прошлог века, бавећи се социјалном психологијом, креирао чувену Хијерархију потреба, својеврсни шифрарник људских очекивања и њима изазваних, условљених, понашања.

Потреба по потреба

Укратко, Маслов је потребе поделио у пет категорија: основне (физиолошке), потребе сигурности, припадности, уважавања, и, на крају, потреба за самоостварењем, уз тврдњу да нико не може да има нову врсту потреба, док ону претходну не испуни (не занима те сигурност, ако немаш шта да једеш).

Наравно, све ово зависи и од контекста, и од културе (потребе у Јапану и Европи нису исте, или бар нису поређане по истом реду), али неспорно је да потребе диктирају наше поступке и наше одлуке, што је, у предизборна времена, веома важно знати.

Примера ради, светска економска криза и погрешни потези тадашњих власти, заједно су, у Србији, угасили више од 400.000 радних места и то је, а не било шта друго, одлучило изборе 2012. године.

И када се погледа шта су били први потези нове власти, јасно је да су им потребе људи биле јасне.

Зато су и ушли у реформе (измене закона о раду), и кренули да доводе инвеститоре, оне који ће, брзо, упослити највећи број људи, па и на најпростијим и најслабије плаћеним пословима.

Логично, пошто је много њих било гладно, а таквима и минимална плата озбиљно мења живот (плата се споји са пензијама родитеља, са оним што можеш сам да произведеш у башти, и твоја основна потреба је испуњена. Ниси гладан, идемо даље).

Национална пара

Пуног стомака можеш да размишљаш о сигурности, што опет потврђују истраживања. Како се нешто деси на Косову (крене Росу, Срби се побуне), оно постане, за испитанике, проблем број један. Боље рећи, занима их сигурност, да не буде рата.

И то је власт препознала, па је као основу своје политике понудила мир. И та политика јесте константна, без обзира на то што се, кроз медије, често пушта национална пара, вентили су увек неопходни, па и они кроз које излазе ратоборне фрустрације разних великих и малих Срба.

Такође, политика која се бори против организованог криминала (хапшење Беливукове групе), јасно поручује да је спремна да испуни ту потребу за сигурношћу.

А како у сигурност спада и сигурност радних места, јасно је, на пример, зашто је власт, сасвим исправно, пожурила да реши проблем који је у Врању направио Геокс, када је угасио фабрику.

Идемо даље. Оно што је проблем са потребама, и што сваки искусни политичар мора да зна, јесте да је свака нова - све већа.

Даш му да једе, он одмах тражи сигурност. Даш му сигурност, он хоће припадност. Добије припадност, захтева уважавање.

Пратити то, јесте најтежи посао сваке политике. Опет, овдашњој, бар за сада, то успева.

После брзог упошљавања, уз бригу о сигурности, понудила је и припадност, и то ону која је позитивна, па је то "бити Србин", после дуго времена, постало ин. 

И можемо ми да до сутра расправљамо о укусима, о кривици, о вредностима, али они који то раде не виде једну просту ствар: за сваки државни посао, за његов успех, јесте неопходан идентитет, припадност која, истовремено, и улива сигурност, и доноси уважавање.

Зато је споменик Стефану Немањи толико важан, и зато је свака прича о његовом премештању, или рушењу, само доказ да онај ко то ради ништа не зна о већини у сопственој земљи и о њеним потребама. А та већина ти даје власт. Тек када јој потребе уважиш.

Брзе пруге Србије

Но, да наставимо. Потребе су непресушне, и незајажљиве. Човек увек хоће више. И неко му, ред је да се то примети, стално и нуди више.

Па су зато кренули да стижу и инвеститори који дају боље и плаћеније послове. Па су ту нове болнице, ауто путеви, Београд на води, и као последња и најкрупнија понуда до сада - воз који иде 200 километара на сат.

Сви ти потези, осим што додатно потврђују да су оне физиолошке, као и потребе за сигурношћу и припадношћу потврђене, испуњавају и ону четврту у хијерархији потреба - ону која захтева уважавање, а уважавање изазива и признање и самопоштовање.

Добар посао, добар пут, и понављам, брзи воз, колико год некоме звуче као нешто банално, већини, у земљи Србији, пружа, уз све остале, и тај осећај, уважавања.

И не само да те је неко нахранио, пружио ти сигурност, припадност, него ти показује и колико те поштује и колико му је важан не само твој живот, него и квалитет твог живота.

Воз којим се за пола сата стиже до Новог Сада, није само воз, он је парадигма нечијег односа према твојим потребама (исто то је и метро), и зато он и одлучује предстојеће изборе.

Једноставно, када се све погледа, види се да је само Вучић сваки пут знао и шта су најважније потребе већине, и шта је оно што се зове "game changer", који доноси победу на изборима.

Са друге стране

Опозиција, с друге стране, као да за већину и њене потребе не мари, стално јој нудећи погрешне ствари.

Оне којима могу да се баве само они који су све остале потребе испунили. И зато је толико фокусирана на Београд, и то, поново погрешно, на онај најужи део Београда, онај из кафића у центру, који тражи да му буде испуњена она последња по реду из Масловљеве хијерархије потреба, потреба за самоостварењем, која је дубоко везана за вредносне судове.

И све теме којима се опозиција бави, управо су за то. Отуда толико инсистирање на "правим вредностима", на укусу (какав је трг, какав је споменик), на "моралним", "интелектуалним" па чак и хигијенским разликама (ми смо поштени, образовани, чисти), отуда, на крају, и борба за "чист ваздух", који је из елементарне потребе премештен у "елитистичку" потребу за самоостварењем.

За ове изборе, вероватно и за следеће, тај однос не само што је погрешан, него је и погубан. Већина, у Србији, па и у Беграду, тражи оно што и даље нуди само Вучић. Да буде сита, безбедна, да буде део нечега, и да је поштују.

И ту већину опозиција не само да не уважава, него је, углавном, и отворено и глупо вређа.

Опет, иако нико у опозицији не уме дугорочно да размишља, испашће, једног дана, да су све време били на правом путу, што ће бити готово смешно.

Када им Вучић испуни све потребе које испуњава (физилошке, сигурност, припадност, уважавање), пред њим ће остати, у целој Србији, а не само у центру Београда, људи са оном последњом потребом, оном, највећом, коју је најтеже испунити.

И ти људи ће, када буду шпартали новим путевима, возили се на све стране возовима који иду 200 на сат, имали сигурне и добро плаћене послове (када просечна плата буде 1000 евра), сјајне болнице, продавнице са луксузном робом коју могу да купе (а све ово више није само сан, него постаје збиља којој присуствујемо), е, па тада ће они хтети и оно што потреба за самоостварењем подразумева - хтеће да учествују у одлучивању.

И тада ћемо присуствовати једном парадоксу. Човек којег оптужују да је изабрао економију пре демократије (а само је испуњавао потребе већине), изгубиће власт управо зато што је био толико успешан. И зато што је људима, на крају, испунио и ту потребу, за самоостварењем.

И то време уопште није далеко, опет захваљујући њему. И брзим возовима које је довео у Србију.

А дотле? Па дотле ћемо присуствовати овоме чему присуствујемо, и у чему је, за већину, данас највећи проблем - корона.