Унутар Европске уније у први план се гура питање „шта Путин у ствари хоће“. У немачким и аустријским медијима руски председник искључиво се описује у категоријама ирационалног: хиперактивни аутократа, хоби-историчар, лопов, разбојник, убица, лажов... У неколико дана то је нарасло до праве културе згражавања која као олуја брише из јавности свако, чак не ни другачије, довољно је већ само изнијансираније мишљење. Читаве емисије, реакције, разговори и текстови састоје се само од клупка згражавања, где аргументи служе једино да се појача основна емоција, иначе нису аргументи. Овде се више не разговара, већ згражава.

Згранутост и згражавање којим се у ЕУ реагује на руску интервенцију у Украјини бришу сваку могућност хладне процене ситуације. ЕУ и Запад неће ући у директан обрачун с Русијом, али су спремни да на сваки начин, укључујући и наоружањем, подржавају Украјину и продужавају рат. Продужени рат доноси високи број цивилних жртава. Високи број цивилних жртава подиже спремност европских јавности за директан војни судар с Русијом. Неко мора изгубити овај рат, и то врло брзо. Победника ионако нема.   

Не треба гајити никакве илузије о поузданом логичком стајалишту европских влада. Оне су наравно свесне да су се нашле у опасном клинчу са једном нуклеарном силом дуж свог источног бока, но у рат с њом немају намеру да уђу. Радије би с Москвом ратовале преко украјинских леђа и украјинске крви.

Proxy/посредни карактер рата олакшава и пристанак Украјине на такву улогу. Службени Кијев нема проблема с тим да ратује с Русијом за западни рачун, докле год гаји наду да би једног тренутка Запад ушао у рат с Русијом за украјински рачун. Запад то не би, рационално гледано, што не теши превише, јер су ратови ноторно нестабилни конструкти. 

То се види чак и без одласка у далеку прошлост, само на основу искуства последње три и по деценије. Која је најистакнута мустра из ратова на тлу Европе? Одговор олакшава то да се све ратне епизоде из тог периода односе на подручје бивше Југославије. 

Цивилне жртве, наравно. ЕУ и Запад немају толико проблема са цивилним жртвама у Авганистану, Ираку, Јемену, Етиопији, Нигерији, Малију, као и било где где уредују, или би - кад би то нешто доносило. Тамо су цивилне жртве пех, грешка, колатерала, несрећни сплет околности, жалосно, а неизбежно. У Европи напротив, цивилне жртве, или само процена будућих цивилних жртава директно пропорционално подиже спремност за интервенцију и обрнуто пропорционално руши све моралне и когнитивне блокаде против ње.

Сирија није случајно испала из горе споменутог низа ваневропских земаља, где о типу образложења за ангажман Запада не одлучују цивилне жртве, већ геополитика. Сирија је друго, од самог почетка. Цивилне жртве су чак биле главни критеријум за извештавање европских медија о грађанском рату у Сирији, што би говорило у прилог томе да је прорадио историјски атавизам, да су се Европљани сетили како је сиријска територија био некад срце Европе... Ко је мислио да је ту прорадила носталгија - а ја признајем да јесам - греши. Чињеница да су јавности ЕУ и Запада биле тако сензибилизоване на цивилне жртве у Сирији има највише везе с тим да је Русија била и остала једна од страна у том рату, штавише одлучујућа.

Ко убија стварно, ко дигитално?

Жао ми је ако ово звучи хладно и неосетљиво, али у ономе што следи не мисли се на стварне људе, већ на апстрактни принцип и његове реалне последице. Нажалост, у ЕУ и Западу уопште усталила се мустра, или pattern, што је прецизније од српске „мустре", да су цивилне жртве пресудне за одлуку о војном ангажману само ако су почињене од Срба или Руса.

Ситуација у Украјини се мења из сата у сат и прогнозе су тешке. Осим једне, једноставне колико и застрашујуће: ако украјинско вођство остане при позиву цивилима од прошлог петка, да се Молотвљевим коктелима, или било каквим другим приручним, подељеним и склепаним оружјем бране против руских трупа, украјинске цивилне жртве ће прогресивно расти.

Руски војник који на улицама Кијева рафалом убија анонимног украјинског хероја, неког неприученог герилца с две леве цивилне руке - та слика још не постоји, али са сваким сатом и даном њена вероватноћа расте. Једна таква слика у европским медијима и - готово је с разумом. У последици, европске јавности би подигле притисак на своје националне и заједничке ЕУ власти захтевајући рат са Русијом. Тражиће рат без икакве свести да траже рат. Гураће своје владе у рат без свести о ономе што следи, ношени једино горућом жељом да се већ једном пресече тај гордијски чвор с Русијом.

Управо је тај механизам био пресудан у ЕУ, САД и НАТО у односу према Србији деведесетих година и касније кад је додељивана самосталност Косову. Он није толико долазио с врха, барем не изворно, већ из медија као вапај једностраног емотивног ангажмана. Медијски сензибилизоване јавности су полако с доносиоца политичких одлука скидала све обзире, како моралне, тако и оне који се тичу међународног права.

Сад се спрема то исто. Са једном разликом, да Руси нису Срби. Срби су пропали у рату који се 78 дана водио у чаши воде. Та дистанца сада фали. Руси би били спремни да униште читаву Европу пре него што и сами пропадну.

Ако се консеквенце овог рата доведу до логичног краја на основу мустре европских ратова из деведесетих, Европа ће, заједно с Русијом, постати политичка и економска руина на милост и немилост Сједињеним Државама и Уједињеном Краљевству. 

Управо туда иде рат, ако га Украјинци брзо не изгубе. Оно што би требало да им олакша ситуацију јесте да су тај рат већ унапред изгубили сви, укључујући и саме Русе. Питање је само ко ће први признати безизлазност ситуације и вратити се за преговарачки сто.

Али гледано са стране национализма, идеологије која је свуда у фрапантном порасту, маскирана као идентитетска политика, то је бласфемија. „Шта би ти?", пита наоружани бољшевик доктора Живага у истоименом филму по роману Бориса Паастерника и у режији Дејвида Лина. Just live, напросто живети, одговара Омар Шариф/Живаго.

„Just live" се данас у европским медијима осећа као дефетизам, кукавичлук и издаја хуманизма. Just live, да не би! Just die, то је европски мото овог тренутка.

Шта Путин у ствари хоће?"  

Најдепресивнији моменат овог тренутка, после људских жртава, јесте тврдоглави континуитет којим се унутар ЕУ у први план гура питање „шта Путин у ствари хоће". У немачким и аустријским медијима се руски председник искључиво описује у категоријама ирационалног. Хиперактивни аутократа, хоби-историчар, лопов, разбојник, убица, лажов, фантаста ревизионизма, патолошки брутало. Сви ти термини се без великог труда пронађу у било ком тексту, чују у било којој телевизијској емисији, на пример у коментару Кристијана Улча у аустријском дневнику Ди Пресе (25. фебруара.), или у ток-шоуу Маркуса Ланца на ЗДФ-у прошлог уторка.

То питање није ново. Оно што јесте, то је нова снага коју оно добија у европским медијима. У неколико дана је нарасло до праве културе згражавања која као олуја брише из јавности свако, чак не ни другачије, довољно је већ само изнијансираније мишљење. Читаве емисије, реакције, разговори и текстови састоје се само од клупка згражавања, где аргументи служе једино да се појача основна емоција, иначе нису аргументи. Свака информативна јединица - текст, емисија, подкаст - мора завршити тако да допринесе култури згражавања, зграњавања и чуђења, иначе су аутори Путинови људи. Аналитичари, а има их још, који изјављују да је Путин прекршио међународно право, нема дилеме да јесте, али да то није учинио у ирационалном бесу, већ након деценије и по јасно артикулисаних захтева да се ширење НАТО савеза заустави, увек нестану у бесном античком хору згражавања. 

Овде се више не разговара, већ згражава. Згражавање је нова специјалност европских политичких посматрача. 

Свако ко се у Немачкој не згражава довољно, завршава као непријатељ народа. Свако ко не понавља да је руска интервенција „цивилизацијски слом" награђује се презиром. Свако ко на моралку о до сада апсолутно невиђеном кршењу међународног права подсети на бомбардовање Србије 1999. као недавно кршење међународног права или, не дај боже „цивилизацијски слом", тај може рачунати с пасивном агресијом и подсмехом.

У Аустрији се преко медија прозивају људи који „разумеју Путина" ако само зуцну да то што се сада догађа можда има везе са НАТО-ом. Пишу се, оно што смо ми новинари из деведесетих звали медијским потерницама против „колаборатера", у конкретном случају против оних који седе у управним одборима руских државних предузећа, који су наздрављали с Путином, или оних који су као Карин Кнајсл плесали с Путином. Никад јој неће заборавити тај валцер с Путином, док живи. Ева Браун може рачунати на више разумевања од Кнајслове.

Постоји један термин који све те симптоме с лакоћом уједињује: Рат. Рат ствара црно-беле слике, баца светло без сенки, убија нијансе, уништава слух код људи који су до тог тренутка сасвим добро чули, замагљује ум и кажњава колебљиве.

Ко ми се позове на аустријску неутралност, тај је Путинов човек, рекла је шефица аустријских НЕОС-а Беате Мајнл Рајзингер у првој реакцији на почетак руске инвазије. Ко нешто зуцне, тај је проруски! Као политички посматрач без специјализације у згражавању, рекла бих: то је претња. Њен циљ је да се из јавности одстране гласови који мисле да је аустријска неутралност прописана Уставом и Државним уговором из 1955. на било који начин релевантна у датој ситуацији.

На гробљу сломљених силогизама    

У споменутој емисији ЗДФ-а наступила је и Габријела Кроне-Шмалц, дописница АРД-а из Москве 1987-91. Она се већ дуго среће са анимозитетом у јавности који јој следује као једној из клуба „Разумевача Путина" (Putinversteher). Да ли је разумевање руске политике прави проруском? Само то питање већ циља на понижавање.

Кроне-Шмалц јасно каже да је то што је Русија направила прекршај међународног права. Али, њено је питање, шта ћемо сада с тим? Хоћемо ли се, она мисли на Немачку и Немце, и даље згражавати, или се определити за конструктивнији приступ? „Ми можемо да мењамо политику, али не можемо променити нашу географију. Јер ако се сад само укрутимо на томе да је руско понашање недопустиво, да је повређено међународно право, да су погажене норме, то није конструктивни допринос."

„Ми смо се децентрализовали и федерализовали, зашто све ове године то нису могли Украјинци?", пита се Кроне-Шмалц уз згражавање у студију и касније у медијским реакцијама. Децентрализација некако увек потоне у хору зачуђених, иако је она кључно питање украјинске кризе. Заметак украјинске децентрализације лежи у споразуму из Минска потписаном 2015. - али онај ко данас покушава да разговара о томе, наилази једино на, погодили сте, згражавање.

Немачка је федерација, Аустрија је федерација. У обе те земље су „Länder", федералне јединице, које дневно играју игру моћи с централним властима. При свему томе су обе земље национално релативно хомогене, јер германски део претеже. Зашто је Украјина у ових седам година остала тврдоглаво унитарна, иако има шест, а ако се урачуна и Крим који се не рачуна, осам милиона етничких Руса? Зашто нико са стране није вршио озбиљан притисак на Кијев да спроведе одредбе договора из Минска?

На шта је Кијев чекао? Да можда неће морати да децентрализује земљу, јер ће ЕУ, Америка, НАТО и Борис Џонсон ући у рат с Русијом како би Украјини омогућили да остане унитарна држава?  

„НАТО није ни у сну озбиљно мислио"

Потпуни сумрак логике умотан у морални сфумато избија из споменутог уводника Кристијана Улча. 

На једном месту стоји: „Путин је само фингирао да од НАТО савеза тражи гаранције да неће узети Украјину у чланство, јер је знао да је то обећање немогуће." На другом месту: „НАТО није ни у сну озбиљно мислио да у чланство узме земљу под грађанским ратом."

Facit: На НАТО самиту у Букурешту 2008. Американци и Енглези инсистирали су да се Украјини и Грузији отвори могућност чланства. Ако НАТО није „ни у сну озбиљно мислио", зашто је обећавао брак и завлачио девојку?

На другом месту код Улча: Украјинци су последњих година осетили слободу „и неће одустати од живота у слободи." На следећем: „У Кијеву не владају националисти, него демократе".

Свакодневицу у Украјину, у којој су олигарси приватизовали национално богатство, у коме су мањине избрисане из политичке рачунице, у којој историјска десница диктира тон, у којој се од размера сиромаштва и безнађа обичног света губи дах, прогласити „слободном"...?

Economist Intelligence Unit је у најновијем извештају о стању демократије у свету ставио Украјину у групу хибридних демократија, између Мексика и Сенегала. И то пре Путиновог напада. На лествици од нула до десет, Украјина је од тог британског аналитичког институа добила 2,36 из функционалности владе и 5,59 из области политичких слобода.

Не, у Кијеву не седе у демократе. У Москви такође не.

У ЕУ да, али су европске демократе толико заузете згражавањем, да им промиче претња великог рата у који ће ушетати док спавају и сањају универзални свет либералне демократије.