"Он је најопаснији вођа побуњеника, јер је најинтелигентнији (од свих осталих), предводи највећу и најјачу групу побуњеника, врло је опрезан, а нападаје припрема и изводи са пуно система". Овако је стајало у усташкој потерници за вођом партизанских устаника на Козари, легендарним Доктором Младеном. Животни пут свештеничког сина, младобосанца, песника, тенисера, лекара и народног хероја Младена Стојановића једна је од најузбудљивијих и најтрагичнијих страница овдашње бурне и трагичне историје.

Када им понестане добрих, оригиналних прича, холивудски продуценти посегну за успелим европским или азијским филмовима и сниме њихову америчку верзију. Тако је својевремено француски филм Никита Лика Бесона преснимљен у холивудску Тачку без повратка Џона Бедема, а мало је недостајало да и награђивана Клопка Срдана Голубовића добије холивудског рођака. Квентину Тарантину добрих и оригиналних прича никада није мањкало, али се у сваком његовом остварењу може наћи понека уснимљена сцена из омиљених му филмова.

Ове целулоидне парафразе и раније су умеле да узбуркају хоризонт очекивања његове бројне и верне публике, али је спрдање са ликом и делом Бруса Лија у Тарантиновом, за сада, последњем филму Било једном у Холивуду изгледа отишло предалеко. Ову филмску увреду нарочито тешко поднели су посетиоци биоскопских сала широм бивше Југославије, где обојица уметника заузимају почасна места у сложеној иконографији једне по много чему специфичне поп-културе, која је била и остала склона смештању странаца у саму срж домаћег поткултурног бића. Због тога се Тарантинов претходни филм Подлих осам може гледати и као једно од до сада најпрецизнијих уметничких тумачења механизама распада СФРЈ. И управо зато би се творац Петпарачких прича пред домаћом публиком у потпуности искупио за вређање Бруса Лија када би, зашто да не, снимио римејк партизанског филма Доктор Младен.

Филм Мидхата Мутапчића из 1975. године, снимљен по сценарију Радета Башића (који је и аутор Стојановићеве биографије), са Љубом Тадићем и Павлом Вуисићем у главним улогама, ни из данашње перспективе не спада у групу великих промашаја некадашње заједничке кинематографије.

Законитости једног оригиналног филмског жанра и начин на који је прослављени партизански командант са Козаре изгубио живот били би, међутим, сасвим довољни да се аутор Проклетника заинтересује за судбину овог народног хероја, омиљеног лекара, тенисера и старијег брата вајара Сретена Стојановића, о којима би и један Бернардо Бертолучи пожелео да сними телевизијску серију.

Дечаци из Младе Босне

Конспирација се испоставља као кључна реч у причи о младости браће Младена и Сретена Стојановића, рођених у Приједору, у свештеничкој породици чији је последњи представник овог позива био управо њихов отац Симо. Међу књигама богате библиотеке Младена Стојановића налазило се и Свето писмо попа Симе, у коме је, на четвртој страни, његовом руком написано: „И роди ми се син Младен 7. априла 1896. године."

Две године касније родио се Сретен, а поп Симо и Јованка (такође из свештеничке породице) имали су осморо деце и отац је намеравао све да их одшколује. Тако се, након основне школе коју је завршио у Приједору, Младен 1906. године уписао у сарајевску гимназију, да би 1907. гимназијско школовање наставио у Тузли, где му се наредне школске године придружује брат Сретен.

Из тог времена сачувано је и ово њихово писмено обећање дато оцу, које се и данас чува у меморијалном музеју у Приједору:

Добро учили јесу, али је њихово владање, макар из персепктиве аустријских окупационих власти, било далеко од доброг, јер су обојица били чланови „Тајне ђачке организације". У почетку је то било претежно литерарно удружење, али се у време када су браћа Стојановић постали њени чланови караткер деловања био знатно изменио. И даље се читало много и о прочитаном бивали састављани реферати, али су уместо књижевних тема сада расправљали о равноправности жена, о Енгелсовим радовима посвећеним пореклу породице...

И док је један од гимназијалаца осталим члановима организације реферисао о железничким тарифама у Босни и Херцеговини, Младен Стојановић је одржао предавање „О здрављу народа". Носио је лептир-машну и црни шешир са широким ободом, који је у то време био знак напредности. Био је висок и леп младић. Дотетераност му пристајала.

Друштво из „Златне моруне"

При крају текста „Млада Босна", писаног поводом обележавања четрдесетогодишњице почетка Првог светског рата, Сретен Стојановић је, написао и ово:

„То је било чудно време, кад су деца, узвишеношћу свога духа понела у славу родитеље, збунила жандаре, препала судије и тешко забринула стару монархију."

У пролеће 1912. године, Младен Стојановић постаје члан тајне националистичке организације „Народна одбрана", чији су чланови били организовани по тројкама.

Након завршетка шестог разреда гимназије, он, уместо да отпутује у Приједор, не обавестивши родитеље, тајно одлази у Србију, до које је путовао што пешице, што возом, што лађом.

Стигавши у Шабац, Стојановић се заклиње на сабљи мајора Мите Павловића и постаје члан организације „Уједињење или смрт". У Београду проводи време у кафани „Златна моруна" на Зеленом венцу, где се среће са Гаврилом Принципом и Мустафом Голубићем. Потом одлази у Врање, где у војној касарни, са осталим омладинцима пролази једномесечну војничку обуку под командом српског четничког војводе Војина Поповића Вука. Вежбало се руковање пушком, пиштољем, бомбом. У Младеновој групи били су и Хасан Ребац и Мустафа Голубић.

Стојановић се у Босну вратио умешаваши се међу мостарске матуранте, који су били на екскурзији. Са овом групом је путовао и Владимир Гаћиновић, који се враћао из Швајцарске. Када се крајем августа најзад појавио у Приједору, Младен Стојановић је укућанима одушевљено причао о незаборавном путовању са Гаћиновићем од Шапца до Босанског Брода.

 „Чујеш, мали", рекао му је у једном тренутку Гаћиновић и загрлио га: „Лези на моје крило и одмори мало уморну главу."

И док је Младен Стојановић наставио школовање у тузланској гимназији, његов брат је због организације ђачког штрајка прешао у Београд, где се у „Златној моруни" састајао са комитама и ђацима из Босне и Херцеговине.

„Једног дана сретну ме пред 'Албанијом' код сата Принцип и Грабеж и упитају ме да ли мој брат Младен и Тодор Илић још станују у нашем старом стану у Тузли", пише Сретен у својим сећањима. „Када сам ја потврдно одговорио, они ми рекоше да би желели да преноће  тамо јер не би хтели да их Швабе виде, а хоће мало да сврате у Босну. Када сам их питао за правац путовања, одговорише да иду код Грабежа у госте на Пале. Ја сам, по њиховој жељи, написао у Тузлу отворену карту брату, и та је карта после нађена и теретила ме као учесника у атентату, али сам касније ослобођен те сумње."

Младен Стојановић је са групом ђака и професора Тузланске гимназије ухапшен само шест дана након Сарајевског атентата, током трајања матурских испита. Сретен је вест о Фердинандовом убиству чуо у Приштини, где је био са групом матураната Прве београдске гимназије:

 „Ујутро смо отишли у Косовску Митровицу где смо са војском провели време весело играјући коло и певајући песме; после смо, у редовима, прошли поред аустријског конзулата демонстративно певајући Хеј Словени."

Потом су кренули за Београд, не би ли се пријавили у добровољце. У Куманову им је ватрени говор држао млади Прока Јовкић (Нестор Жучни), песник који се вратио из Америке да 1915. умре у Нишу, од последица тифуса.

Уместо да их упишу у добровољце, вође организације „Народна одбрана" босанским ђацима поручују да се што пре врате кућама, чиме ће скинути сваку сумњу са умешаности српских власти у атентат. Милан Прибичевић је том приликом Сретену чак рекао како од рата неће бити ништа, те да ће по повратку можда бити ухапшени, али да ће им потом школа чак признати и изостанке.

Иако га је директор Прве београдске гимназије одговарао од намере да се врати кући, Сретен Стојановић је послушао Прибичевића. Ухапшен је чим је прешао у Земун.

„Мала паприка" и Зеница блуз

Аустријске власти су у кратком времену похапсиле све чланове тузланске „Тајне средњошколске организације" и потом покренуле детаљну истрагу, која се ослањала на обиље заплењених  докумената који су, између осталих, тешко теретили обојицу Стојановића.

Сретен је био аутор већ помињане дописнице брату у којој се помињу Принцип и Грабеж, док је, код Младена, између осталог, пронађен нацрт манифеста, који је настао као његова прва реакција на Сарајевски атентат, и у коме, између осталог пише:

„Љубимо хероје наше: Јукића, Жерајића, Дојчића, Цабрињу, Планиншћака, Принципа, јер су они пророци нације, јер су они нација! Синови једне Југославије!... Долазе пророци Нације, долазе пророци Југославије. Прислушните сви како вам јаче куцају жиле и како вам јаче струји крв, то је говор Слободе! Будите сви пророци Нације и она ће срећна бити, јер је вријеме да пророштво среће Нације буде истинито! Пророци долазе! Наставите стазу њихову, да не замре крв у жилама народа овог. О свијетли, о велики, синови пророци Југославије!"

Због ових редова, Младен Стојановић је током истраге боравио у самици тузланског затвора, али је, по сведочанству својих другова, и ту држао до уредности. У знак протеста био је пустио дуге бакенбарде, које је држао уредно и редовно се бријао.

Након пораза аустријске војске на Колубари, затвореници су због страха власти од могућег продора српске војске у Босну и Херцеговину премештени у бањалучку Црну кућу, у коју су пре њих били затварани Васо Пелагић и Петар Кочић.

„Црна кућа је била санаторијум за нас", написао је Сретен Стојановић у аутобиографији. „Заједно смо били по собама, кључари су били наши људи, а грађанство се организовало да нас добро почасти... Врхунац је био када смо основали лист Мала паприка. Лист је штампан у нашој соби а умножавали смо га помоћу индига. Уживали смо док смо га писали. Имали смо новости из казнионе, новости споља, чланке, старе и нове вицеве. Једна страна била је посвећена карикатурама које сам ја правио."

Након десет месеци пребачени су у Бихаћ. Чекајући суђење у злогласној Кули, подигнутој за турскога вакта, ђаци су успели да направе један број „Алманаха". Младен Стојановић је приложио своје песме и један есеј, док су ликовне прилоге били дело брата Сретена и Косте Хакмана.

На суђењу одржаном у Бихаћу у другој половини септембра 1915. године Младен Стојановић је осуђен на шеснаест, а његов брат Сретен на десет година тамнице. Оковани у ланце, осуђеници су из Бихаћа возом спроведени у Зеницу, на издржавање казне.

Првих неколико месеци провели су у „стакленој кући", делу казнионе који је имао делимично стаклени кров. Боравили су у самицама и био је им је забрањен и најмањи контакт са осталим осуђеницима. У самицама су се налазили разбоји, на којима је сваки сужањ морао да истка између дванаест до петнаест метара тканине дневно.

Младену Стојановићу је најтеже падала забрана сваког разговора и усамљеност. Био је физички пропао, чему је, сем лоше исхране, највише утицао робовски рад на разбоју. Сретен Стојановић је увидео да би га тај рад могао коштати и живота, те се упорно чинио невештим. И док су остали осуђеници свакога дана исткали и по петнаест метара платна, он би једва успео да уради метар, највише два.

Најзад су их распоредили по мајсторским радионицама. Младен је почео да оправља ципеле, док је Сретен допао столарске радионице, где је убрзо на видело изашао његов резбарски дар. Најзад им је било дозвољено и да читају, али се сва лектира састојала из Светога писма, Речника француског језика, те дела америчког филозофа Емерсона Репрезентанти људског рода у преводу на немачки језик.

У јесен 1917. године стигла је амнестија. Сретен Стојановић је са собом у Приједор понео табакеру на којој је изрезбарио српске сељаке који играју коло. Испоставиће се да ће му то отворити врата студија вајарства у Бечу јер је београдски лекар Ђурица Ђорђевић, одушевивши се овим његовим радом који је видео одмах после завршетка рата, решио да о своме трошку школује талентованог младића.

У међувремену су обојица Стојановића морали на регрутацију. „Ја и мој брат смо се споразумели да од нас двојице може само он да буде спасен од војске, а ја никако", пише Сретен Стојановић и потом описује како се Младен све време лекарског прегледа жалио на повреду ноге, док је он одмах изјавио како се осећа потпуно здрав и спреман за војну службу.

Тако се Младен вратио кући у Приједор, док је Сретен послат у логор Босанске друге регименте у Лебринг, у Штајерској. Ту је на све начине успевао да избегне војне дужности, да би најзад успео да дезертира и преко Приједора стигне у Загреб, у коме га је дочекао брат Младен. Сретена преко веза смештају у болницу, што је први корак ка ослобађању од војне службе.

Попут Мелкиора Тресића у роману Киклоп Ранка Маринковића, Сретен се одлучује на самоизгладњивање, не би ли га отпустили из војске због неухрањености. У биографији наводи како му је успевало да не једе и не спава и по пет дана, а потом описује свечани дочек нове 1918. године у кафани „Гранд" на Илици:

„Када се угасила светлост, музика је засвирала Хеј, Словени, а ми смо то дочекали са урнебесним клицањем. Светлост се упалила а ми смо још певали. У кафани је био велики број аустријских официра који су се збунили оваквим дочеком Нове године, али су пристојно устали и дочекали завршетак песме, а ми смо тражили да се понови и запевали смо. Када смо натерали музику трећи пут, официри су се успротивили." 

Срце пошљедњег дива

Сутрадан је објављен први број књижевног часописа „Књижевни југ", чије су уредништво чинили Иво Андрић, Нико Бартуловић, Бранко Машић и Владимир Ћоровић, кога су у јуну заменили Милош Црњански и Антон Новачан. Ту су своје радове, између осталих, објављивали Тин Ујевић, Мирослав Крлежа, Владимир Назор, Антун Барац, Исидора Секулић, Сима Пандуровић, Алекса Шантић...

У осамнаестом броју часописа, објављеном 18. септембра 1918, изашла је песма Младена Стојановића „Болани Дојчин". 

Писан на размеђу дубоког сумрака угњетелачке колонијалне империје и првих наговештаја зоре државног уједињења Јужних Словена, овај младалачки сонет ће се поетским варирањем судбине јунака из истоимене јуначке народне песме испоставити као готово поовска слутња трагике Стојановићевог краја.

Али, између јесени деветсто осамнаесте и пролећа четрдесет и друге чекале су га двадесет и четири године испуњене пре свега - чињењем добра.

Са Мустафом у Бечу

У Сремској Митровици Младен са групом другова учествује у разоружавању аустроугарских јединица, потом се у Загребу уписује медицину.

Прво је становао у згради факултета, потом у једном собичку дворишне зграде у Влашкој улици. Одбио је да прима краљевску стипендију. Био је вредан и добар студент, па му је др Перовић као демонстратору поверавао веома озбиљне задатке. Исти професор га је више пута слао у Беч, са овлашћењем да може службено да посећује бечки Анатомски институт и присуствује часовима анатомије професора Фердинанда Хохштетера. Тамо се поново срео са Мустафом Голубићем и одмах укључио у активан рад удружења југословенских студената.

Према сећањима чланова овог удружења, на једном од митинга прво је говорио Мустафа Голубић, који је свој говор почео речима: „Краљ Александар је злочинац!" Међу последњима је иступио Младен Стојановић и осудио режим који је на смрт осудио Алију Алијагића, атентатора на министра полиције у влади СХС Милорада Драшковића.

У Бечу је у то време био и његов брат Сретен Стојановић, који је успешно студирао вајарство. Младен након завршетка студија медицине почиње да ради у Закладној болници у Загребу, а потом у сарајевској болници на Кошеву, а млади уметник одлази у Париз, где на чувеном „Салону независних" 1921. године излаже скулптуре Мој отац и Моја мајка и добија добре критике.

Дружи се са Милом Милуновићем, Славком Воркапићем, Бергсоновом кћерком...

„Бергсон је имао глувонему ћерку која је радила са нама. Тешко је говорила, била је ружна, али сјајно чељаде, племенито и паметно. Мене је свуда вукла и претила ми прстом када би ме видела са девојкама. Био сам код њих; упознала ме са оцем који ми рече да му стално о мени причају, а ја сам му рекао да му је ћерка диван друг."

Среће и Исидору Данкан.

„Шаљапин пева, Исидора Данкан игра и ви имате карте јер њихови пријатељи седе са вама или моле да спавају код вас коју ноћ. Исидора Данкан, већ старија, дебела, окружена још дебљим Американкама, у малој гардероби препуној милионског накита зове ме да пођем с њом на вечеру код Американаца. Гади ми се, одбијам."

Младен је ријечима лијечио

И док Сретен у Паризу живи као неки јунак романа Хенрија Милера, Младен Стојановић 1925. године у Загребу ради на састављању „Антологије модерне југословенске лирике", заједно са Мирославом Фелдманом и Густавом Крклецом.

Рукопис су предали књижару З. В. Васићу, али антологија на крају никада није штампана. Према Крклецовим речима „остало до данас мутно зашто ʼАнтологијаʼ није објављена". Говорећи о Младену Стојановићу, Крклец је рекао да је то био „најдивнији младић кога сам срео. Младен је био човјек какви ће људи бити."

После двогодишње праксе, Младен Стојановић одлази да као лекар служи на острву Брач, у Пучишћима. Тамошњи народ га је брзо заволео и упамтио као младог и полетног лекара, спремног да свакоме помогне.

Почетком 1929. године умире му отац и Младен се враћа у Приједор, не би ли био уз мајку. Отвара приватну лекарску праксу, 1932. оснива и тениски клуб у Приједору, жени се, добија сина...

И све би то били подаци којима се потврђује сређени, материјално обезбеђен грађански живот током сезоне мира или година мирног живљења да нема оне друге стране међуратног периода доктора Младена. Јер, управо у тој деценији овај врсни дијагностичар почиње да остварује своје идеале, али и отворено наставља да се супротставља државном апарату, који својим бирократским делањем производи све израженије социјалне неједнакости.

А како се живи у првој земљи комунизма својим очима је видео Сретен Стојановић, када је 1928, заједно са својим пријатељем Драгишом Васићем, посетио Совјетски Савез и о томе у својим чланцима редовно извештавао читаоце тадашњих београдских „Новости".

Приједорчани су често знали да кажу како „Младен лијечи ријечима и погледом боље него неки други скупим лијековима". Бесплатно је лечио на стотине крајишких сељака, а када би га питали колико морају да му плате, он би одговорио: „Плаћено је, да си ти жив и здрав. Платио је газда Н. Н. Њему сам ја ударио тарифу. Има он више од тебе."

Сиротињи је често давао и новац за лекове и за путне трошкове, а једно време је на железничкој станици имао и свога „агента", чија је дужност била да сачекује сељаке који траже лекарску помоћ и да их спроводи до ординације.

У „Политици" је 11. јула 1937. године објављена и ова кратка захвалница:

Бринуо је о здрављу љубијских рудара, које је здушно подржавао и помагао током великог штрајка 1940. године, предавао хигијену у приједорској гимназији и пред почетак Другог светског рата радио у железничкој амбуланти. Власти су намеравале да га склоне са тог места, али су железничари потписали петицију којом су захтевали да доктор Младен остане њихов лекар, јер они другога не желе.

Полиција је тридесет и осме претресла кућу Стојановића, у потрази за компромитујућим материјалима, али је мајка у последњем тренутку из докторових књига извукла тражене списе и сакрила их у њедра. Члан КПЈ је, међутим, постао тек 1940. године.

За то време, Сретен Стојановић се скрасио у Београду, где је прво био хонорарни наставник у Вишој педагошкој школи, да би 1937. године био изабран за професора Уметничке академије. Учествовао је у оснивању Српског културног клуба, али га је напустио 1941. 

„Иде Младен, води партизане..."

Априлски рат Младен Стојановић је са батаљоном у којем био распоређен провео у одступањима по Далмацији. По повратку у Приједор, усташке власти га нису хапсиле, али је на име гаранције да ће бити лојалан новим властима морао да положи сто хиљада динара.

Ухапшен је одмах након што је Немачка напала Совјетски Савез, а из затвора је побегао месец дана касније. Ево делова извештаја који је из приједорске котарске области послат усташком стожеру за Босанску Хрватску у Бањалуци:

„Ноћас, пол сата послије поноћи др Стојановић је пошао у заход, са горњег спрата у доњи, при чему га је слиједио стражар Решић Фехим. Кад су др Стојановић и стражар Решић сишли до половине степеница, тада је др Стојановић завикао 'Пожар', а Решић кад је видио пожар, повикао је на остале ухапшенике, ради гашења и спашавања, - дочим је Стојановић искористио ту стрку ради пожара, па је унишао у заход и кроз заходски прозор непознато куда побјегао. Постоји темељита сумња, да је сламу сам др Стојановић запалио да изазове метеж и да то искористи у циљу да побјегне. За др Стојановићем је одмах поведена потјера, али до данас без успјеха. Стар 40 година, стаса високог, лице обло, очи црне, коса смеђа, браду и бркове брије. У случају ухићења да се под јаком стражом допрати овој области..."

Стојановић је након бекства из затвора отишао на Козару, где је током лета те прве ратне године био један од главних организатора народног устанка.

Злочини који су усташе већ увелико чиниле над српским становништвом на овом подручју и почетак одвођења људи у Јасеновац убрзао је формирање првих партизанских одреда. Крајем августа формиран је Козарски партизански одред, чији је први командант постао доктор Младен, а политички комесар Осман Карабеговић.

Одред је улази у отворене битке против немачких и усташких снага, а са сваком успешно изведеном акцијом, Младеновим партизанима се придруживало све више бораца, док је сам доктор израстао у народног јунака.

Крајем четрдесет прве године, када је по директиви Главног штаба партизанског покрета у Босни и Херцеговини са својим борцима са Козаре прешао у Подгрмеч, имао је густе црне бркове, који су се лагано и недисциплиновано расипали и повијали око усана. Носио је широки опасач, био увек утегнут и дотеран, а на опасачу су висили бомба „крагујевка" и велики „парабелум". Носио је стално доглед и футролу са секцијама, а на глави кожни качкет са звездом петокраком.

Пред њим је већ увелико ишла легенда о јунаку коме је народ веровао и о коме је певао. Како је народ Подгрмечја дочекао доктора Младена, сведочи Бранко Ћопић који га је тада и упознао:

„Чим је Младен прешао ријеку Сану и ступио на подгрмечко тло, дочекала га је шума барјака и непрегледна маса сељака и омладине. Око дубоко усјечене и кривудаве снијежне пртине, којом је Младен пролазио са својом пратњом, наџиџало се сила божја сељака и како Младен наилази, они занесено и побожно скидају шубаре и шкрљаке и стављају их под пазухо. У једној руци држе флашу а у другој чашу ракије - добродошлице. Нуде Младена и његову пратњу. Неки га дочекују са крухом и сољу и крсте се док му пружају комад погаче.
Младен стасита људина, војничког изгледа и корака, што се само на филму може видјети, широким покретом руке прихвата добродошлицу смјешећи се, а омладина избацује пароле и пјева. Прилазе му најугледнији домаћини, рукују се с њим и поздрављају га ријечима: 'Нек'си нам дошао, Обилићу наш!'"

На Стојановићево наваљивање, Бранко Ћопић почео је да пише и песме. „Бранко, треба да пјеваш", рекао му је једном приликом у разговору и скренуо пажњу на мотив сељачке торбе о којем би и он, да је млађи, написао песму:

„Посматрао сам народ под Козаром како у торбама доноси храну и дарове борцима и понуде рањеницима. Видио сам свакојаких торби... брашњавих, изблиједјелих, млинарских. Видио сам лијепо извезене, свечаног изгледа торбе, које се у мирно доба ваде из ормана само кад се иде у походе, сватове и на славе. Видио сам излизане ђачке торбице и џакове од свега и свачега направљене и на љуту невољу скрпљене, које својом појавом упозоравају да је ту рат. Хиљаде торби на погрбљеним сељачким леђима, као симболи народне муке и невоље, али и ријешености да се истраје у борби, да се помогне своја војска, која нема ни магацина, ни конзерви ни млинова..."

Најважније војничке битке Козарски одред је извојевао у касну јесен 1941. године. Последња акција којом је командовао Младен Стојановић била је напад на школу у Турјаку 16. новембра. О току акције говори последњи извештај који је Стојановић као командант Одреда послао Главном штабу 21. децембра 1941:

Само три дана касније, усташке власти су за њим расписале потерницу:

Две издаје и предуго умирање

Партизани, међутим, нису увек успевали да владају ситуацијом на политичком плану. Као и на другим територијама на којима се народ дигао на устанак, и на ширем подручју Босанске Крајине односи између војника који су на капама носили црвену петокраку и војника са кокардама нису још увек били разјашњени.

Зато је на једном од партизанских војних саветовања одлучено да Младен Стојановић преузме команду над новоформираним јединицама и руководи консолидацијом стања у том делу Босне, где је све више бораца прелазило у четничке јединице. 

Један од његових задатака био је да покуша да постигне договор са устаницима предвођеним предратним учитељем Лазаром Тешановићем, који, према сазнањима партизанске команде, још увек нису били изабрали страну.

На ове преговоре је кренула колона од стотинак партизана, предвођених Младеном Стојановићем и потоњим генералом Костом Нађем, који је у својим „Ратним успоменама" овако описао како су упали у заседу:

 „Пртина којом смо ишли поређани један за другим, вијугала је на југ. Кад смо прошли поред брда Липовац, километар северније од села, доктор Младен је изашао на чело колоне...

„Стој, ко иде?"

„Своји смо, партизани..."

У исти мах је праснула стражарева пушка, а онда из школе груну плотун. Младен је први пао, погођен у чело."

У заседи је изгинуло дванаест бораца, а рањеници су након целодневне борбе извучени и пребачени у ратну болницу, у зграду школе у селу Јошавка. Младен Стојановић је смештен у оближњу кућу, домаћина Данила Вуковића, где га је неговала докторка Даница Перовић.

Стојановићев опоравак је текао добро и његови ратни другови су већ почели увелико да га посећују када је дошло до нове издаје. Обезбеђење болнице поверено је члану штаба Радету Радићу, који је одраније играо двоструку игру и није оклевао да одмах крене у акцију. Убедио је колебљиве борце и првој групи наложио да ликвидирају рањенике који су лежали у школи, другој да разоружа заштитницу штаба одреда, а трећој да оду до куће Данила Вуковића и убију Младена Стојановића.

Постоји више изјава сведока оног што се потом десило, међу којима су и сведочења починитеља злочина. Неки од њих су после рата осуђени на робију или на смрт, а неки су наставили да живе у Јошавки. Нема ту много рашомонијаде, јер је у свим верзијама рањени Младен Стојановић након драматичне ноћи и дана у ћебету изнесен из куће и убијен стотинак метара од ње.

Стојановићев ратни друг Раде Башић, који је написао докторову биографију и сценарио за играни филм Доктор Младен, посетио је Јошавку 1967. године:

"Био сам у кући Данила Вуковића, погледао собичак у коме је Младен рањен лежао. Собица је тијесна и ниска. Ту се Младен није могао усправити. Улазна врата изрешетана су мецима оне ноћи кад је Младен разоружан...
Бројао сам кораке пјешачећи од школе, гдје је била смјештена болница, до куће Данила Вуковића, гдје је лежао Младен. То је раздаљина од неких 700-800 метара. Као ратнику и војнику наметало ми се питање: како то да ни штаб одреда ни Оперативни штаб нису дошли на идеју да боље обезбиједе рањеног и непокретног Младена? Како се не сјетише да га пребаце у Крајину, у боље и сигурније услове лијечења?
Стајао сам неко вријеме крај потока Млинске Ријеке, недалеко од мјеста гдје је Младен стријељан. Жубор потока, уједначен и равнодушан, узнемири ме и наљути. Дан је био јулски. Брежуљци око мене осунчани. Ја мрачан и несрећан. Дрвеће је подсјећало на костуре, жбуње на празне лобање погинулих.
Зар је Младен морао ту и тако завршити...
Зажелих да се на овом мјесту више никад не нађем."

Историја и легенда

Десетак дана након Стојановићевог убиства, одред којим је командовао званично је прозван Другим КНО партизанским одредом „Младен Стојановић", а 7. августа исте године доктор Младен проглашен је за народног хероја.

По њему су после рата названа многа обданишта, школе и здравствене установе. Пре рата већински немачко село Букин код Бачке Паланке након рата је насељено колонистима из Босанске Kрајине, и у част др Младена Стојановића понело је назив Младеново. У центру Младенова 1971. године подигнут је Споменик палим борцима и жртвама фашистичког терора 1941-1945. и Младену Стојановићу. На споменику се налази шесто имена палих крајишких бораца и натпис посвећен доктору Младену: „Поносном народу Босанске Крајине, ти си био вођа. Данас си његов понос и вечита легенда."

Сретен Стојановић је преживео Други светски рат. Био је међу неколико оних који су у августу 1941. у окупираном Београду, ризикујући своје животе, одбили да потпишу „Апел српском народу", у коме је јавно осуђен комунистички устанак у окупираној Србији и народ позван на поштовање окупаторског реда и мира.

Између осталог, Сретен Стојановић остаће упамћен као аутор споменика Младену Стојановићу који се налази у Приједору, споменика Његошу на Платоу Филозофског факултета у Београду и споменику Карађорђу на платоу испред храма Светог Саве и Народне библиотеке Србије.

А споменик је пре неколико година добио и војвода Лазар Тешановић, док једна улица у Бањалуци данас носи име војводе Радета Радића.