Двадесет шести фебруар је Дан Народне библиотеке Србије. Поводом празника једне од наших најважнијих културних установа преносимо данашње обраћање новог управника библиотеке Владимира Пиштала

Данашња зграда Народне библиотеке Србије отворена је 6. априла 1973, на годишњицу Бомбардовања.

Тим поводом, легендарни министар културе Француске Андре Малро 1975. поклонио је Народној библиотеци рукопис своје књиге о Паблу Пикасу Глава од опсидијана (1974), уз пропратно писмо у којем је рекао:

„Док су у најмрачнијим часовима минулога рата, после Варшаве, Ротердама и Данкерка, преостале земље предавале Трећем рајху своју судбину и своје територије, Београд се једног пролећног јутра 1941. побунио. У часу кад се читав континент покорио сили, његов народ се определио за слободу. Одмазда која је уследила имала је размере беснила које је таква непокорност изазвала. У првим сатима бомбардовања града, које је започело без објаве рата, збрисане су десетине хиљада људских живота, а с њима и Библиотека, темељна установа културе сваке нације. У спомен на те догађаје одлучио сам да свој рукопис поверим обновљеној Библиотеци".

Ето, то је традиција ове библиотеке, подигнуте у част спаљене библиотеке на Косанчићевом венцу. Неке од угљенисаних књига можете видети у нашем холу.

Ово Малроово писмо смо скенирали и послали РТС-овом сајту „Око магазин" јутрос да га објави.

Још у средњем веку људи су имали утисак да су недорасли својим прецима. Говорили су да су то били дивови а да су они патуљци. Одговор који је Умберто Еко дао у својој књизи о библиотеци Име руже је: „Да, али ми смо патуљци који стоје на леђима дивова." Ти дивови никад нису умрли. Они живе у библиотеци. Зато је књига врт у џепу а библиотека је врт вртова. Зато је традиција предавање ватре а не обожавање пепела.

Библиотека је најважнија културна установа у земљи, или једна од свега неколико.

Једна од особа овде присутних рекла је да је поглед на младе људе који читају најлепши поглед у Србији, поред погледа на Увац. То је Маја Гојковић, министарка културе која ће вам се ускоро обратити. Хвала јој што је дошла за наш најважнији дан.

Желимо да верујемо да је ово нови почетак. Библиотека није само читаоница. Једна од важних ствари које овде радимо јесте препознавање приоритета. Библиотека је културно раскршће. Она нашу културу представља иностранству. Стране културе библиотека представља Србији. Не бисмо желели да иједан важан писац дође у Србију а да не буде представљен у Народној библиотеци.

Планирамо да уведемо награду за најбољу књигу коју би давали писци који најбоље знају како се ствара и вреднује литература. Желимо да будемо више присутни у раду библиотека у читавој Србији. Међу наше приоритете спаде и унапређење сајта библиотеке, дугогодишњи пројекат изградње депоа (предлог за архитектонско решење биће комплетиран ових дана). И заштита старих и вредних књига. Потребно нам је више лабораторија за рестаурацију. Књиге које пропадну пропале су заувек. Никакав ружичасти хоризонт у будућности не може их заштитити за нас.

Као млад човек Иво Андрић није имао новца за књиге. Сатима је стајао пред излогом књижаре и заљубљивао се у нагађања. Тек у петнаестој години једна важна врата су се отворила. Андрић је скупио довољно новца за неку врсту кауције у књижари-библиотеци. Та врата су водила према Нобеловој награди. Андрић је запловио океаном литературе, жудно и неразумно. Књига је била поверљиво место. Књига је била неусловљено место. 

Књига је била и остала еликсир против невидљивости, личне и колективне.