Године 1905. објавила је причу која се сматра првом лезбијском прозом у српској књижевности и коју је хвалио Јован Скерлић. Умрла је 1910, вероватно од последица двобоја на који је због љубоморе изашла са својом пријатељицом. А онда је заборављена. Ово је прича о њој


Стаза живота је јасно обележена, ко хоће ван - пропада
Лепосава Мијушковић, Утисци живота

Године 1905. године у Српском књижевном гласнику објављена је прича „Утисци живота". По наслову ни по чему изузетна, али зато по садржају више него провокативна. Иза иницијала Л.М. крило се име ауторке која је почетком прошлог века гласно проговорила о страственим осећањима жене према другој жени. Због те је жене, штавише, како биографски подаци стидљиво показују, највероватније покушала да се убије и са њом чак - изашла и на двобој.

Лепосава Мијушковић рођена је 1882. у Вукмановцу, надомак Јагодине. Отац Живко био је по занимању поткивач, али је (необично за то време) својој деци обезбедио високо образовање. Лепосава тако одлази у Београд на Вишу женску школу, завршава је као најбоља ученица, примивши за то почаст коју јој уручује лично краљица Наталија, а потом путује и на школовање у Цирих.

Швајцарска је у то време имала најлибералније универзитске законе у Европи, и још од 1867. на тамошњим факултетима могле су да студирају и жене. Међу њима су од краја 19. века биле и Српкиње из Аустроугарске и Србије, међу којима је, поред осталих, Делфа Мусић, удата Иванић, ћерка Ивана Мусића, једног од вођа Херцеговачког устанка, која је с Надеждом Петровић 1903. основала Коло српских сестара, а 1897-99. студирала хемију у Женеви, затим Милева Марић из Каћа, удата Ајнштајн, која у Цириху 1896. уписује студије математике и физике, Милана Бота из Крушевца, Ружица Дражић из Шапца, Љубица Ракић из Јагодине и њена пријатељица - Лепосава Мијушковић.

Лепосава шаље Српском књижевном гласнику причу Утисци живота. Следеће године јавља се са још три приче: Миришу јорговани, Близу смрти и Болна љубав, све потписане иницијалима Л.М.

Исповедна проза

У овим причама Лепосава Мијушковић пише о побуњеној интелектуалки која разјарено воли, желећи да ужива у слободној лезбејској љубави и ванбрачним везама. У својој првој причи Утисци живота, ауторка у исповедним фрагментима оживљава трауму растанка две пријатељице, евоцирајући успомене из периода који претходи разлазу. Однос између две жене је страствен и открива се кроз деликатну  игру завођења и наклоности. Њихов однос је напет, јер никада до краја не постаје љубавнички: „Идем... само... и - осетих нежан притисак врелих уздрхталих усана на својем челу. И отргох се!... Како сам те волела!"

Када се у животу једне од њих појави мушкарац који нуди брак, друга ће постати љубоморна и разочарана. Тада бесно своју пријатељицу назива „лажном женском", не разумевајући како један мушкарац може, како каже, „задовољити жену попут ње". Са очекиваним цинизмом описује друштвени поредак и положај жене у њему: „Потони у тај општи живот, у тај ситан свакидашњи посао, где их је хиљадама задовољних и ако не мисле даље од себе.(...) И ја видим шта ми треба радити да не пропаднем - да се удам! Да волим свог мужа, да рађам децу, да заснујем породицу, да будем покорни роб целог тог света." Такав живот је за њу неприхватљив, а у систему који нема разумевања за људе попут ње, и као једини излаз и као израз револта она види - смрт.

Покушај самоубиства описан је у наредној причи под називом Близу смрти, која се природно наставља на Утиске живота. У овој причи јунакиња проговара о трауматичном наслеђу - самоубиству своје мајке, што се поклапа и са животом Лепосаве Мијушковић, која је одрасла без мајке, за коју се претпоставља да се убила.

Јунакиња ове приче је у болници после покушаја самоубиства, где с лудачком прецизношћу успева да оживи дијалог расцепљене личности. У неколико редака Лепосава Мијушковић успева мајсторски да представи сву комплексност односа с пријатељицом - ћутањем, покретима и штурим реченицама. Долазак тужног и немоћног оца ћерки у болницу буди јаке емоције, такве да се чини како је Лепосавино стављање својих јунакиња у хетеросексуални наратив у наредне две приче и нека врста искупљења.

У причи Болна љубав Лепосава Мијушковић описује ванбрачну везу девојке и старијег мушкарца. Њена јунакиња, свесна својих осећања и сексуалности, јасно показује да  жели да ужива у слободној љубави, преузима иницијативу и предлаже удварачу да уплове у ванбрачну авантуру. По логици света који такве излете не дозвољава, и ова се прича морала завршити трагично - али овога пута смрћу јунакињиног љубавника.

Напослетку, у њеној последњој објављеној причи под називом Прича о души с вечитом чежњом (1907), главни јунак је мушкарац, али подједнако дезоријентисан и неснађен као и јунакиње њених претходних прича, у ванбрачној афери са женом која је побуњена интелектуалка. Овде је мушкарац тај који је на крају остављен  и након разлаза умире.

Тип модерне жене

Ове приче Лепосаве Мијушковић, објављене у непуне две године, наишле су на одличан пријем. Један од првих који је Лепосавин таленат поздравио био је и најутицајнији критичар тог времена - Јован Скерлић.

У чланку Српска књижевност 1906. године, Скерлић суди да те године нема значајних нових имена и дела нарочите вредности, али ипак издваја име дотад непознате девојке која је у српску књижевност ушла на најпровокативнији начин:

„Млада девојка Лепосава Мијушковић јавила се са три одличне, суморне, немирне, готово неуропатске приповетке, које можда означавају књижевни правац, али су свакако веома индивидуалне, веома импресивне психолошко-симболичке визије и исповести, писане врло једноставним, али при томе и врло уметничким и оригиналним језиком. Она и песникиња Даница Марковић представљају тип модерне жене у књижевности."

За Скерлића, Лепосавине приче су радови с ретким и оригиналним осећањима, пуни интимности и болне осетљивости, који откривају „јако развијену самосталну личност и сасвим оригиналан таленат". Скерлић, који је анатемисао Диса и Пандуровића, и коме је касније сметала главобоља Исидоре Секулић, афирмисао је Лепосаву Мијушковић, ауторку вероватно прве недвосмислено хомоеротске прозе на нашем језику, у чијим причама налазимо покушај самоубиства и мрачне депресивне епизоде.

Поред Скерлића, о Лепосави Мијушковић је нешто касније писао и Бранко Лазаревић, убрајајући је међу најбоље књижевнице тог времена: „Кроз своју поезију, госпође Јелена Димитријевић, и Даница Марковић, и госпођице Исидора Секулић, и Аница Савић, и Лепосава Мијушковић, љуто нападају мушкарце, и жале се на њихова космополитска, неверна и широка срца..."

Међутим, животни и књижевни пут Лепосаве Мијушковић нагло се, под никад неразјашњеним околностима прекида: 1910. она умире. Јован Скерлић је тада написао: „Рана Смрт Лепосаве Мијушковић лишава српску књижевност једне лепе наде... Њен стил, књижеван и леп, имао је у себи нечега личнога, што се складно поклапало са искрено аутобиографским карактером њених приповедака." Скерлић је очито знао који су елементи Лепосавине прозе имали аутобиографски карактер.

Узрок смрти не помињати

Ко се крије иза књижевног лика пријатељице из прича Лепосаве Мијушковић? Њена књижевна и животна повест, по свему судећи, не може до краја бити осветљена без пажљивијег погледа на њен однос с пријатељицом Љубицом Ракић.

Лепосава Мијушковић и Љубица Ракић су из Јагодине. Заједно су отишле да студирају у Цирих, одакле се, вероватно почетком 1910, враћају у родну Јагодину и у једном селу запошљавају као учитељице. Њих две су по свим сведочењима биле нераздвојне, а београдска и јагодинска чаршија знале су штошта о овом односу, што можемо слутити из шкртих забележака из тог периода. Неколико месеци касније, 26. марта 1910, Лепосава умире. Као званичан узрок смрти породица је навела туберкулозу.

Након смрти Лепосаве Мијушковић, загребачки Савременик 1910. године доноси пуних шест страница о њој из пера Елзе Кучере, Лепосавине пријатељице са студија у Цириху и једне од првих жена из Хрватске с докторском титулом. Овај текст, којим се у једном свом раду бави Славица О. Гароња-Радованац, једини детаљније осветљава личност и судбину Лепе Мијушковић.

Евоцирајући сећање на мртву пријатељицу, „поносну дјевојку која неће и не може да се свија", како каже, она приче Утисци живота и Близу смрти повезује с Лепосавином интимом.

Тужне приче о болној љубави

Читајући њене приче у биографском кључу, Елза Кучера помиње „потресно тужну причу о болној љубави", о којој је Лепосава писала: „Како млада, страсна дјевојка, пуна живота, први пут осјети моћ нечега силнога, што се налази изван ње, а што је кадро да сруши сав њен дотадашњи духовни живот, како први пут оћути жељу, да живи само за себе и за своје уживање и тако јасно схваћа како се гријеши. Кад напокон појми да је то љубав, онда јој се цијелим својим бићем подаје (...) Сад се испоставља, да и та јединствена, страствена велика љубав, која ништа не позна ван себе, ни друштвених, ни временских граница, по својим конзеквенцама води у смрт с једне, а у душевни пароксизам с друге стране. Све те снажне, болне негације, тако живо, пластично приказане, маљем, чини се, да су из камена исклесане, а из свакога ретка као да избија крв, којом је написан. Замислих се. - И сад је она међу нама!"

Елза Кучера описује како се у Цириху 1906. упознала с Лепосавом на „суботњем скупу Горског вијенца", и постала с њом блиска: „Витка, оштра појава необично блиједа лица, напола затворених, проницавих очију. Чело јој је било високо, испрекидано дубоким борама, - премда се иначе видјело да је још врло млада, - тамносмеђа коса глатко почешљана и савита... Приступила ми је напола извједљиво напола иронички... Пружила ми је нагло нервозну, снажну руку, чинило ми се, жељезо би могла да савија. Поздравих је можда за трун топлије, него што се обично поздрављају нови дошљаци у ђачком кругу, ваљда што сам осјетила да је једна од оних, које долазе јер их гони жеља за ширим видицима, за интензивнијим душевним животом, а не зато да се послије лакше протуре животом, или јер им се чини отмјено студирати у иноземству... Раздражљива, болесна помало и неотесана учитељица из провинције, мислили су многи, премда се слабо тко усудио да то отворено призна. А она је презирала те 'ситничаве, кукавне, ћифтинске' душе, које су нестајале у особностима, а нису имале ни толико храбрости да се приказују онаковима какови уистину јесу... 'Тако мало људи има међу нама', говорила ми је често. 'Да ли их уопће има?' Гласно, горко би се насмијала. 'И све те фразе, све те лажи, које носе у срцу и на језику!' Од људи је уопће готово надчовјечно много захтијевала, а кад тога није било, онда је мучила и њих и себе. И није марила, што их мучи. Нешто демонскога се у таковим часовима јављало у њеноме бићу. Кршила је индивидуалност оних које је вољела, желећи да их посве повуче за собом, а онда их је опет презирала, ако нису знали да се одхрвају сугестивној снажној њеној особности. Тако је у вјечној трзавици пролазила животом."

Како је Лепосава радила и писала Елза Кучера описује следећим речима: „Иначе је волила да се завуче у своју собу, да се извали у наслоњач, завије у густи облак дима, палећи смотку за смотком, и тако да ради. Анатомским је тад ножем рашчињавала своју властиту душу. Тједни су пролазили, а да није излазила, кад би хтјела да штогод напише. Нити је право јела нити спавала. Ту нису помагали ни разлози - ни молбе. Тргала је, што би написала, и опет би писала..."

Фанатична љубав занесених Рускиња

Елза и Лепосава остале су у контакту и пошто се она вратила у Србију. „Послала ми је још неколико лијепих писама из Србије. Вољела је ту своју домовину готово оном фанатичком љубави занесених Рускиња, која ни од чега не зазире", пише Кучера и цитира из писма које јој је Лепосава написала:

„Ја љубим ово наше велико сунце, ово јасно небо, ове мале кућице, сакривене прашњавим зеленилом. Ја љубим ове наше тужне, дрхтаве песме, које сад у сутон звоне као вечерња молитва. Ја љубим ову моју рођену испуцану земљу, која ми у овим тренуцима шапће стално преисконске, чудне бајке, које носе онај раскидани, болни акценат мога племена, и ја слушам те бајке, слушам их и осећам, како сам онда толико добра, толико способна за велика, вечита дела... Чудно је, да сам ја одрасла под утиском свега овога, а да га никад пре нисам умела да схватим овако. Било је потребно, видим, само неколико месеци да се лишим тога, па да га после са новом, мени самој неразумљивом љубави пригрлим, желећи срећу другима (...) И кад се на крају упитам, је ли вредно овога што се даје, оно што се добија, онда... онда бих најволила да ме нема. Али морам, морам! Та куд са оволико младе снаге, што ври, што хоће, што чезне....Долазе ми тренуци, кад бих у један мах раскинула са свим, свим, али тада отуд из куће затрепери болно, узнемирено један глас: Не! Не! Не! И ја занемим. И онда би могао свако да ми каже што хоће, ја бих му насмејано одговорила: Газите ме! Понизујте ме! Шта марим ја! Ја чекам онај крајњи тријумф моје душе, рад којега је све то!... И он ће доћи, ја осећам, да ће доћи! И бит ће велики. Бит ће јединствен, бит ће силан и мој, мој..."

Кучера у тексту помиње Љубицу Ракић с којом је Лепосава живела у Цириху, „у удобној соби са далеким видиком на град и на језеро", и описује је следећим речима: „Тиха, озбиљна њена другарица са финим српским профилом, са свиленим, црним власима и још црнијим дубоким очима била је вазда уз њу, а никад се није истицала.. Већ су од дјетињства пролазиле овако добрим и злим. То се чинило тако нужно, тако природно, а опет, кад се човјек замислио, тако ријетко и необично...."

Вест о Лепосавиној смрти Елза Кучера добила је од Љубице Ракић.

Куршум у груди

Љубицу помиње и књижевница Милица Јанковић у недовршеном интервјуу који је с њом радио Бранимир Ћосић и у коме је било речи и о Лепосави Мијушковић. „То је био јак таленат, али је рано умрла... Била је врло несрећна", рећи ће Ћосићу Милица Јанковић, а подвучено име Лепосавине тајанствене пријатељице у рукопису интервјуа и данас  провоцира.

Нови детаљи о судбини Лепосаве Мијушковић искрсли су тек 1996. Наиме, када су Добрица Милићевић и Живорад Николић припремали  објављивање Лепосавиних сабраних дела (четири приче и три песме) у једној књизи, контактирали су с њеном породицом и сазнали дотад непознате чињенице о њеном животу и крају.

Лепосавина братаница Надежда Мијушковић, београдска професорка музике, открила је дуго чувану породичну тајну - њена тетка Лепа умрла је од последица ране задобијене у двобоју: „У двобоју Љубица погоди Лепосаву у груди... Спасли су јој живот. Међутим, од последица рањавања Лепосава се тешко разболи и - умре. Мој отац Мика 'средио' је да у званичним документима пише да је умрла од туберкулозе..."

Како се у породици причало, узрок заваде међу пријатељица био је један официр у кога су обе биле заљубљене. Као решење, Лепосава је пријатељицу изазвала на двобој. У њему је била рањена, и та рана јој је прекратила живот. Међутим, да ли је узрок свађе Лепосаве и Љубице заиста био поменути официр? Остаје простора за здраву сумњу с тим у вези.

Другачија историја

Елза Кучера у поменутом тексту сугерише се да су приче Лепосаве Мијушковић у већој мери аутобиографске, односно да су се Лепосава и њена пријатељица уистину сукобиле због неког мушкарца, али можда не зато што су обе биле заљубљене у њега, већ зато што је Лепосави сметало што је њена пријатељица пожелела да се извуче из забрањене везе с њом и оде с мушкарцем, и зато што је схватила, како то каже у Утисцима живота, „да је она, мој узвишени пријатељ, најобичнија женска са свим страстима, и лажна, лажна сва!"

Како је Љубичин и Лепосавин однос тачно изгледао можемо само претпостављати - да  ли је у питању неузвраћена љубав, Љубичина или Лепосавина према оној другој, или заљубљеност двеју девојака у истог младића, женски ривалитет, или можда све то скупа?

Како било, занимљиво је да је почетком 20. века једна тако деликатна ствар као што је могући љубавни однос две жене био познат широј јавности, па и у елитним књижевним круговима. А готово је фантастична замисао о двобоју између две жене у Србији пре више од једног века, и то због неузвраћене љубави. Све указује на то да је вероватније био у питању интимни обрачун, који су породице ових револверашица касније херојски крстиле двобојем, не би ли скандалозном догађају дале једну блажу ноту. Тиха Љубица Ракић, зато што је дуже поживела, накнадно се открива као победница у двобоју.

Данас се не зна где је Лепосавин гроб, нити где је завршила њена заоставштина.

Љубица Ракић се после Лепосавине смрти вратила у Цирих, где се и удала, и тада јој се губи сваки траг. Међутим, можда негде у фиокама Љубичиних наследника леже остављени текстови Лепосаве Мијушковић, чије би откривање значило једну другачију историју српске књижевности.