Читава авантура српског филма, као и српске уметности, односно оно најбоље од ње је у бити разуларено и диониско, отето контроли: наизглед трапаво и герилско, свакако сирово и веристичко, у најбољим моментима спонтано и општенародно. Такву концепцију сразмерно је теже остварити на филму него у другим медијима. Али Жилник, Макавејев, Бранко Вучићевић и Жика Павловић су то успели. Они су изнова откривали свет, правили филмове као да пре њих то нико није радио. Код њих је присутно оно што је differentia specifica за српски филм, српско сликарство, српску музику, српски перформанс, српску литературу, и коначно - српску уметност.

Као младић, био сам фасциниран филмом. За поезију, есејистику и прозу нисам гајио такву страст. Мој улазак у филм, који је у Југославији био озбиљна индустрија, доследно је аматерски. Дакле с пуно љубави, али наиван и доследно герилски. С јаком дозом ентузијазма и минимумом средстава.

Нешто попут акробате Драгољуба Алексића.

Касних осамдесетих покушавао сам да направим каријеру као критичар. То је генерално ексцентричан позив за шачицу срећника; остатак еснафа попуњавају хобисти, студенти и вечити ентузијасти.

Нисам сигуран у коју сам тачно групу спадао. Желео сам да постанем део филмског света, да уђем у филмске свите које су ми деловале неодољиво и фатазмагорично. Хтео сам да будем нешто од следећег: филмски кустос, филмски критичар, филмски теоретичар и коначно филмски аутор. Морам признати да нисам остварио ниједну од ових амбиција.

Имао сам у животу много неважних функција, а понекад - прилично ретко - статирао сам и у наведеним улогама. Све је то више било део моје флуидне егзистенцијалне авантуре, него неке тврде и добро трасиране професије. Кад погледам каријере филмских кустоса, критичара и теоретичара, морам признати да данас заправо не желим да будем као они.

Изгледа да сам сувише волео филм. Док сам филмске раднике ковао у звезде, пропустио сам да у индустрији пројектујем неку практичну улогу за себе. Каријере су на филму направиле колеге мање заинтересоване за медиј а више за властито место под рефлекторима. Некад се човек толико заљуби да га то блокира, па хоће да падне у несвест пред објектом жудње. То је био мој синдром: као да ме је страст сагорела.

Кад порастем, бићу Жилник 

Што се мене тиче, највише сам ценио филмске редитеље црног таласа. Импресионирали су ме радови Желимира Жилника. Његов деби Рани радови близак је перформансу, и остаје вероватно најбољи српски филмски подухват не само тог времена. Он је истовремено и фолклоран и модернистички, и експерименталан и народски. Његов колега и пријатељ Душан Макавејев је пак заблистао са сродним документарно-играним радом Невиност без заштите, који говори о српској наивној уметности на филму. Рани радови и Невиност без заштите имали су још нешто упадљиво заједничко: сценаристу Бранка Вучићевића.

Набројани филмови и филмаши нису били присутни само у Београду и Новом Саду, него и на српској и југословенској сцени. Уствари, не само у Србији и Југославији, него богами и на европској и светској сцени. Њихова имена су се прочула по фестивалима, ушла у филмске енциклопедије, извозила се у далеке земље. Њих четворица су ми били нека врста стожера, узора, светлих тачака: хтео сам, кад порастем, да будем као они.

Игром не само случаја, већ и иницијативе, упознао сам своје узоре. У питању је вероватно најоригиналнија и најуспешнија уметничка групација коју смо икад имали у Србији. Они за нас имају сличан значај као за Румуне генерација којој припадају Јонеско, Сиоран и Елијаде. Тек у ретроспекцији схватам колико је контакт с њима за мене био срећна околност. Истина, улазио сам у ту клику с променљивим успехом, али повратна реакција јесте постојала.

Ниједан од њих, наиме, није био равнодушан. Макавејев и Живојин Павловић су ме у више наврата одвраћали од филма и ћорава посла: Мак ме је увек помало гадљиво избегавао; Жика је стигао и да ме јавно поткачи. С друге стране, Жилник и Вучићевић су ми постали пријатељи. О сваком од њих написао сам есеје. Певач и певачица: изазов и рестаурација поретка (1997) је о Жики, Успон и пад српске монтаже (2018) је о Маку. Ту су и Прерани и прекасни радови: Филмови Желимира Жилника у временима транзиције (2003) и Кад Срби монтирају (2005) о Бранку. Можда је о сваком од њих требало посветити по књигу. Или макар једну књигу црном таласу. 

Шта је то српски филм?

Читава авантура српског филма, као и српске уметности, односно оно најбоље од ње је у бити разуларено и диониско, отето контроли: наизглед трапаво и герилско, свакако сирово и веристичко, у најбољим моментима спонтано и општенародно. Такву концепцију сразмерно је теже остварити на филму него у другим медијима. Али Жилник, Мак, Бранко и Жика су то успели. Они су изнова откривали свет, правили филмове као да пре њих то нико није радио. Код њих је присутно оно што је differentia specifica за српски филм, српско сликарство, српску музику, српски перформанс, српску литературу, и коначно српску уметност.

У Лондону сам 1987. у Ен-еф-тију - енглеској државној кинотеци - гледао Маков ВР: Мистерије организма. Филм се годинама вртео по Западу као нека врста антисовјетске контрабанде. После Тита и Ђиласа, Мак је најпознатији Југословен који је Стаљину рекао одлучно не. Копија је била беспрекорна. Изађе после филма један даса и каже: „Имамо за вас специјално изненађење. С нама је аутор, Душан Макавејев."

И искочи Мак с микрофоном на позорницу за Q and A. Час је шармирао, час импресионирао публику, час јој је погађао мисли, час читао између редова. Неке младе феминисткиње су уз повике негодовања напустиле салу. Мак се само смешкао и ређао нове анегдоте, као да му се тако нешто дешава сваки дан. Речју, земљак је бриљирао. То је био један од оних тренутака кад човек не црвени зато што је из Мајчице Србије, него се смешка и ликује. Мак је био Новак Ђоковић своје генерације.

Од Бобана Аранђеловића сазнао сам Маков телефон у лондонском студију где је завршавао монтажу свог вероватно највећег фијаска, филма Манифесто. Имао сам велику трему кад сам га назвао. Замолио сам га за интервју. Мак је био невероватно сумњичав. Распитивао се ко сам, шта сам и од кога сам добио контакт. Бобан ме је заклео да не откривам извор, а Макавејев је патио од маније прогањања. Чак и кад су и СССР и Југославија престале да постоје, он је и даље веровао да су му КГБ и ДБ за петама.

Друга инстанца био је мој текст о десет најбољих српских филмова који сам објавио у Борби. Ту наравно ставим Мистерије организма. Не верујем да сам било који филм у својим текстовима толико пута поменуо као тај. Али наведем да је сценарио писао Бранко Вучићевић.

Сретнем Бранка, каже ми: „Шта си оно написао у Борби, хоће Мак да те тужи суду. Објави хитно деманти." - „А шта сам написао?" - „Па да сам ја сценариста филма Мистерије организма." - „Па зар нисте?"

Јбг, ок, лол, у питању јесте био лапсус. Ценим да сам њим дефинитивно запечатио партнерство с Маком. Виђали смо се ту и тамо по Београду. Једном смо и заједно наступили на некој трибини. На серију предавања Топоними XX века у Народној библиотеци у публици су седели Влада Петрић и Мак с Бојаном док сам ја доцирао своје опсервације о филму. Тад је дефинитивно знао ко сам.

Пар деценија касније, радио сам као један од аутора зборника о Маку. Опет сам га позвао и замолио за разговор, али Мак се од мене упорно бранио ћутањем. Упркос његовој пизми, есеј који сам написао био је добронамеран и проницљив. Истина, нисам одолео пориву да издрукам како се Мак и супруга му Бојана често играју доброг и лошег полицајца. То јесте била чињеница, али уредниково страхопоштовање према Маку је победило и цензурисао је тај пасус.

Гледе интервјуа и личног контакта, Мак до краја остаде срца каменога.

Преживети цинизам 

Некако је код њега најупадљивија та провалија између шармирања јавности и приватне надрканости. За Бранка је важило обрнуто: био је јавно неприступачан, а приватно невероватно драг човек. Желимир је потпуно исти у јавности и приватно: код њега се одмах осети присност и добронамерност према читавом људском роду.

Од свих споменутих, Мак је вероватно био човек који је највише успео да сачува дете у себи. То је дете било живо и радознало, отворено према свету, пуно одушевљења и чуђења. Необични људи и њихове мисије - попут Вилхелма Рајха и Ота Мила - били су му ужа специјалност. Коначно, то дете у њему било је разиграно, невино, бескрајно креативно. Да оно преживи цинизам и продавање магле по којима је филмска индустрија позната, помагала му је супруга. Бојана је херојски преузела на себе непријатне аспекте Ђеникиног уметничког живота у двоје, као што су филтрирање људи око Мака, конкурисање за стипендије, резиденције и апанаже. Мак је живот провео као студент стипендиста: прву половину као државни, другу као антидржавни уметник.

Макова каријера ван Југославије бледа је сенка његове антологијске трилогије Љубавни случај или трагедија слубенице ПТТНевиност без заштите и ВР: Мистерије организма. Можда је цинично рећи да је за филмски бизнис Мак био пренаиван и неспособан. Пре је истинито да он није марио да од филма направи профит. Његова инвенција остала је до позних година у неком девичанском стању - неоштећена, неоскврнута коришћу, амбицијама и тржиштем, што важи за читаву његову генерацију.

Као да се и Мак могао претплатити на једну антологијску изјаву Алехандра Ходоровског: „Ви сигурно намеравате да зарадите пуно с новим филмом." - „Ма не, ја намеравам да на нови филм потрошим пуно."

У Маковом ставу и ставу читаве његове црноталасне генерације, рекло би се, има нешто не само побуњеничко и левичарско у најпозитивнијем смислу тих речи, већ и квинтесенцијално српско. Према једном, другом и трећем - упркос Маковом тврдоглавом опирању том мом пориву - увек ћу се осећати као део неког имагинарног братства.