Парадокс и енигма играју омамљујући плес у причи о Вилијаму Еглстону. Како је један самозаљубљени, пребогати денди и декадент успео да фотоапаратом разоткрије мистерију која се ваља иза баналне свакодневице? Он је један од последњих изданака старог југа. Припада оном низу којем су припадали Вилијам Фокнер, Тенеси Вилијамс, Грем Парсонс. Његов дендизам је „последњи бљесак херојства у декаденцији“. Није чудо да Дејвид Линч, Гас Ван Сант и Софија Копола спомињу Еглстона као лика који је утицао на њихов визуелни стил.

Албум Delta Kream тандема The Black Keys на врховима је листи најбољих рок плоча у 2021. години. Јеаданаест одличних, високо персонализованих обрада класичних блуз напева из делте Мисисипија налази се на њему. Одабране песме одсвиране су у панкоидном, гаражном маниру. На исти начин, дакле, на који су то Оербак и Карни радили у првом делу каријере.

Поново је, овог пута новомиленијумској публици, скренута пажња на блуз који, како је рекао Капетан Бифхарт, „чини темељ и зидове куће - све остало су јебене тапете".

Још један детаљ привлачи пажњу на албуму Delta Kream. На његовој насловној страни се налази фотографија чији је аутор Вилијaм Еглстон (William Eggleston).

Дугачки низ сјајних плоча са Еглстоновом сликом на корицама је настављен. Та праксa је започела 1974. године са албумом Radio City бенда Big Star. Касније су је наставили многи рок извођачи - од Green On Red до Primal Scream и Џоане Њусом

Новинар магазина Uncut је 2017. године питао Вилијaма Еглстона - за кога многи мисле да је један од највећих фотографа нашег времена - зашто рок музичари често користе његове фотографије за насловне стране својих албума. Еглстон му је, без лажне скромности, одговорио: „То је зато што имају укуса".

Укус и још нешто

Чини се да ствари ипак нису тако једноставне. Не може се све објаснити добрим укусом. Еглстонове фотографије поседују, рекло би се, једно својство које их нераскидиво повезује са рок музиком. Ради се о специфичном односу према обичним, прозаичним, овоземаљским стварима и призорима који чине кулисе пред којима се одвија драма свакодневног живљења и преживљавања. 

Велики рок музичари, наиме, знају да у свакодневним животним ситуацијама препознају детаље који показују колико је храбрости, јунаштва и снаге потребно да би се живео обичан људски живот.

Ево једног примера: песма Ворена Зивона „Play It All Night Long". Текст ове нумере састављен је од низа слика и призора који се могу видети у некој забити у којој живе људи које је живот заборавио или заобишао. Место радње је југ Сједињених Држава.

Протагонисти ове песме су деда који пиша у панталоне, брат Били који пати од посттрауматског стресног синдрома и није добро откако се вратио из Вијетнамског рата,  мајка умире од рака, а стока од бруцелозе. Наратор бежи од ових призора. Иде у локалну крчму с намером да се напије као звер.

Онда се однекуд, са радија или џубокса, зачује песма бенда Lynyrd Skynyrd. Звучници се одшрафе до даске, музика преплави стварност, ствари постану подношљивије. Прича добија друга значења повезана са смислом и храброшћу потребном да се живот живи.

Метафизички блуз

Слично је и на фотографијама Вилијема Еглстона. Само мало другачије. Свакодневни призори са америчког југа се налазе на њима. „Кроз пејзаже, градску панораму, призоре са улице, призоре поред пута, на свим местима јавног окупљања, у сненим даљинама и упечатљивим крупним плановима, кроз сате таме и светла, он приказује оно што чини наш свакодневни свет", написала је позната јужњачка списатељица Јудора Велти 1989. године у предговору за једну Еглстонову књигу фотографија.

Усликани Еглстоновом „демократском камером" ти призори - као и они са фотографија из Кортасарове приче „Апокалипса у Солентинамеу" - живе тајне животе. Претварају се у филозофске трактате, у портале који воде у неки онострани свет који перзистира иза појавних ствари. Свакодневица је на овим фотографијама „катапултирана", како је неко рекао, на место на којем се „постављају метафизичка питања о величини лепоте коју пропуштамо да видимо свуда око нас".

„Метафизички блуз" трешти на Еглстоновим фотографијама.

Рат са очигледним

„Ја сам у рату са очигледним", рекао је Вилијам Еглстон. Ова изјава указује на суштину његове уметности. Очигледно је свуда око нас. Оно твори збрку од које се не виде смисао ни лепота.

Очигледно банализује стварност, вулгаризује свет у којем живимо. Еглстон својим фото апаратом, као батискафом или спејс шатлом, залази са оне стране очигледног и открива, у оностраним пределима, смисао и лепоту који у свакодневици болно недостају.

Док гледате неку познату Еглстонову фотографију - рецимо ону на којој је усликан напуштен дечији трицикл испред неке децентне америчке куће, или ону на којој је приказан безуби старац са револвером у руци како седи на кревету испод кога вири нокшир - имате сличан доживља као кад гледате чувена платна Едварда Мунка или Ђорђа де Кирика. Мислим на она која се зову Аутопортрет између сата и кревета, односно Мистерија и меланхолија улице.

Њихова вишезначност наговештава шири, онострани, филозофски контекст у којем се одвија људски живот.

Да ли је онај трицикл део призора из оствареног америчког сна о угодном животу у властитој кући, са лепо ошишаним травњаком? Или трицикл наговештава неки садржај сличан оном о којем је писао Ернест Хемингвеј - наводно - у најкраћој причи од шест речи („На продају: ципелице за бебу, неношене")?

Да ли ће онај револвер који држи безуби старац, као што саветује Чехов, на крају да опали? И у ком правцу?

Фотографија од хиљаду прича

Албум Radio City бенда Big Star - најутицајније рок групе после Битлса, како кажу - први је на чијим корицама се појавила фотографија Вилијама Еглстона. Ради се о фотосу познатом под насловом Црвена таваница. Призор је усликан у неком клубу у Мемфису.

За познаваоце мемфиских прилика није било изненађење да је дошло до тога. Родитељи Алекса Чилтона, оснивача Биг Стара, били су веома образовани припадници више средње класе. У својој кући имали су оно што се у добрим романима из 19. века звало „салон". Њихов дом је био стециште локалних љубитеља уметности, џеза, високе културе и интелектуалних разговора. Вилијам Еглстон је био стални гост на соареима у кући Чилтонових. Није могао да одбије Алекса, сина Сиднија и Мери Чилтон, кад је затражио да једну његову фотографију стави на омот нове плоче свог бенда.

Тај омот Биг Стара сматра се за један од најбољих у рок музици. У великој Ташеновој монографији која се бави том тематиком - Art record covers из 2017. године - он је апострофиран као један од најважнијих и најлепших. Стављен је поред оних које су радили Енди ВорхолПитер Блејк и Крамб.

Ретко које уметничко дело стоји тако добро на омоту плоче - још од времена када се Ела Фицџералд изборила да на корице њеног албума Clap Hands, Here Comes Charlie! буде постављена слика Жана Дибифеа Глава жене - као што је то случај са Еглстоновом Црвеном таваницом.

„Најбоље Еглстонове фотографије су толико интезивне, скоро халуцинантне", рекао је Боби Гилеспи. Он је на омот албума Give Out But Dut Don't Give Up свог бенда Primal Scream ставио Еглстонову фотографију на којој је приказан одраз у бари заставе Конфедерације из Америчког грађанског рата.

Green On Red су на омот албума Here Come The Snakes ставили слику на којој је приказан роштиљ на плин на чијој плотни стоји крвава секира. Та фотографија прича хиљаду прича, од којих је већина је пуна насиља и крви, као да их је написала Фленери О'Конор.

Вилијам Еглстон је „краљ омота грамофонских плоча", како је констатовала Андрија Лајл. Његове фотке, које се налазе на још десетак таквих творевина, потврђују ову тврдњу.

Партизан боје

Место у историји фотографске уметности Вилијам Еглстон је добио зато што је у уметничку фотографију увео боју. Његова изложба у њујоршком музеју МоМА 1976. године била је револуционарна.

Танкоћутни жреци фотографске уметности сматрали су боју „вулгарном". Говорили су да се профињене емоције не могу изразити бојом. Анри Картије-Бресон је рекао: „Боја је срање."

Чак је и велики Роберт Франк, чије се фотографије налазе на омоту албума Ролингстоунса Exile On Main Street, говорио: „Бела и црна су боје фотографије".

У договору са Џоном Шарковским, главним кустосом Музеја модерне уметности у Њујорку, Вилијам Еглстон је изложио своје колор фотографије. Изложба је доживела тотални фијаско. У Њујорк тајмсу је писало да је то „најодвратнија изложба године". Други су говорили да су изложени експонати банални и досадни.

Изложба је пропала, али ствари су се промениле. Еглстон је, како кажу, био „партизан боје" који је добио рат. Боја је ушла у уметничку фотографију и ту остала до данашњег дана. Користећи искуства и техничке новотарије које су употребљавали фотографи који су радили рекламе, снимали за National geographic и друге часописе, Вилијам Еглстон је, преузимајући методе из техниколор филма, изградио сопствени фотографски стил.

Он је на својим фотографијама урадио исто оно што је Карло Ди Палма урадио у филму Увећање Микеланђела Антонионија. Ди Палма је интензивирао боје, обојио куће, улице и дрвеће Лондона. Исто је учинио и Еглстон.

Призоре из Мемфиса и америчког југа обојио је у складу са својом, „еглстоновском" верзијом ултра-реализма. Није чудо да Дејвид Линч, Гас Ван Сант и Софија Копола спомињу Еглстона као лика који је утицао на њихов визуелни стил.

Деспот елеганције 

Вилијам Еглстон, у Мемфису познат као Бил, није сладак тип. Он је бонвиван и денди, женскарош и алкохоличар, нарцис и декадент. Џереми Ајронс би могао да га глуми у неком филму. 

Вива, глумица у Ворхоловим филмовима и једна од Еглстонових љубавница са којом је живео у њујоршком хотелу „Челси", рекла је: „Најгоре људске особине су у Биловој личности достигле своје екстремне вредности".

Његово бављење уметношћу - фотографија и музика - није резултат потребе коју таленат носи са собом, да се изрази и да своју уметност подели са другима. Пре би се рекло да је то начин како да победи досаду и добије још мало неопходне љубави. Оно је „израз жарке потребе да се буде јединствен... То је једна врста култа самог себе", како пише Барбе Д'Орвији у књизи Дендизам и декаденција .

Еглстон је један од последњих изданака старог југа. Припада оном низу којем су припадали Вилијам Фокнер, Тенеси Вилијамс, Грем Парсонс. Његов дендизам је „последњи бљесак херојства у декаденцији". Џим Дикинсон је једном приликом упоредио Вилијама Еглстона са Китом Ричардсом.

Код Еглстона је реч о старом, плантажерском новцу, а његова супруга Роза била је још богатија од њега. Тав Фалко, који је неколико година радио као Еглстонов помоћник, у својој књизи Ghost Behind The Sun: Splendor, Enigma & Death пише да је Роза свом будућем супругу купила „ферарија", а касније и „бентли", прављен по специјалној поруџбини.

Вилијем Еглстон је „деспот елеганције". Одела шије код кројача из лондонске улице Savile Row, ципеле набавља код најбољих италијанских обућара, кошуље му креира Стела Мекартни. Сваког дана од 5 поподне до 8 увече пије пола флаше вискија „Jack Daniel's Black Label". Пуши најфиније цигаре и неколико сати дневно прелудира на клавиру. Музика је његова највећа љубав, већа од фотографије.

***

Парадокс и енигма играју омамљујући плес у причи о Вилијаму Еглстону. Како је један самозаљубљени, пребогати денди и декадент успео да фотоапаратом разоткрије мистерију која се ваља иза баналне свакодневице? Да ли је то случајни продукт напора да се побегне од досаде која прожима живот последњег аристократе једног ретрофлектованог света који је давно прохујао са вихором?

Нико не зна одговор на ова питања. Можда га само рокери, који стављају Еглстонове слике на корице својих албума, наслућују.